Нацрт:Хамзагић

Порекло

Беговска породица Хамзагић води порекло из Црне Горе, од племена Куч. Кучи као једно од најцењенијих и најбројнијих племена у Црној Гори живели су у Медуну код Колашина. Племе Куч предводио је најмудрији и најцењенији Илија. Због завадје са Васојевићима у договору са кајмакано одлучује да прими ислам и пресели се прво у Беране где добија земљу а потом у Розаје. Један од Илијиних синова звао се Хамза, он се истакао у гушењу побуне око Краљева (Карановца) и ту је добио берат и и аганлук и поседе око Краљева, Врњачке Бање и државно земљиште у Тутину и око Новог Пазара. Исхага са својом децом се први настанио на своје имање у данашњи Тутин почетком 18 века. Хамзагићи су не само староседеоци већ и оснивачи Тутина.

Први писани помен о Хамзагићима и Тутину

Хамза-ага из братства исламизираних Куча, помиње се 1765. године, као учесник једне рожајске конференције заједно са још петорицом рожајских првака. Од њега потичу Хамзагићи који су првенствено живели у Рожајама, а отуда су досељени у Тутин на своје аганлуке.

Тутин 1916 године у позадини куће Хамзагића. На слици се види аустроугарски војник

Први краћи опис, за сада и први помен оставиле су енглеске путнице Ирбијева и Мекензијева 1867. године у својој књизи која је обљављена у Лондону 1868. године, које су на путу од Новог Пазара према Пећи, који их је водио преко Тутина и Рожаја, преноћиле код Хамзагића. Један од Хамзагића, првих и најстаријих становника Тутина, примио је ретке и непознате гошће, мислећи да су султанове шпијунке, јер су дошле у времевеликих немира и буна против султана. Био је према њима врло шкрт на ријечима па им је давао једноставне и сасвим кратке одговоре. Ирбијева и Мекензијева у књизи „Путовање по словенским земљама Турске и Европе” бележе: „ Сутрадан спремисмо се да полазимо у Рожаје, али пре него ћемо кренути зажељесмо да поразговарамо мало са нашим домаћином.

Тутин 1951. приказује центар града, парк, улицу Хамзагица, Пештерску, Ибарску, Омладинску

На питање Ибријева и Мекензијеве, колико кућа има у Тутину он им одговара: “Он узеде бројати овако: Овде је моја кућа, па кућа мога стрица, па кућа Аврам-агина - то су три, и тако редом бројаше – свега седам кућа. А чије је ово село? Он се опет намршти па одговори да не разуме шта хоћемо ми да кажемо, али ово село, као и цео округ потпада под кајмакама новопазарског.”

На питање да им се представи, говори: “Ја сам од фамилије Хамза-Агића, као што су и сви становници овог села који су сви моја браћа и стричеви – ми и наша раја живимо овде сами.

Захваљујући Ирбијевој и Мекензијевој, сазнајемо да је Тутин 1867. године имао седам кућа: шест Хамзагића и једна српска, Аврам – агина.

Староседеоци Хамзагићи нису могли опстати без неке занатске подршке. За те потребе, Хамзагићи су на својим имањима населили један број занатлија и лоцирали их у Ковачкој махали. Они су, прво за потреба Хамзагића, а касније и за потребе свих становника општине правили и одржавали све пољопривредне алатке (раонике, окове за кола, лопате, трнокопе, мотике, секире, налче за поткивање коња и волова, багламе, а оштрили су и све алатке)

Добијање аганлука

Титулу ага, Хамзагићи су добили на бојишту. Један од Илијиних синова звао се Хамза истакао се у гушењу побуне рај око Краљева (Карановца) и ту је добио берат на аганлук и поседе око Краљева, Врњачке Бање и државно земљиште у Тутину и око Новог Пазара.

Хамзагића кућа у Тутину

је стара породична кућа која се налази у центру града. Била је пример народне архитектуре на подручју градског насеља и проглашена је за културно добро – споменик културе у Тутину одлуком Скупштине Тутина 1980. године.

Кућа је саграђена као спратни објекат, са приземљем у којем је магаза зидана каменом и спратом од талпи везаних за ћерт. Магаза је најпре служила као штала, док се породица бавила искључиво сточарством, а затим као остава. Спратни део је служио за становање породице и он је био подељен на кућу са огњиштем, собе и диванхану, која се налазила изнад улазних врата приземља и била затворена мушебенцима. Високи четвороводни кров је био покривен шиндром.Због великог оштећења, власници су је 1993. године расклопили и уклонили из дворишта.

Хамзагића кућа у Новом Пазару

Кућа Хамзагица у Новом Пазара

изградјена 1910. године у Новом Пазару. Кућа Хамзагића је једна од ретких сачуваних кућа  са  почетка XX века,   а  због своје очуваности  и  локације представља   идеалан пример градитељског наслеђа вредан истраживања, валоризовања, очувања и ревитализације.

Према   локацији,  просторној   организацији,   облику,   структури,   опремљености,   ово   је  једна   од   најистакнутијих   и највреднијих зграда  у  Новом  Пазару.    

Она  је  један   драгоцен   документ, уметнички  веома  експресиван,  богато украшен, релативно добро очуван, сведочанство високе стамбене културе свога доба и у највећем степену је достојна да се стави под заштиту.

Детаљном  анализом  новопазарске  традиционалне архитектуре и  друштвено-историјског контекста у којем је настала,  долази   се   до  закључка  да   кућа има   многос личности са османским  кућама  насталим  на просторима Анадолије   у   XВИ  веку.  

Према сликарској декорацији ентеријера   и  екстеријера   може се   закључити  да   припада османском класичном стилу насталом у  Истанбулу 1506, год.  и   по  правилу  се своди на  биљну орнаментику  са наглашеном  стилизацијом   (руми)   и   биљни  реалистичнији орнамент, са појединачним наглашеним мотивима (хатај) који је чешће заступљен.

Кућа Хамзагица у Новом Пазара

Османска   кућа   на   нашим   просторима,   због спрецифичности климатких услова, добила је другачији изглед, задржавајући притом своје основне просторне и обликовне карактеристике. Привлачност исламско-оријенталне културе  и цивилизације произилази из чињенице да је са собом донела један виши животни   стандард  у   становању,   поготово  у   опреми станова. То   је довело   до великог  напретка   свих постојећих заната,  као  и  до  увођења нових,  што  је имало  великог утицаја на развитак постојећих и ново изграђених градских насеља.

Кућа Хамзагица у Новом Пазара

Начин изградње куће кроз занате, довело је до појаве разлике   у   одређеним  елементима  и појаве  нових елемената у зависности од потреба власника. Сама чињеница да су преостале куће у Новом Пазару из тог периода после више од 100 година и даље поносно стоје  и обављају  своју   функцију,  говори  много  тога   о квалитету и начину изградње, а самим тим и о развијености одређених заната у том периоду.

Угледни Хамзагићи

Племе које надасве красе поштење, интелигенција, карактер, има и своје праве представнике, прве интелектуалце у региону, универизитске професоре, конзуле, верске поглаваре нарадоне посланике, докторе наука, руководиоце, режисере, писце, сликаре, спортисте, бизнисмене.

Јонуз Хамзагић

Јонуз Хамзагић рођен је 1910. године у Тутину. Основну школу завршава у Тутину, а затим уписује гимназију у Новом Пазару. У времену када је школовање бошњачке деце било својеврстан раритет, Јонуз је био један од ретких примера истрајности жеље за образовањем у то време. То је наилазило на огромно негодовање локалне средине која је сматрала да у школу иду само хришћанска и јеврејска деца и да то није пут за муслиманску омладину.

То негодовање је ишло дотле да су га чак физички нападали на улици када би видели ђачку капу на његовој глави. Недуго након почетка гимназијских дана, Гимназија бива укинута, те је Јонуз, уз подршку своје породице, приморан своје средњошколско образовање наставити и заврсити у Призрену који је био признати центар за средњошколску наобразбу у то време. По завршетку Гимназије, жеља за новим знањем и усавршавањем га води у Београд, где уписује Правни факултет. Био је први Бошњак који је 1937 године, са подручја општина: Тутин, Нови Пазар, Сјеница, Нова Варош, Пријепоље, Прибој, Пљевља, Рожаје дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду.

По повратку са студија, крајем године, први пут долази у сукоб са припадницима малограђанске власти која се осећала угроженом због доласка новог младог и образованог кадра. Тадашња локална власт у Новом Пазару се успротивила његовом запошљавању на место судског приправника у Среском суду Нови Пазар те је за његово именовање морало интервенисати Министарство правде. Апелациони суд из Скопља, по избијану Другог свјетског рата, доноси декрет на основу којег се Хамзагић Јонуза именује за Предсједника суда у Новом Пазару. Након ослобођења Тутина од стране јединица IX црногорске бригаде и Тутинског партизанског одреда, приступило се формирању нове власти и стварању услова за нормализацију живота, у чему је посебан допринос пружен од стране органа ЗАВНОС, чије језгро су, углавном, због неразвијеног покрета отпора, чинили људи из тзв. Горњег дијела Санџака. У вријеме када је формиран ЗАВНОС Хамзагић Јонуз обнашао је функцију повереника Окружног одбора за правосуђе.

У том периоду изабран је и за посланика у Антифашистичкој скупштини народног ослобођења Србије и учествује на седници, на којој је конституисана Народна Република Србија. Пише: Сеад ХАМЗАГИЋ Након завршетка II свјетског рата и успоставе суда у Тутину, Јонуз Хамзагић, иако далеко најквалификованији и са највише искуства, долази у сукоб са носиоцима власти у Тутину понајвише због свог идеолошког става те својих вјерских становиштва, одбија да буде члан Комунистичке партије и остаје без положаја на новооснованом суду у Тутину. Опет је приморан промијенити радну и животну средину те уз помоћ пријатеља из ЗАВНОСА посао налази у суду у Пријепољу. Пријепоље је тада било нешто либералнија средина у односу на Тутин те се Јонуз запошљава на мјесту секретара суда и тамо остаје све до 1949 године, када се враћа у Тутин и наставља свој рад као судија и Предсједник Општинског суда. У пензију одлази 1978 године.

У свом дугогодишњем раду био је препознатљив по многим правосудним активностима, а највише по раду мировних вијећа, за чије формирање се везује његово име. Мировна вијећа су по оцјени многих, допринијела много у праведном и квалитетном рјешавању правних спорова у увјетима недостатка правосудног кадра. Јонуз Хамзагић је тада обављао функцију судије у кривичним, грађанским, истражним и другим пословима те је на сваком пољу доприносио успјешном раду суда, а својом правичношћу и огромном људскошћу допринио је очувању и развоју добрих међуљудских односа на том подручју. Као професор права у средњој економској школи у Тутину учинио је да велики број ђака заволи право и да значајан број њих изабере правне науке као своју професију, од којих су многи били или су и дан данас на значајним мјестима у правосудној власти Санџака и БиХ.

Као предсједник Општинског одбора Црвеног крста настојао је да кроз афирмацију хуманитарних активности помогне људима, којима је та помоћ била од изузетне важности. Упркос турбулентним социо-политичким временима, активно се борио за питања националног али и свеопштег развоја Бошњака Санџака. Залагао се за стварање атмосфере мира и заједништва, због чега је уживао неподјељен углед становника свих националности Санџака. У најтежим увјетима и тренутцима свог живота, није се одрекао својих вјерских увјерења и идентитета иако је због тога пуно пута у својој каријери био спријечаван, понижаван и примораван на миграције. Ипак његова мирноћа, емоционална интелигенција, истанчан осјећај за правду и широкогрудност у односима са људима учинили су да је увијек био један од најпоштованијих људи у Тутинској чаршији. Са породицом године сели се у Сарајево гдје је преживио опсаду Сарајева и агресију на Босну и Херцеговину. Умире године у навршеној 95 години живота. Са супругом Везиром имао је двоје дјеце - кћерку Банину и сина Енвера, а радно активни и данас су му два унука у Сарајеву: мр. др. Алија Агинчић, признати хирург пластичне и реконструктивне хирургије и Един Агинчић, музичар оркестра РТВ БиХ. у 9

др Хасан Хамзагић

Профессор Хасан рођен је у Тутину (СЦГ) 1935. године, где је завршио основно и средње образовање. Медицински факултет започео студирати у Београду 1953./54. прекинуо из породичних разлога, те окончао у Сарајеву 1970. године. Магистрирао на Медицинском факултету у Сарајеву 1977. на тему “Корелација између спирографског и бодиплетизмографског начина регистровања бронхоспазма и његово разврставање по типовима”, а докторирао на истом факултету 1984. године на теми “Могућности копнографије и кривуље протокволумен код регистровања фармакодинамске реверзибилности отпора у дисајним путевима”.

           Био је директор Клинике за плућне болести у два мандата од 1979. до 1983. и од 1990. до 1993. године и РО интерне дисциплине УМЦ Сарајево. Прошао је фазе избора од асистента до ванредног професора Медицинског факултета у Сарајеву на предмету Пулмологија. Публицирао око 50 стручних и научних радова, те књигу „Савремене могућности клиничке физиологије дисања“ 1988. године. Био члан више стручних и друштвенополитичких организација, те добитник Спомен - плакете града Сарајева 1985. године и низа других друштвених признања. Умро је 1998. године. Син Сеад.

Јусуф ага Хамзагић

Хисторијска дешавања која су од Берлинског конгреса задесила подручје Санџака и тежње бошњачког становништва за припајање Босни и Херцеговини, на најдиректнији начин изражене су на чувеној Сјеничкој конференцији, у августу 1917. године.

Учесниси Сјеничке конференције 1917 година

Конференција је одржана од 13. до 14. августа, а главна тема на њој био је статус и уређење Санџака.

На конференцији је донијета Сјеничка резолуција, документ којим је јасно и недвосмислено изражено расположење бошњачког народа о питању уређења Санџака у периоду након завршетка Првог свјетског рата.

На конференцији су присуствовали представници 10 односно 12 ондашњих срезова и градова, и то:

– из Пљеваља Мехмед-паша Бајровић, у својству градоначелника, и тројица делегата, Бидо Абдићев, Осман-ага Диздар и Теуфик-бег Тахирбеговић;

– из Бијелог Поља Хилми-бег Кајабеговић, градоначелник;

– из Берана Дуљко Рамхусовић, градоначелник;

– из Рожаја Сулејман еф. Ћатовић, мудерис (професор);

– из Лозне (Бихор) Ахмет Шахман, љекар;

– из Новог Пазара Риза-бег Муратбеговић, градоначелник;

– из Сјенице Рушид еф. Спаховић, градоначелник;

– из Пријепоља Мурат-бег Хашимбеговић, градоначелник, и Хусни еф. Јусуфбеговић;

– из Прибоја Хасанагић (име непознато), градоначелник;

– из Нове Вароши Сулејман еф. Шећерагић, градоначелник.

- Председник среза Тутинског Јусф ага Хамзагић

Ефенди Шериф Хамзагић

Лична карта Муфтије Шерифа Хамзагића

Шериф ефендија је био тутински муфтија који је поред верског дела, обављао и послове матичара (водио књиге рођених, венчаних, умрли). Он је од 1928. до 1933. године обављао и дужност имама у тутинској џамији. Његов син Хамза је био начелник за привреду у општини, а Ферго је био први и једини фотограф у граду. Шериф је био и власник првог хана у граду који је служио у “хотелске” свхе тј. издавао се за путнике намернике или досељенике у Тутин који су ту становали на неколико дана или закупили на дужи период.

Ахмо Хамзагић

Ахмо је први Тутинац и медју првим југословенским емигрант који је отишао у Америку и тамо остао до своје смрти.

Живео је у Чикагу, живот правог милионера, красио је насловне стране, најпознатијих модних часописа.

Часописа Гентлмен Qуартерлy на чијој насловној страни је био Ахмо 1966. године, продат је у 800 хиљада примерака.

Имао је дугогодишњу сарадњу са једним од најпознатијих модних брендова Ив Сен Лоран. Све до 1970. годије на модним пистама носио је његова одела. Ив Сен Лоран који се и приватно дружио са Ахмом, је био фасциниран што Ахмо у својим ормарима има преко петсто одела, исто толико ципела и преко стотину шешира.

Захваљујући Ахму, данас у Америци живи преко 50 породица са преко 150 чланова из Сандзака.

Имао је најлепше жене поред себе, али никад се није оженио.

Сви људи од угледа у Чикагу су га познавали. Био је редован гост на свим свечаностима, посебно код градоначелника, где би одлазио посебним кочијама.

У свом власништву имао је измедју осталог четвороспратну зграду, а станове и локале није хтео свакоме издавати. Умро је 2020. године у 91. години живота, а причао о Ахму и даље живи.

Ахмет ага Хамзагић

родјен у Тутину 1850. године живео до 1947. годиен. Један од тројице људи који су повели 15700 војника из Сандзака на битку у Чанаккале Галипоље.

Ахмет ага Хамзагић предводи дјурумлије

По казивању унуке Илме Плојовић: “Школу и војску је заврсио у Турској и био је познат и као Кемаловац јер је то све било за време владавине Кемала Ататурка.

Након победе на Çанакалама која се десила уз Аллахову џш помоћ, деда се вратио као газија али у јако тешком стању у животној опасности. Уствари био је враћен за Yени Пазар као шехид, јер су га тукли тако што би га врећама пуних песка ударали да се споља не познају трагови удараца а унутрашњост његова је била изломљена. Но мајка принесе огледалце устима и виде да је још увек зив. Појила га је и на сламчицу хранила месецима док не скупи снаге и поврати га у живот. Након што ојача, бејаше позван у госте код Учитеља (како га је називао) Кемала Ататурка. Мајка га је молила да не остане дуго јер га је већ жељна била, а Ахмет-ага се врати после неколило месеци путујуци на свом ату и носећи дарове од Кемала. Један од дарова је високи сат (који сада стоји у Хајрудин паричкој дзамији) који је тада имао две злате опруге, ћустек од дијаманата (џепни сат) и мангал који краси тетка Тиџину собу.

На слици са белом брадом је Ахмет-ага Тутинац, а остале слике су неки детаљи са поласка у Ђурумлије и за време битке. О јунаштву Ахмет аге многе песме су опеване.

Др Шериф (Хамза) Хамзагић

др Шериф Хамзагић - народни посланик

Шериф Хамзагић је рођен 1956.године у Тутину. После Гимназије у Тутину, Хамзагић је завршио Медицински факултет у Приштини и специјализирао интерну медицину у Београду. Радну каријеру започиње у свом родном граду и ту,уз лекарске, обавља и разне руководеће послове.

Као директор Дома здравља Хамзагић се идејама, радом и конструктивним контактима са надлежним установама и појединцима у Републици наметнуо и успио да тутинско здравство подигне на ниво једне од најорганизованијих служби у Републици.

Као предсједник ОО и члан извршног одбора УРС умео је да мудрим, зрелим и аргументованим потезима протежира идеје ове политичке групације, али и да сачува политичко достојанство и буде уважаван и од политичких неистомишљеника. Шериф је зналачки спојио интересе партије, гађана и омладине и ушао у општински парламент и у Нардно скупштину Републике Србије.

Преко странке, Министарства здравља, лично министра и Одбора за здравство Скупштине Републике Србије, Хамзагић је, редак и једини тутински политичар републичког нивоа, који је својој општини, своме граду и народу тутинског подручја, омогућио да добије Општу болницу. Та историјска одлука Скупштине Републике Србије се у Тутину коментарише као подвиг и највеће признање овој санџачкој варошици и мештанима ове економски најнеразвијеније комуне у Републици.

Хамазгић је посленик и духа свога града. Он је годинама чувао фотографи је свога амиџе Ферга и смишљао како да их најбоље представи покољењима која долазе. Коначно, ријешио је то да учини кроз писање књиге “Тутин од махале до Шехера”.

Ханкуша Хамзагић

Рођена у Новом Пазару, Санџак. Гимназију завршила у родном граду, студије књижевности и језика уписала у Сарајеву а дипломирала у Приштини. Магистарски студиј уписала на Интернационалном универзитету у Новом Пазару. У припреми је рад на тему "Усмјена књижевност жена Санџака". Једна је од првих Бошњакиња књижевница са објављеном књигом поезије "Осама", 1993. издавачка кућа "Дамад", Нови Пазар. У штампи је друго издање ове збирке. Пјесме из ове збирке уврштене су у скоро све антологије на просторима бивше Југославије:

1. "Под бехаром моје јање спава", приредио Ибрахим Кајан, "Загреб"
2. "Бошњаци Косова и Метохије", приредио др Алија Џоговић
3. "Антологија савремене књижевности Бошњака из Санџака", приредили Алмир Залихић и Нуро Садиковић, "Босанска ријеч", 1998.

Радови су заступљени још у два антологијска издања:

- "Мала антологија", Омер Турковић, 2007.

- "Колибри", "чаопис за децу

Радови су заступљени и у књижевним часописима: - "Живот", "Бошњачка ријеч", "Изван домета", "Шести новосарајевски књижевни сусрети", 2013., "Бошњачке новине", Рожаје 2006., "Зборник", "Други Горњоградски књижевни фестивал", Загреб, 2014.

Ту су и антологијска издања књига писаца у дијаспори: “Градитељи мостова", зборник лирике I прозе, Београд, 2011. Из "Осаме", "А кад си ме први пут пољубио Горјела је кућа негдје у даљини Сада покушавам гром га убио, да откријем, јеси ли ти и њу

пољупцем запалио", Дамад, 1993. Друга књига поезије "Ханка", Босанска ријеч, Тузла, 2011. - промовисана на сајму књиге и учила у Сарајеву.

Нермин Хамзагић

НЕРМИН ХАМЗАГИЋ је рођен 1986 у Сарајеву. Дипломирао је на Академији сценских уметности у Сарајеву, где ради као виши асистент.  Активно режира у театру и на филму. 2019 године дебитовао је са дугометражним играним филмом “ПУН МЈЕСЕЦ”. У склопу Интернационалног театарског фестивала МЕСС, покренуо је МЕСС Маркет- Регионалну платформу за театарску продукцију. Од 2018 члан је умјетничког савјета МЕСС-а. Од 2020 члан је Управног одбора Удружења филмских радника Босне и Херцеговине. Добитник је многих награда и признања за свој позоришни и филмски рад,  међу којима су и  Награда екуменског жирија на Цоттбус Филм Фестивалу за филм ПУН МЈЕСЕЦ; специјална признања за филм ИНТЕРВЈУ на Фестивалу ауторског филма и Интернатионал Фестивал Босниа-Херзеговина лоокс ароунд Боттроп, те Специјална награда жирија Сарајево Филм Фестивала и Награда за најбољи кратки филм БХ Филм Фестивала у Неw Yорку за филм КАЛО.

Филмографија:

2019 - ПУН МЈЕСЕЦ - Дугометраžни играни филм - (режија, сценариј)

2018 - ИНТЕРВЈУ - Кратки играни филм - (режија, сценариј)

2015 - СОУЛ ТРАИН - Дугометраžни документарни филм - (режија, сценариј), КАЛО - Кратки играни филм - (режија, сценариј)

2014 - ПОСАО ИЗ СНОВА - Кратки документарни филм - (режија, сценариј), ПОНИÅ ТЕНИ - Кратки документарни филм - (режија)

2009 - ДРЕАМЕРС - Кратки документарни филм - (режија, сценариј, сценографија)

др Недим Хамзагић

др Недим Хамзагић - најмладји доктор медицинских наука на простору Сандзака

           рођен је у Тутину 1987. године, где је завршио основну и средњу школу. Медицински факултет Универзитета у Крагујевцу уписао је 2005. године, а дипломирао 2011. године. Од 2012. године ради у Служби за хемодијализу у Дому здравља Тутин, где обавља функцију начелника Службе. 2019 године завршава и Академске посдипломске докторске студијене на Факултету медицинских наука Универзитета у Крагујевцу и са својих 30 година живота и у том тренутку бива најмладји лекар са дипломом доктора наука на простору Сандзака. Докторска дисертација је на изборном подручју Експериментална и клиничка интерна медицина, модул нефрологија. Сецијализацију из интерне медицине уписује 2019 године.

           Учесник је већег броја Европских конгреса нефролога – Амстердам 2014, Лондон 2015, Мадрид 2017, Копенхаген 2018. Аутор је и коаутор већег броја научно-истраживачких радова из области интерне медицине, нефрологије. Члан је Лекарске коморе Србије ЛКС, Удружења нефролога Србије УНС, Европског удружења нефролога ЕРА-ЕДТА. Ожењен је и има ћерку Мину и Диу.

Азра Хамзагић

Рођена је 18. 8. 1985. год. у Новом Пазару. Уписује  Академију ликовних умјетности у Сарајеву 2003.године  у класи проф. Радослава Тадића, смер наставнички. Звање Професор ликовног образовања и васпитања стекла је 2008.године. Убрзо уписује и постдипломске студије на истој установи, смер сликарство. Звање Магистар сликарства стиче 2013.године.

Удружења

УЛУБИХ- Удружење ликовних уметника Босне и Херцеговине

НУЛУС- Новопазарско удружење ликовних уметника ’’Сопоћани’’

ЕЛИФ- Удружење уметника, Сарајево

Излагања

Самосталне изложбе

1999    Публици се први пут представила својом самосталном изложбом. слика и цртежа након завршене основне школе.

2009   Друга самостална изложба, Метаморфоза знака у облик,као крунисање       дипломског,галерија Универзитетског културног центра, Нови Пазар

2012    Модерно у сусрет традиционалном, изложба калиграфских радова, Галерија MMC, Нови Пазар

2014    Изложба слика и цртежа по роману „Мухаџири’’ од Шефкије Боранчића,Култруцни центар             ИУНП, Нови Пазар

Велики број учешћа на колективним изложбама.

Награде:  ИИ награда за 10. Ликовни салон младих, Нови Пазар, Р.Србија

Репрезентативне референце (минимално 5, не више од 15)

1 2020 - Скопље / С.Македонија / Изложба Департмана за уметност УНИНП-а / Галерија "Балкан"

Универзитета

2 2020 - Нови Пазар / Србија / Изложба Департмана за уметност УНИНП-а / Галерија "MMC-а"

3 2019 - Београд / Србија / Изложба Департмана за уметност УНИНП-а / Музеј "Кућа Краља Петра"

4 2019 - Сарајево / БиХ / Изложба радова професора УНИНП-а / Галерија "Препород"

5 2018 - Геометрија душе, Галерија града, Тетово, Македонија

6 2017 - Уметност разговора - унутрашањи и спољашњи пејзаж, Галерија MMC-а, Нови Пазар, Р. Србија

7 2016 - Геометрија душе - Микрокосмос, Галерија "Препород", Сарајево, БиХ

8 2015 - Путем знака и форме, Галерија "Арт55", Ниш, Р. Србија

9 2015 - Уметност разговора - унутрашањи и спољашњи пејзаж, Галерија ДКСГ, Београд, Р. Србија

10 2015 - Уметност разговора - унутрашањи и спољашњи пејзаж, Градски музеј, Пријепоље, Р. Србија

11 2015 - “Дани лепих уметности - наших првих 18“, Академија лепих уметности Тодорис, Галерија

''Progres'', Београд

12 2015 - Јесењи ликовни салон, Галерија MMC, Нови Пазар, Р. Србија

13 2013 - 15. ИНТЕРБИФЕП, Међународна Галерија Портрета, Тузла, БиХ,

14 2012 - Модерно у сусрет традиционалном, Галерија Мултимедијалног Центра, Нови Пазар, Р. Србија

Касим Хамзагић

Мало је људи који се могу повлити да су имали ту част уживати на планинским врховима као Касим Хамзагић. Највећи врх у Турској на планини Арарат (5137 метара надморске висине). Овај врх који већина Јермена назива “мајком света”, није био неосвојив за Каснима.

Октобра месеца 2022 амбициозни Касим је кренуо на врло тежаж подухват освајања Килимандзара (5895 метара надморске висине). Велика воља, зеља упорност помогли су Касиму да освоји и овај врх који и за многе професионалне алпинисте представља велики напор.