Нацрт:Реститутио ин интегрум

Враћање у пређашње стање ( лат. реститутио ин интегрум) јесте институт парницног поступка којим се могу уклонити штетне посљедице пропустања. Ако је која странка из оправданих разлога пропустила рочиште или рок за предузимање одредене радње и усљед тога изгубила право на предузимање те радње, суд ће тој странци на њен приједлог дозволити да накнадно изврши ту радњу. Ако се дозволи врацање у предашње стање поступак се враца у оно стање у ком се налазио прије пропустања и укидају се све одлуке које је суд због пропустања донио.

Дефиниција

Око дефинисања правне природе установе врацања у пређашње стање није постигнута сагласност у науци. У неким уџбеницима се говори о правном средству, без наводења подробнијих разлога у прилог оваквог става.

По другом тумацењу ради се о правном лијеку, редовном или ванредном, зависно од тога да ли је одлука донесена после пропуштања постала правноснажна или није.Мишљења смо да се враћање у пређашње стање не може сврстати у правне лијекове. За овакво становиште постоје разлози двојаке природе.

Прва група би били формалистички разлози, а тичу се систематике ЗПП. У глави која уређује правне лијекове није се нашло места за враћање у пређашње стање, док су сви остали правни лекови регулисани у тој глави. Друга група разлога се тиче посљедице која је проузрокована пропуштањем. Штетна посљедица која је проузроквана пропуштањем се не може поистовјетити са одлуком која је доњета као резултат пропуштања (нпр. пресуда на основу пропуштања усљед пропуштања одговора на тужбу). Штетна последица је шири појам, који може да подразумева одлуку суда којом се поступак окончава, али не мора. Захтјев странке која се користи установом врацања у пређашње стање није управљен на обеснаживање конкретне одлуке суда, чак и у ситуацији када је пропуштање довело до неповољног окончања парнице, вец странка тражи враћање поступка ии претходни процесни стадијум.

Коначно, код испитивања основаности приједлога за врацање у пређашње стање се не тражи од странке да увјери суд да би била у повољнијем положају, односно да би одлука о меритому била повољнија као што је то случај са приједлогом за понављање поступка. Зато се ради о правном средству за заштиту права, који је шири, генусни појам у чији обим се уклапа и појам правног лијека. Оправданост оваквог тумачења потврдила је и судска пракса.

Претпоставке за враћање у пређашње стање

Ако странка пропусти рочиште или рок за предузимање неке радње у поступку и усљед тога изгуби право на предузимање те радње, суд ће тој странци на њен приједлог дозволити да накнадно изврши ту радњу кад постоје оправдани разлози за пропуштање. Из овако формулисаног члана 111. став 1. ЗПП-а могу се идентификовати следеце претпоставке за врацање у предасње стање:

*Потребно је да је странка пропустила рочиште или рок за предузимање неке парничне радње, те је усљед тога изгубила право на њено предузимање (преклузија);

*Захтева се да странка поднесе благовремен приједлог за врачање у пређашње стање;

*Странка мора доказати постојање оправданих разлога због којих је пропустила да предузме парничну радњу у року, односно усмено на рочишту;

*Супсидијарност предлога за враћање у пређашње стање;

Поступак и одлуке суда

Предлог за врацање у предашње стање се подноси суду код кога је странка морала да изврси пропуштену радњу. Редовно је то суд пред којим се води поступак, али то не мора увек бити случај. То може бити и замоИјени суд, ако се ради о радњи која се морала предузети на његовом подручју. Приједлог мора да буде благовремен.

С једне стране, странка је везана субјективним роком који износи осам дана и рачуна се од дана када је престао разлог који је проузроковао пропустање, а ако је странка касније сазнала за пропустање, рок се рачуна од дана сазнања.

С друге стране, границе су постављене објективним роком који траје 60 дана и рацуна се од дана пропуштања. Без обзира на тренутак сазнања за пропустање, објективни рок од 60 дана не може бити прекорачен.

Није пропустање било ког рока и преклузија која усљед тога настаје, подобна за отклањање путем института врацања у предашње стање. Приједлог за врацање у пређашње стање се може користити само када је у питању процесноправни рок, уз поштовање ограничења наметнутог чланом 113. ЗПП, који искључује тражење врацања у пређашње стање, уколико је пропуштен рок за подношење овог приједлога, или ако је пропустено рочиште одредено поводом приједлога за враћање у предашње стање. Уколико странка тражи враћање у предашње стање због пропуштања рока, дужна је да истовремено са подношењем приједлога, предузме и пропуштену радњу (нпр. тужени је пропустио да у законом предвиденом року одговори на тужбу, па је доњета пресуда на основу пропуштања. У торн случају тужени је дужан да истовремено са подношењем приједлога за враћање у предашње стање поднесе и одговор на тужбу. Када надлежни суд прими приједлог за врацање у предашње стање, најпре врши контролу његове благовремености и дозвољености. У случају да било која од ове дијве процесне претпоставке није испуњена, суд це предлог да одбаци решењем. Суд це одбацити предлог за врацање у предашње стање и у ситуацији када је он неуредан. Приједлог за враћање у предашње стање се подноси у форми поднеска. Уколико поднесак не садржи све прописане елементе, суд це тај поднесак да одбаци. Неуредан је приједлог за врацање у предашње стање, уколико странка није подњела уз њега одговарајуце доказе, а не заснива се на општепознатим чињеницама. Само одлучивање о приједлогу за врацање о предасње стање није препрека даљем току памице. Отуда и тумацење по којем је поступак за врацање у предасње стање инцидентни поступак који се умеце у текуци поступак.

Да би се спрециле злоупотребе приликом улагања неоснованих приједлога за врацање у предашње стање, правило је да подношење приједлога не доводи до застоја у поступку. Суд може да застане са поступком док решење о приједлогу не постане правноснажно. За доносење одлуке о застоју у поступку не траил се приједлог странке која је захтевала врацање у предашње стање. О приједлогу за врацање у предашње стање суд це, по правилу, одлучити без одржавања рочишта. То значи да се начело контрадикторности у овом случају не примењује. Изузетно, суд може да закаже рочиште, ако је то потребно ради правилног утврдивања чињеница. У тој ситуацији на рочиште се мора позвати и противна странка. Она може на рочишту да оповргне тврдње предлагача, што све треба да послужи суду да образује подлогу законите и правилне одлуке. Суд сам цијени да ли су се стеклл оправданл разлози да се дозволл врацање у пређашње стање. Ако на рочлште не прлступл протлвнлк предлагача, то нље сметња да се рочлште одржи. Исто бл вриједило у слтуацљл да са рочлшта одсуствује сам предлагач.

Суд не моие одблтл приједлог за повраћај у предашње стање само зато што предлагач нље прлступло на рочлште заказано поводом тог приједлога.Тада бл суд узео у обзлр наводе у приједлогу и члњенлце до којлх је дошао саслушањем протлвне странке, те на основу тога донио одлуку. О приједлогу за врацање у пређашње стање суд меритомо одлучује решењем.

Суд, уколлко претходно нље одбацло пријоднедлог за врацање у пређашње стање, може односно усвојлтл одблтл приједлог за врацање у пређашње стање. Протлв решења којлм се приједлог за врацање у пређашње стање одбацује одбља, дозвољена је жалба. То пролстлче Из одредбе члана 385. став . ЗПП-а којлм је проплсано да је протлв сваког решења дозвољена жалба, ослм ако је у закону одређено да жалба нље дозвољена. Ако је суд усвојло приједлог за врацање у пређашње стање, протлв таквог рјешења жалба нље дозвољена, изузев ако је суд усвојло недозвољен, неблаговремен приједлог. Сва ресења која се доносе на рочлшту објављује предсједнлк вијећа, односно судља поједлнац. Рјешење које је на рочлшту објављено доставиће се странкама у овјереном преплсу само ако је протлв тог ресења дозвољена посебна жалба. Суд одлучује о приједлогу за врацање у пређашње стање, по правилу без одржавања рочлшта. Рјешење мора да се образложи, ако је против њега допуштена посебна жалба. Трошкове поступка покренутог приједлогом за врацање у пређашње стање увек сноси предлагач. Ово вриједи и у ситуацији у којој је усвојен приједлог за враћање у пређашње стање. Препрека због које предлагач није могао да благовремено да предузме парничну радњу, представља случај који се десио њему као особи или његовој имовини, па се у том случају примењује правило цасус ноцет домино.

Свака странка је дужна да, независно од исхода памице накнади противној странци троскове које је проузроковала својом кривицом или случајем који се њој догодио.Суд може застати с поступком док решење о пријелогу за врацање у предасње стање не постане правноснажно. Приликом одлучивања да ли це да одреди застој у поступку, суд би морао да води рачуна у којој се фази поступак налази. Ако суд правноснажним рјешењем дозволи врацање у предасње стање, памица се враца у онај процесни стадијум у којем се налазила пре пропуштања. Бице укинуте све одлуке које је суд због пропустања донио. Основно дејство врацања у предасње стање се огледа у томе сто се конституише фикција да је накнадно предузета парнична радња, заправо благовремено предузета. Ако је, због пропуштања рока за изјављивање жалбе донијета правноснажна пресуда, врацање у пређашње стање одузима пресуди својство правноснажности, а подњета жалба сматра се благовременом. Како се правноснажним усвајањем приједлога за врацање у пређашње стање поступак враца у претходни стадијум, а предузете парничне радње губе важност еx леге, то значи да рјешење има конститутивно дејство.

Проблеми везани за право жалбе против рјешења по приједлогу за враћање у пређашње стање

Одредбом члана 233. став л. ЗПП ФБиХ и ЗПП РС те члана 200 став 1 ЗПП БиХ прописано је да је против рјешења првостепеног суда допуштена жалба, ако у Закону није одређено да жалба није допуштена, док је ставом 2. истог члана прописано да ако закон изричито одређује да посебна жалба није допуштена, рјешење првостепеног суда може се побијати само у жалби против коначне одлуке. У погледу рјешења којим се усваја приједлог за враћање у пређашње стање и рјешења којим се одбија приједлог за поврат у пријашње стање, одредбом члана 333. ЗПП-а ФБиХ и ЗПП РС те 268 ЗПП БиХ, прописано је да посебна жалба није допуштена. То значи да се сукладно одредби члана 233. став 2. ЗПП Ф БиХ и ЗПП РС, те члана 200 став 2 ЗПП БиХ ова рјешења могу побијати само жалбом против коначне одлуке. С тим у вези поставља се питање које су то коначне одлуке на које се може уложити жалба, а тиме уједно и побијати рјешење поводом приједлога за враћање у пређашње стање, а од којег побијања везано за коначну одлуку зависи да ли се радило о незаконитом поступању односно онемогућаванњу расправљања, што значи и да би основаност тог побијања оправдавала укидање коначне одлуке по члану 227. став 1. тачка 2. ЗПП Ф БиХ и ЗПП РС. При овом разматрању треба поћи од саме садржине одредбе члана 328. ЗПП Ф БиХ и ЗПП РС, која институт враћања у пређашње стање везује за 2 облика пропуштања странке и то:

* пропуштање рочишта

* пропуштање рока за подузимање неке радње у поступку, а које пропуштање мора да има за посљедицу губитак права странке на предузимање те радње. Када се ради о пропуштањима рочишта или рока за предузимање радње током првостепеног поступка све до доношења првостепене одлуке, странка може одлуку о приједлогу за враћање у приеђашње стање побијати жалбом против те првостепене одлуке као коначне. Проблем се поставља код рјешења по приједлогу за враћање због пропуштања рока за жалбу.

Прије свега, поставља се питање када странка тај приједлог треба да поднесе, односно који моменат се има сматрати њеним сазнањем за пропуштени рок, а што је уједно одлучно и за оцјену благовремености приједлога. Ако је странка уредно примила првостепену одлуку са поуком о праву на жалбу, онда се моменат сазнања за пропуштени рок за изјављивање жалбе не може сматрати дан када је њена жалба на првостепену одлуку одбачена као неблаговремена. Наиме, на странки је у том случају дужност односно обавеза да води рачуна да своје право на изјављивање жалбе искористи у прописаном законском року, дакле и да води рачуна када јој истиче рок за жалбу. Ако постоје оправдани разлози због којих странка није могла поднијети жалбу у датом року, онда странка има право да у року прописаном чланом 329. став 2. ЗПП Ф БиХ и ЗПП РС поднесе приједлог за враћање у пређашње стање због пропуштеног рока за жалбу, али мора истовремено са подношењем тог приједлога и да обави пропуштену радњу, тј. да поднесе жалбу. У том случају првостепени суд ће прво одлучити о приједлогу, па ако га одбије и донесе рјешење о одбацивају жалбе као неблаговремене, онда то рјешење о неблаговремености жалбе има карактер коначне одлуке на коју је допуштена жалба, те се том жалбом може побијати и рјешење о приједлогу за враћање у пређашње стање по члану 233. став 2. ЗПП.