Покрштавање Хрвата

Проблем покрштавања Хрвата, као и првобитне црквене организације, био је, како истиче Невен Будак, једна од најзаступљенијих тема хрватске медијевистике уопште, иако, како вели исти, полемике о тој проблематици нису биле ни наизглед толико жучне колико нека питања из политичке историје хрватских средњовековних земаља.

Писани извори на којима се темељи сазнање о овом догађају у тој мери су непоуздани да не само што се не може са сигурношћу одредити из ког црквеног средишта је дошло покрштавање, него и време у ком се оно збило. Из тог разлога постоји више мишљења како су Хрвати прихватили хришћанство, а она се углавном могу сврстати у три скупине.

Неки историчари попут Михе Бараде и Љубе Карамана су услед одсуства одговарајућих писаних извора који би поткрепили ову тему прибегли испитивању материјалних остатака црквених споменика са територије данашње Далмације.

Писани извори

Међу писаним изворима вреди истаћи Спис о народима Константина VII Порфирогенита (10. век) и Сплитску хронику Томе Архиђакона (13. век), а није згорег поменути ни податак из Житија св. Урса (15. век), који је, међутим, врло нејасан и прожет легендарним елементима.

Спис о народима

У Спису о народима наћи ће се на три места различити подаци о преласку Хрвата у хришћанство. Но, како је утврђено после подробне анализе дела, 30. глава, која по нарацији и укупном смислу сасвим одудара од целине остатка „далматинског досијеа“, додата је накнадно.

Најпре се у 29. глави наводи да је више словенских племена, међу којима и Хрвати, на своју иницијативу примило хришћанство преко свештеникâ које је послао „христољубиви цар“ Василије I. Затим се у 30. глави наводи да су Хрвати примили хришћанство из Рима, такође на властиту иницијативу, и то након што су се избавили из франачког јарма, тј. за време владавине архонта (кнеза) Порина (Πόρινος). Најзад, у 31. глави стоји да су их покрстили за време Ираклија свештеници које је послао римски папа.

Сплитска хроника

У процесу обнове салонитанске цркве, али и покрштавања Хрвата, Тома Архиђакон даје извесном Јовану Равењанину најважнију улогу и посебно му посвећује 11. главу свог дела.

Међутим, наш врховни поглавар (тј. римски папа — прим. прев.) одаслао је извесног изасланика по имену Јована, који је родом из Равене (patria Ravenatem), да пропутује деловима Далмације и Хрватске (partes Dalmatie et Chrovatie peragrando) и разобличи хришћане спасоносним опоменама (salutaribus monitis christicolas informaret). У цркви пак салонитанској од времена пада није био заређен коловођа. Стога пречасни Јован стане да подстиче свештенство и народ на то како су међусобно дужни да обнове архиепископију древнога града, што је код ондашњих наишло на веома топао одазив и пријем. Затим се, као што је то био обичај, окупило свештенство и сви су се сложили да избор падне на већ поменутог Јована. Пошто је примио посвећење од господина папе, као добар пастир приступио је својим овцама, не имајући на уму да згрће паре, с обзиром на то да је црква тада била јако сиромашна.

— Thomas, XI, 1-3.

Житије св. Урса

Легенда о животу св. Урса, житеља Виченце, датира много касније, из 15. века. Због њене очите уопштености оцењено је да се без устручавања може одбацити као извор за покрштавање Хрвата.

Материјални извори

Осим писаних извора, о покрштавању Хрвата у Далмацији сведоче и извесни археолошки налази: крстионица кнеза Вишеслава, мраморни надвратник олтарне преграде с фрагментом натписа из Каштел-Сућурца, саркофаг сплитског архиепископа Јована и Годеславов натпис из Нина.

Види још

• Покрштавање Словена
• Покрштавање Срба
• Покрштавање Бугара

Извори и литература

Извори

• Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 
• Živković, Tibor (2012). De conversione Croatorum et Serborum: A Lost Source. Belgrade: The Institute of History. 
• Живковић, Тибор (2013). De conversione Croatorum et Serborum: Изгубљени извор Константина Порфирогенита. Београд: Завод за уџбенике. 
• Toma Arhiđakon, Historia Salonitana. Povijest salonitanskih i splitskih prvosvećenika, prev. Olga Perić, Split 2003.

Литература

• Mladen Ančić, Zamišljanje tradicije. „Vrijeme i okolnosti postanka 30. glave djela De administrando imperio“, Radovi Zavoda za hrvatsku povijest Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu 42 (2010), pp. 133–151.
• Neven Budak, „Pokrštavanje Hrvata i neki problemi crkvene organizacije“, u: Starohrvatska spomenička baština. Rađanje prvog hrvatskog kulturnog pejzaža, ur. Miljenko Jurković & Tugomir Lukšić, Zagreb 1996, pp. 127–136.
• Vlasto, Alexis P. (1970). The Entry of the Slavs into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Radoslav Katičić, Litterarum studia. Književnost i naobrazba ranoga hrvatskog srednjovjekovlja, Zagreb 1998.
• Klaić, Nada (1971). Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku (1. изд.). Zagreb: Školska knjiga. 
• Klaić, Nada (1990). Povijest Hrvata u srednjem vijeku. Zagreb: Globus. 
• Максимовић, Љубомир (1996). „Покрштавање Срба и Хрвата”. Зборник радова Византолошког института. 35: 155—174. 
• Mirjana Matijević-Sokol, Toma Arhiđakon i njegovo djelo, Jastrebarsko 2002.
• Antun Ivandija, „Pokrštenje Hrvata prema najnovijim znanstvenim rezultatima. Prikaz pitanja“, Bogoslovska smotra XXXVII/1967, br. 3-4, pp. 440–444.
• Franjo Šanjek, Kršćanstvo na hrvatskom prostoru. Pregled religiozne povijesti Hrvata (7-20. st.), Zagreb 1996.
• Ferdo Šišić, „Genealoški prilozi o hrvatskoj narodnoj dinastiji“, Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva n.s. 13 (1914), pp. 1–93.
• Ferdo Šišić, Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara, Zagreb, 1925.