Разговор:Баухаус/Архива 1

Архива 1

Архива 2

ТАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО...

До почетка првог светског рата Немачка је постала економски најразвијенија земља Европе. Културна политика Немачке до почетка рата промовисала је квалитет и дизајн, где су по први пут узимане за озбиљно идеје младих о модерном начину зивота. Међутим напредне идеје нагло су прекинуте како појавом национализма, који је прихваћен од стране већине немачког народа, тако и почетком рата 1914. године. Многи, заслепљени националним поносом, су похрлили у рат са вером да ће Немачка коначно заузети водеће место у свету, које јој је по њиховом убеђењу припадало. Као што је познато Немачка је као држава тражила нову поделу колонијалних територија. Модерне идеје спутане су једном идејом о „напредној немачкој форми“. Сумње у једну такву идеологију до изражаја су дошле тек 1916-17. Архитекте и уметници су били први који су почели да пишу програме и петиције о потреби промене менталитета.

Валтер Гропиус, немачки архитекта, после рата поднео је захтев немачкој влади за уједињење две школе. Захтев је одобрен те се фомирала школа под називом „Државна школа Баухаус у Вајмару“. Поднаслов имена школе је објашњавао порекло ове школе: „Уједињене школе Академија ликовних уметности и школе уметничких заната“. Школа се налазила у граду Вајмару у Слободној држави Тиринген, савезној држави Немачке републике.

Директор је постао Валтер Гропиус. Баухаус на челу са Гропиусом је имала сјајне везе у државној власти. У Манифесту Баухауса Групиус је одредио програм и циљеве школе: „Уметници и занатлије су ту да заједно створе будућност.“ У то време постојало је много незапослених уметника и архитекта који су у оваквој идеји видели будућност. Својим деловањем, објављујући текстове и књиге на тему модерне уметности и реформисања уметности и образовања, нашли су се раме уз раме са водећим људима Баухауса.

Развијале су се идеје које су за Гропиуса биле од пресудног значаја. Сматрало се да између занатлија и уметника не би требало да постоје разлике; да морају бити једно; морају бити ствараоци. Архитекта Ото Бертнинг написао је наставни план и програм рада за архитектуру и уметност заснован на занатству, Групиус га је преправио и прилагодио потребама своје школе. Револуционарне и постреволуционарне идеје претворене су у наставни програм, међутим циљеви нису били везани само за проблеме образовања, тежили су промени и изградњи друштва, буквално и симболички, што се може и видети у називу школе: бауен – изградња.

СТВАРАЊЕ ШКОЛЕ

Манифест Баухауса није било само емотивно исказивање принципа – ангажовање свих стваралачких активности у циљу изградње – већ се бавио и наставним програмом и административним проблемима. По отварању, око 150 студената је уписало Баухаус, а половину од тога чиниле су жене. Сви они били су привучени модерним програмом и авангардним позивним постером. Многи су после рата уписали школу у нади да ће им то омогућити сигурнију будућност и нови почетак који ће њиховом животу дати смисао изгубљен током ратних година. Писало се: „Гропиусов позив личи на звук фанфара. Чује се на све стране; собом носи ентузијазам и наду“.

Баухаус је заправо била прва уметничка школа реформисана после Првог светског рата у Републици Немачкој. Нови концепт студирања је уместо класичног звања професора нудио звање мастера, или мајстора. Студент је добио звање шегрта, следећи степен титуле би био занатлија и на крају у младог мастера. Школу је водило Веће мастера, у чијој је надлезности било додељивање звања Мастера.

Овакав систем је Гропиус сматрао исправним јел би се тиме успоставио добар правац концепта „изградње“. Он се надао да ће млади људи који заврше Баухаус бити они који ће те идеје проширити даље у друштво. Основни циљеви школе били су и циљеви Слободне државе Тиринген. Рани Баухаус је карактерисао изражени друштвени дух. Видели су себе не само као уметнике већ као уметнике који ће кроз своју уметност допринети изградњи, како су то звали „катедрале будућности“. Иако идеалисти, нису одбијали наруџбине, например за дизајн намештаја, индустријског дизајна, тепиха, или дизајна ентеријера. Заправо овакво поступање је школи давало сврху и значење.

Итенова предавања

Гропиус је био свестан да не може кренути у рад са медиокритетима, ангажовао је најврсније, иако тада несхваћене стручњаке. Један од њих је био теоретичар уметности и сликар Швајцарац Јоханс Итен. Итен је постао најважнија личност током прве фазе Баухауса. Наиме у Бечу је водио своју приватну уметничку школу када се упознао са Гропиусом. Током тог састанка Итен је на Гропиуса оставио јак утисак. Гропиус је позвао Итена да на отварању школе одржи предавање на тему „Учења старих мајстора“ 21. Марта 1919 у Вајмарском националном позоришту. Потом Итен постаје професор на Баухаус.

Итенова предавања постала су кичма Баухауса. Педагошки принципи на којима је Итен базирао предавања била су интуиција и метод, или субјективно искуство и објективна спознаја. Почињао је своја предавања са гимнастиком и вежбама дисања да би загрејао студенте за рад. Своја предавања засновао је на изучавању природних облика и материјала, анализи вештина старих мајстора и цртању по моделу. Паралелно са тим инсистирао је и на контрасту, форми и боји. Његова предавања посећивали су Пол Кле и Василиј Кандински.

На класичним уметничким академијама студенти су на првој години учили да цртају фигуре, орнаменте и актове. За разлику од тога Итен је своје студенте на шестомесечном припремном курсу учио теорији форме и боје, причао о композицији и дизајну, а све у духу авангардне уметности. Он је инсистирао на развоју личног стила студента.

Радионице

Својим наставним програмом Гропиус је формирао радионице које су се спорије развијале због финансијских проблема; требало је набавити машине, материјал, платити људе. Велики број машина уништен је током рата, још су само функционисале пресе искоришћене у радионици за графику.

Радионице су имале своје координаторе па је Мухе био задузен за графичку радионицу, керамичку радионицу преузео је Маркс, вајарску Шлимер, Мухе такође је водио текстилну радионицу, Кле књиговезачку, а Гропиус је био задужен за столарство. Само је радионица за метал, сликање на стаклу и зидно сликарство остало под Итеном. Да би покрила трошкове, школа Баухаус је откупљивала студентске радове да би их касније као лиценциране производе продавала предузетницима и тиме себи обезбедила додатне приходе. Поред ових радионица оформљене су радионица за калиграфију, анатомију, чак и позоришна радионица.

Забава – Рад – Игра

Мото Итена је био : „Игра постаје забава – забава постаје рад – Рад постаје игра.“ Иста мисао пратила је Гропиусов Манифест: „позориште, предавања, поезија, музика, бал под маскама. Стварање фестивалске атмосфере.“ I заиста, такве светковине су биле саставни део школског живота. Гропиус је редовно организовао књижевне вечери у намери да повеже локално становништво са студентима. Забаве су се одржавале сваком приликом и свако је био позван да присуствује овим окупљањима. Данас је тешко замисливо са каквом еуфоријом су долазили студенти и професори на ове забаве.

Баухаус у мрежи политике

Баухаус је била државна школа, финансијски и политички зависна од власти. Гропиус је мајсторски успео да оснује школу у послератним условима. Међутим како је време пролазило стање у друштву се мењало те су се политичари више мешали у функционисање школе.

Од маја 1920. године Баухаус је потпао под јурисдикцију Министарства образовања и правде државе Тиринген. Државну власт су чинили Социјал Демократска Странка, Странка Независних Социјал Демократа и Странка Немачких Демократа. Ова скупштинска већина је први пут одобрила велики буџет школи и тиме лупила шамар опозиционим националистима који су од самог старта били против овакве школе.

Било је више изборних циклуса, то су биле јако нестабилне политичке околности, али је Баухаус сваки пут успео да преживи - увек су већину освајале лево усмерене партије, које су подржавале Баухаус. Међутим 1921. године држава је формирала „Државну школу ликовних уметности“ што је значило повећање утицаја конзервативних снага. У оваквим околностима Гропиус се трудио да привуче симпатизере и присталице. Он се, додуше, од почетка оснивања трудио да школу учини имуном на политички утицај, и у самој школи, али овакав карактер школе није спречио честе политичке нападе. Школа је у свом систему обуздавала антисемитске идеје, стајала против националистичке и шовинистичке агитације.

УМЕТНОСТ I ТЕХНОЛОГИЈА – НОВО ЈЕДИНСТВО

Особа која је најодговорнија за укидање експресионистичког Баухауса је холандски уметник Тео Ван Дојзбург, један од оснивача часописа Де Стил.

Он је сматрао да људи у Баухаусу праве „експресионистички џем“. „Свако ради шта жели, далеко од строге дисциплине...Има ли тамо покушаја стварања уметничког дела, јединственог простора, форме, боје?“

Ван Дојзбург је заједно са Питом Мондријаном и групом уметника основао Де Стил 1917 године. Они су сматрали да уметност мора да осликава две поларности живота – природу и интелект, другим речима мушки и женски принцип, позитив и негатив, статику и динамику, хоризонтално и вертикално. Прав угао, са три основне боје - плава, жута и црвена - у коалицији са три „не боје“ (црном, белом и сивом), ликовни елементи помоћу којих се може исказати уметност.

1920. године Ван Дојзбург је посетио школу и наставио да прати њене активности са великим интересовањем. Он није био задовољан начином рада и уметничком оријентацијом школе, али је у Баухаусу препознао велики потенцијал. Он се преселио 1921. у Вајмар надајући се да ће га примити као предавача. Наде су му се испуниле.

Студенти су већ почели да прихватају утицај магазина Де Стил на који је школа била претплаћена. Марсел Бројер, најталентованији ученик радионице намештаја, је очито био јако импресиониран дизајном који је промовисао Де Стил од 1921 до 1925. То се може видети на његовој столици Слаттед Цхаир чија је директна инспирација била Црвена и плава Столица Герита Ритфелда.

Треба поменути да је Итен у време кад је Де Стил полако преузимао Баухаус још увек био запослен. Док је Итен сматрао да сваки ученик треба да има своју индивидуалну палету, Ван Дојзбург и Мондријан су инсистирали на универзалном спектру боја; жута-црвена-плава + бела-црна-сива. Док је Итен сматрао не само да треба имати индивидуални рукопис, већ индивидуалне речи, Ван Дојзберг је сматрао да слова морају бити унифицирана. Њихова два карактера су била потпуно супротна.

Не треба изоставити чињеницу и закључак да је присуство Ван Дојзбурга у Вајмару било од великог значаја за развој Баухауса у периоду 1921. до 1922. Тих година Баухаус мења концепт и оријентацију и окреће се првенствено савременом дизајну индустријских производа, пољу коме се скоро нико није озбиљно посветио. Врло брзо се Баухаус окреће индустријској производњи остављајући иза себе ручну занатску производњу.

Због лоших међуљудских односа са Гропиусом Итен је напустио Баухаус. За Итеновог наследника изабран је Мађар, који већ годинама живи у Немачкој, Ласло Мохољ-Нађ. Са великим ентузијазмом почео је да ради а ту енергију је даље пренео на читав Баухаус. Реформе које је Нађ увео отвориле су ново поглавље у историји школе Баухаус.

Радионица за дизајн намештаја

1921. радионицу је преузео Валтер Гропиус. Увео је приступ постављања естетике у други план; што се одразило на идеологију Баухауса. Сматрао је да би овакав занатски приступ интегрисао естетску страну производа. Кретало се ка томе да се реч „уметност“ потпуно избрише из речника.

Чула су се и другачија мишљења: „Столица Баухауса је свакако уметничко дело, и поента није у томе да она изгледа тако зато што од ње то захтева технологија израде него зато што уметник жели да она тако изгледа.“ Комади намештаја су се фарбали основним бојама у циљу акцентовања конструктивизма.

Изложба Баухаус 1923.

1923. године одржана је изложба која је требало јавности да оправда постојање школе Баухаус. Читава школа је била ангажована око овог пројекта.

Пројекат се састојао у томе да школа изгради кућу у којој ће изложити све употребне предмете које је осмислила и направила и тиме да пример новог начина живота у Немачкој, који идеја Баухауса заговара. Тада је Баухаус по први пут приказао нешто што ми данас сматрамо за нормално. Већ на први поглед основа приземља је била иновативна, скоро да није било ходника. Собе су биле позициониране концентрично око највеће собе, дневног боравка. До купатила се врло лако долазило кроз спаваћу собу. До ове су се налазиле кухиња и трпезарија. Кухиња је прилагођена спремању хране, док је трпезарија садржала само један велики сто са шест до осам места за ручавање. Домаћица би могла да посматра децу из кухиње. Кухиња је била прва модерна кухиња у то доба, изгледала је и имала функције какве данас познајемо. Екстеријер је подсећао на белу кутију која је имала само отворе. Критика није одобравала екстеријер али су ентеријерска решења веома добро прихваћена, а цео пројекат оцењен као „поглед у будућност“.

Изложбу је отворио Гропиус са темом „Уметност и технологија, ново јединство“. Кандински је говорио о „Синтетизацији у уметности“ док су други говорили о савременој архитектури. Изложбу је обележила и авангарда у музици коју су представљали Хиндемит, Бусони, Кренек и Стравински. Студенти позоришне радионице су извели такче назване „Механички кабаре“, пуштани су филмови...

Изложба радова студената и професора одржана је у локалном музеју, а у исто време Гропиус је организовао и Интернационалну изложбу архитектуре, чиме је желео да докаже да овакви нови концепти могу да живе не само у Немачкој него и било где у свету.

Критика је писала: „Проведеш три дана у Вајмару и нагледао си се углова за цео живот.“ Али студенти су боље дефинисали свој рад: „Иако треба да постоје стари радови који имају интегритет, свет мора бити спреман да прихвати нове развојне токове: хоризонтала, вертикала, дводимензионалност, угао и црвена коцка - укратко утицај Де Стила.“

Иако изложба није имала финансијског успеха, остварила је то да изгради сопствени идентитет који је одлично прихваћен од стране Де Стила и руског конструктивизма.

Гушење Баухауса у Вајмару

Резултат избора у Тирингену 1924. је био такав да су на власт дошле десничарске партије које су од самог почетка оснивања Баухауса сматрале да у тој установи делују комунистичке и бољшевичке снаге. Нови Вицепремијер и Министар образовања је Гропиусу саопштио да до 1925 намерава да затвори Баухаус. Гропиус је уложио све своје напоре да заустави једну такву одлуку државе, преко разних контаката у левичарским партијама, које су школу подржавале, до оснивања разних друштава подршке. Међутим намере централно и десно оријентисаних парија се нису могле лако спречити. Прво је школски буџет упола смањен, да би на крају био потпуно укинут. Школа је остала без извора финансирања и покушала је да своје производе прода, међутим у томе није успела.

Упркос критикама и опструкцијама са свих страна и политичком анимозитету, Баухаус у Вајмару је унапредио начин живота у том граду у првих шест година свог рада. Прва поставка и касније мање измене у плану и програму показале су се као успешне.

Гропиус је до самог краја порицао да модеран дизајн има било какав политички карактер. Гропиус није успео да заштити Баухаус.

БАУХАУС – ДЕСАУ, ИНСТИТУТ ЗА ДИЗАЈН

Запослени и студенти могли су да покупе своје ствари и напусте школу тражећи себи неку бољу прилику, али пламен и ентузијазам, љубав према овом новом и модерном концепту живота није им дао мира. Одлучили су да наставе даље са радом. Врло лако су могли да се преселе јер су били добродошли у многим градовима широм Немачке: Десау, Франкфурт на Мајни, Минхен, Дармштад, Хамбург, Хаген... у сваком од ових градова Баухаус би био дочекан раширених руку.

Ипак најконкретнија понуда је дошла из Десауа где су на власти биле социјал демократе и градоначелник Фриц Хесе који се лично заложио за Баухаус. Веће мастера је одлучило да се пресели и Баухаус је уместо државне постао општинска школа. Десау је, као и данас, имао јак механички инжењеринг, производњу летилица, фабрике хемије итд. 1925. град је имао око 50.000 становника, да би та цифра 1928. нарасла на 80.000.

Гропиус је био директор Баухауса у Десау још само три године, до 1928, у периоду када је школа дефинисала нове циљеве. Школску зграду и зграду за наставно особље је пројектовао Гропиус, а таква архитектура ће постати епитом модерне немачке архитектуре. Баухаус је постао јако интересантан странцима, индустијалцима и имао много могућности да своје идеје претаче у стварност.

Реформа школе између 1925. и 1928.

У основи нови Баухаус је наставио са концептом којим је и почео. Али сад Баухаус жели да даље развија модерно домаћинство – од кућних предмета, ентеријера па све до стамбених блокова. Ово је требало постићи „кроз систематско експериментисање на нивоима теорије и праксе – на формалном, технолошком и економском пољу.“

Велики број радионица које је Баухаус имао у Вајмеру свео се на шест: столарска, метална, зидно сликарство, текстил, графика и штампарија књига, и вајарство. Четири студента добили су звање младих мастера. Међу њима се нашао и Марсел Бројер. Сви ти студенти су успешно завршили школу а сада су постали одговорни да преносе знање и филозофију Баухауса млађим генерацијама. 1927 школу је напустио Мухе, ослободивши место новом младом мастеру, чиме је Баухаус подмладио професорски кадар.

Мало пре отварања нове зграде, Гропиус је одлучио да имену школе дода и нови поднаслов : „Институт за дизајн“. На овај начин Баухаус се са звања општинске школе, подигао на ниво осталих уметничких академија. Гропиус је ангажовао 1927. швајцарског архитекту Ханса Мајера као мастра у радионици за архитектуру, која је последња отворена. Ова два потеза јако ће утицати на фундаменталну ревизију наставног програма.

У брошури 1927. на прво место избила је архитектура и индустријски дизајн. Испод тога је ишла радионица за ардвертајзинг, што је уствари била преименована графичка радионица која је у себе примила вајарство, а касније и фотографију. Кле и Кандински су држали часове слободног цртања и сликања.

Гропиус подноси оставку

У време кад је Гропиус најавио своју оставку школа је била на врху своје славе у земљи и иностранству. Својом изненадном и неочекиваном оставком збунио је студенте и професоре. Школа се без Гропијуса чинила незамисливом. Он је своју оставку оправдао тиме да је школа сада на сигурним ногама и да он жели да се посвети грађевинарству, и уистину он јесте планирао да отвори фабрику грађевинских материјала.

Гледано ретроспективно, фундаментални унутрашњи проблеми школе у периоду када је школа била у Десау су се гомилали током година, али не због Гропијусове оставке. Уколико је желела даље да настави са успешним радом школа је морала да решава те проблеме. Ханс Мајер, швајцарски архитекта који је био именован као Гропиусов наследник, морао је да нађе њихова решења.

ХАНС МАЈЕР: ШТЕДЊА, А НЕ ЛУКСУЗ

Ханс Мајеру се приписују три године рада у Баухаусу – од 1927. до 1930. године. Он је остао толико дуго колико и његов наследник Мис Ван дер Ро. Нестанак Мајера из историјских књига објашњава се не његовом активношћу као директор Баухауса већ његовим политичким деловањем. Он је збрисан са функције од стране општинских власти 1930. које су се бојале да би јој активности студената комуниста на Баухаусу одузеле пар „драгоцених“ гласова.

Мајер је био Швајцарац, члан старе базелске породице која је из својих редова подарила велики број архитеката. Био је близак идејама Де Стила, веровао је да је архитектура резултат систематског планирања, користивши материјале који су првенствено везани за потребе корисника. Али зашто је Групиус ангажовао швајцарског архитекту у Баухаусу? Групиус је месецима трагао за неким ко би могао да води одсек архитектуре. Мајера је препоручио један колга. Остварен је контакт и Мајер је прешао да ради као професор. На основу његовог знања и квалификација Гропиус га је предложио за свог наследника. Врло брзо са том идејом се сложило Веће мастера као и Град Десау.

Реорганизација Баухауса

Мајер је 1928. отворио јавну расправу у коју су били укључени и студенти и која је трајала неколико недеља. На крају је Мајер решио да начини пет основних промена у организацији школе:

1. Продужење уводног курса
2. Студенти ће радити у радионицама три дана у недељи, док је понедељак резервисан за уметност, а петак за науку. У радионицама ће се радити по осам сати дневно, једнако као што се ради и у индустријској производњи.
3. Архитектонска радионица је подељена у два сегмента, теорије и праксе.
4. Мајер је задужен за финансије школе и организацију других школских активности
5. Мајер ће отворити школу и за очито неталентоване студенте. Јер закључак је био да Баухаус не жели да се специјализује за таленте, већ жели и друге људе да социјализује и приближи их модерном начину живота. Међутим, већ 1930. је видео да је погрешио јер је школа достигла границе свог капацитета. То је било негде око 200 студената.

Одмах након Гропиусовог одласка Баухаус су напустили Херберт Бајер, Марсел Бројер и Мохољ-Нађ. Мајер је то искористио да реорганизује радионице које су они водили. Радионице за метал, столарство и зидно сликарство Мајер је подвео под радионицу за дизајн ентеријера. Радионица за адвертајзинг је обухватала штампу, публикације, изложбе, и фотографију.

Достигнућа Баухауса под Мајером

Током Мајеровог вођења школе Баухаус се окренуо технологији и социјалним проблемима, и почео да их третира подједнако важно као и дизајн. Он се трудио да систематизује нивое сазнања у технологији и раумевања социјалних проблема и односа и све то интегрише у сваку радионицу у школи. Радионице више нису биле базиране само на теорији форме и боја, него и на питањима предузетништва, економије и друштва. Овакава наставна поставка је отворила могућност многим студентима који су били симпатизери комунизма да делују.

Отпуштање Мајера

Пошто се у школи непланирано развила екстремна левичарска стурја, школа и Мајер су доспели на удар критичара. Највише напада је било од стране десничарских партија. Власт није хтела одмах да реагује већ је сачекала један мали инцидент да би предузела официјалне мере за смену Мајера. После извесних притисака Мајер је био принуђен да поднесе оставку.

Сви су се сложили да је школу ипак најбоље држати изван политичког домашаја, како ју је водио Гропиус, и како је обећао да ће је водити Мис Ван Дер Ро.

Врло брзо нађена је Мајерова замена и наследник – Мис Ван Дер Ро. Пристао је да дође на чело школе. Студенти су протестовали против Мајерове смене неколико недеља. Али нико од колега или из стручне јавности није се придружио, те су студенти остали усамљени. Исте године Мајер и неколицина студената познатих као „црвени мост Баухауса“ одлазе за Москву да помогну духу социјализма да се прошири.

МИС ВАН ДЕР РО: БАУХАУС ШКОЛА АРХИТЕКТУРЕ

Мис Ван Дер Ро је већ навелико био познат као модерни авангардни архитекта широм Европе. Двадесетих година је себи створио име дајући нови архитектонски концепт заснован на стаклу и високим зградама - облакодерима. Отац интернационалног стила је гурао нове и модерне идеје. 1929. године је на позив Немачког Рајха на светској изложби у Барселони пројектовао Немачки павиљон. Градоначелник Десауа Хесе је записао: „Он је висок, једна маркантна фигура, одаје утисак унутрашње стабилности и самоуверености... Нема сумње, он је особа која би могла да Баухаусу поврати вођство које је скоро изгубило ауторитет.“

Нови курс школе Баухаус

На самом почетку рада Миса је дочекао студентски штрајк. Студенти су сматрали да отпуштање Мајера није у реду, и да је требало и они да се питају. Ствари су почеле да се компликују те је Мис био принуђен да реагује. Са градоначелником Хесеом и једним представником студената одлучио је да затвори Институт, и да га следећег месеца поново отвори, а да се сви студенти поново пријаве за студије. Ова ситуација је искоришћена да се око 24 студената избаци из школе, тј. да им се не одобри поновни упис јер су били припадници комунистичке идеологије, као и неколицина студената који су заступали крило одано бившем директору Мајеру.

Мис Ван Дер Ро је Баухаус дефинисао као „занатску, техничку и уметничку обуку студената.“ Мис је школу уредио могло би се рећи недемократски. Да би учврстио свој ауторитет из Већа мастера избачени су студентски представници који више нису имали право гласа, а Веће је добило ново име - Конференција. Забране су биле изричите, а повреде строго кажњаване.

1932. објављени је нови наставни програм са акцентовањем архитектонске радионице као најзначајније, чак више него што је то било за време Мајера. Док је Мајер пратио оригиналну визију Гропиуса. Мис је имао потпуно друге приоритете. Нови наставни план је реорганизовао студирање и образовну филозофију усмерио у новом правцу. Школа Баухаус је суштински претворена у школу архитектуре.

Радионица за дизајн ентеријера која је формирана под Мајером је одржана, као и радионице за текстил и адвертајзинг. Међутим фотографија, која је била саставни део адвертајзинг програма је осамостаљена. Створена је радионица за слободну уметност. Предавања су сада почела да личе на класична предавања, мало се времена проводило у радионицама као раније. Као што се може и претпоставити, овакве промене нису биле оцењене као позитивне од стране студената.

Финансијски проблеми - политичке борбе

Иако је Мис предузео радикалне мере да деполитизује Баухаус, није могао да побегне од политичких притисака у Десау.

Иако је још 1929. буџет школе дупло смањен, то се тек 1932. открило. Као највећи непријатељ Баухауса појавила се тада још опозициона Национал Социјалистичка Партија. Притисци споља нису били једини, у самој школи појавили су се озбиљни проблеми. Смањење буџета је приморало школу да тражи алтернативне изворе финансирања, као на пример коришћење лиценцираних студентских пројеката. Међутим то није било довољно да покрије трошкове материјала, одржавања, професорских плата итд.

Велики број студената се са Мисом састао у школској кантини захтевајући да се новац од продаје ауторизованих студентских радова искористи у друге сврхе. Захтевали су смањење професорских плата и већи број стипендија. Мис је овај састанак напустио а пошто студенти нису хтели да изађу директор је ангажовао полицију да растури овај скуп. Том приликом похапшено је око петнаестак студената заједно са двојицом вођа овог протеста који су провели око четири недеље у затвору. Ови студенти су истог момента избачени из Баухауса.

Већина професора је подржавала овакве мере. Студенти су критиковали: „Аполитичка предавања су организована тако да Баухаус позива гостујуће професоре који припадају десним и централним партијама, који са собом доносе неестетски рад и полако уништавају и ово мало преосталог квалитета школе..“ Овом периоду заиста треба признати да је из Баухауса избачено политичко деловање које се развило за време Мајеровог руководства.

Политички крај Баухауса у Десау

Политизација немачког друштва касних двадесетих и почетком тридесетих није заобишла ни Баухаус. Праћени светском економском кризом 1929. године, парламентарни избори одржани 1930. за Рајхстаг су Национал Социјалистичкој Партији донеле по први пут већину. Адолф Хитлер је себе прозвао „Фüхрер“-ом, тј „вођом“, будуће Немачке. Исте године на изборима су и комунисти добили завидан број гласова.

У Тирингену удео у власти на републичком нивоу узели су национал социјалисти, а из њихових редова као министар просвете дошао је Вилхелм Фрик. Фрик се одмах постарао да умањи утицај модерне уметности и културе. Фрик је у Вајмару затворио наследника Баухауса „Академију Архитектуре и Уметничког Занатства“, да би је затим поново отворио али овог пута са другом поставком професора и директора који су подржавали наци-идеологију. Академија је добила ново име: „Државна школа за архитектуру, ликовну уметност и занатство“. Новински наслови преносили су мото ове школе: „Исповест узвишене Немачке“. То је био пут ка стварању вредности које је требало да промовишу херојску уметност „прикладнију раси“. У Немачкој је почело систематско уништавање сваке врсте уметности коју су нацисти сматрали као недостојну.

1931. и 1932. нацисти су поновили тријумф на изборима. У Дасау су од 36 мандата добили деветнаест. Сада им ништа више није било на путу да имају чисту већину, педесет посто плус један глас. Дотадашњи градоначелник Хесе, који је штитио Баухаус, више то није могао чинити.

Нацисти Десауа су захтевали хитно затварање школе Баухаус: „Захтевамо да истог момента укинете сваку врсту финансирања Баухаусу. Професори странци морају под хитно бити отпуштени без даљњег! Страшно је да немачки радници немају посла, док њихове послове заузимају неки странци, а да их ти исти радници преко пореза плаћају!“

I 1932. године, на гласању за затварање школе, против овог нацистичког предлога, гласало је само четири комунистичка посланика и Хесе, док су социјал демократе остале уздржане. Иако су традиционално подржавали Баухаус, сматрали су да би им јавна подршка Баухаусу однела гласове.

Баухаус у Берлину

По затварању у Десау, Баухаус је добио две понуде за наставак рада од два социјал демократска града, Магдебурга и Лајпцига. Како било, Мис је већ пар месеци пре затварања одлучио да настави школу као приватну у Берлину. Некада „Институт за дизајн“ сада има ново име: „Независни Едукативни Истраживачки Институт“. Мис је прво изнајмио стару фабрику у западном Берлину. Студенти су о томе обавештени као и о повећању трошкова студирања.

Мис је објаснио своје намере: „Ми морамо обучити архитекте тако да одлично владају сваким сегментом архитектуре, од малих станова до урбанизма - не само у смислу грађевинарства већ и у уређивању комплетног ентеријера, од покућства до текстила.“ Мис је имао два основна финансијска ослонца: лиценцирање производа, као и плате професора које ће исплаћивати град Десау, на шта се и обавезао до 1935. године.

Али ускоро ће се политика умешати и у Берлину. По преузимању власти у Десау Национал Социјалистичка Партија је основала истраживачку комисију која је трбало да нађе доказе бољшевичког деловања Баухауса. У циљу истраге полиција је отпутовала у берлински Баухаус да нађе доказе. У школу је упала полиција предвођена Гестапоом и разјурила се по школи. Докази за такво деловање су „пронађени“ - осим пар комунистичких новина и школских фотографија ништа није нађено. Али то је било довољно нацистима да Баухаус оптуже. Школа је затворена.

У овај поступак уништавања школе биле су уплетене три државне организације: тајна полиција (Гестапо), Министарство уметности, Окружно школско веће и Алфред Розенберг, као вођа нацистичке организације „Борбена лига за немачку културу“. Розенберг је био иначе идеолог и шеф дипломатје нациста (посебно се ангажовао око „јеврејског питања“). Нирнбершком процесу је осуђен на смртну казну вешањем 1946. године.

Мис је све чинио да поново отвори школу. Од Гестапоа је коначно добио одговор да ће му дозволити отварање али под одређеним условима. Један од услова је био да господин Кандински више не буде члан професорског кадра, што важи и за све чланове чије је порекло јеврејско. Такође се „предлагало“ да би најбоље било кад би се професори учланили у Национал Социјалистичку Партију, као и поправљање програма школе и усклађивање са националсоцијалистичком оријентацијом. На овакве услове било је немогуће пристати.

11. августа 1933. године Мис Ван Дер Ро је послао памфлет свим студентима објављујући шта је одлучено на последњем састанку професора. Он је образложио да „школа из веома тешких економских разлога није у могућности да настави рад.“ То су биле задње речи школе Баухаус.

Пребачено са чланка. Није лепо само тутнути текст, а обрисати већ постојећи. Према томе, ово треба да се ћирилизује, среди и инкорпорира у већ постојећи текст (или обрнутно). До тада ће да стоји овде --Φ ί λ ι π π ο ς | ⌘ 15:09, 25. фебруар 2007. (ЦЕТ)

Како год, изузетан текст. Надам се да нема проблема са ауторским правима. -- ЈустУсер  ЈустТалк 15:31, 25. фебруар 2007. (ЦЕТ)