2666 (роман)

2666

Ориг. наслов	2666
Аутор	Роберто Болањо
Земља	Шпанија
Језик	шпански
Жанр / врста дела	роман
Издавање
Датум издавања	2003.

„2666” је последњи роман чилеанског књижевника Роберта Болања. Објављен је постхумно 2003. у издању издавачке куће Анаграма из Барселоне.

Централна тема романа су убиства жена деведесетих година XX века у граду Санта Тереса у Мексику на граници са Сједињеним Америчким Државама. Санта Тереса је фиктивни град инспирисан Сијудадом Хуарезом и епидемијом феминицида која се у њему догодила. Поред тога, у роману су описани Источни фронт за време Другог светског рата, академски свет у Европи, менталне болести, журналистика и распад веза и каријера због свеопштег безнађа и губитка вере у грађанско друштво. Роман „2666” истражује дегенерисани двадесети век низом ликова, локација, временских периода и прича унутар прича.

Настанак романа

Док је Роберто Болањо писао роман, био је болестан и чекао је на трансплантацију јетре. Болањо никад није посетио Сијудад Хуарез, али је добијао информације од свог пријатеља и новинара Серхија Гонсалеса Родригеса (Сергио Гонзáлез Родрíгуез) о ситуацији о феминициду (масовно убиство жена). Родригес је објавио хронику „Кости у пустињи” о нестанцима и убиствима жена у том граду и имао је обимну кореспонденцију са Болањом.

Значење наслова

Број 2666 се не појављује у роману „2666”. У Болањовом роману „Дивљи детективи” помиње се година двехиљадешесто и нека, док се у роману „Амајлија” помиње при опису мексичке цесте да је она налик: гробљу из године 2666, једном гробљу заборављеном под мртвим или нерођеним очним капком, излучевинама угашених страсти неког ока које је, зато што је хтело да заборави нешто, на крају заборавило све.

Садржај романа

Роман је подељен на пет поглавља: Део о критичарима, Део о Амалфитану, Део о Фејт, Део о злочинима и Део о Арчимболдију.

Део о критичарима

Први део романа се бави академским животима четири књижевна критичара који су у различитим тренуцима током осамдесетих година дошли у додир са романима фиктивног писца Бена фон Арчимболдија (Бенно вон Арцхимболди) и почели страствено да их читају и изучавају. Описана је и његова библиографија, као на пример роман Лудика, Бифурцариа бифурцата, трилогија Врт, Кожна маска и Д´Арсонвал, приповетке под именом Берлинско подземље итд. Критичари Пјеро Морини (Пиерро Морини) из Торина, Мануел Еспиноза (Мануел Еспиноса) из Мадрида и Жан-Клод Пелетје (Јеан-Цлауде Пеллетиер) из Париза временом постају пријатељи и почињу заједно да посећују конгресе германиста по Европи. На неколико места се помиње назив арчимболдијанци чиме се наглашава да унутар уске академске заједнице критичари чине једну малу групу истомишљеника.

Они не деле страст само према романима пруског писца Арчимболдија него и према самоувереној и слободоумној критичарки Елизабет Нортон (Елисабетх Нортон) из Лондона, коју упознају на конгресу у Бремену 1994. Иако је последња међу њима почела да чита Арчимболдија, Елизабет има изузетно знање о његовом делу. Док су они већ шефови катедри на својим Универзитетима, она још увек пише свој докторат. Еспиноза и Пелетје се заљубљују преко ушију у Елизабет, док Морини, иако и сам под снажним утиском, остаје суздржан. Еспиноза и Пелетје почињу наизменично да путују у Лондон и да се виђају са Елизабет. Морини је неколико пута посећује док борави у Лондону и она му прича о Едвину Џонсу (Едwин Јохнс), сликару који је себи одсекао десну руку и мумифицирану је изложио као уметничко дело у галерији недалеко од места где она станује. Елизабет Нортон поклања Моринију каталог дела Едвина Џонса и тим гестом успева да га дирне. Еспиноза и Морини после једног конгреса у Хамбургу одлазе до издавачке куће Бубис да се распитају о писцу Арчимболдију. Упознају луцкасту и виталну старију даму, госпођу Бубис, супругу покојног господина Бубиса, која са њима разговара о Арчимболдију и која им саопшава да Арчимболдија никада нису видели те да он своје рукописе шаље поштом са различитих адреса, јер вероватно жели да остане анониман и да они поштују његову приватност. Обојица се захваљују и одлазе.

Еспиноза и Пелетје воде дуге телефонске разговоре о Елизабет, конгресима и о Арчимболдију. Однос између њих је потпуно отворен и обојица један другоме признају да су заљубљени у Елизабет Нортон. За то време Морини чита у новинама Ил Манифесто о убиствима у Санта Тереси и о храброј новинарки која се непланирано упутила на север Мексика да извештава о случају. Ово је уједно и први пут да се убиства жена помињу у роману. Међутим, Морини убрзо након читања чланка заборавља на цео случај. Једног дана Елизабет позове Пелетјеа и Еспинозу код себе у Лондон да им саопшти да јој је потребна дистанца од обојице. Чувши ову вест, Еспиноза и Пелетје се разочарају у њену одлуку. Након што убрзо сазнају да је Елизабет у вези са извесним млађушним Причардом којег упознају у њеном стану, своју фрустрацију саопште Моринију и он, спреман да своје колеге саслуша, остаје без коментара, заокупљен својим послом. Након првог заједничког одласка у бордел после конгреса у Берлину, Пелетје и Еспиноза почињу да одлазе проституткама. Пелетје редовно виђа Ванесу и чак јој даје једну Арчимболдијеву књигу на читање, док се Еспиноза ни не труди да им запамти имена, него стално упознаје нове, док не сретне једну Мексиканку која му се највише допадне, али после више не успева да је сретне. На следећем конгресу, у Тулузу, критичари упознају мексичког студента, Родолфа Алатореа (Родолфо Алаторре). Родолфо не говори немачки па се тамо веома досађује. Алаторе Моринију успутно исприча како је један његов пријатељ недавно упознао Арчимболдија. Критичари одмах ступају у контакт са тим пријатељем како би се распитали о том битном сусрету.

Ектор Енрике Алмендро (Хéцтор Енриqуе Алмендро) звани Свиња (Ел Цердо), критичарима приповеда да су га позвали једне вечери да дође у хотел у Мексико Ситију у коме је Арчимболди био са полицијом. Обојица су затим били у бару и провели неколико сати у разговору. Алмендро не објашњава зашто је Арчимболди био са полицијом нити је добио много значајних информација од самог Арчимболдија. Зна само да је Арчимболди јако висок, да има здравствених проблема са својих осамдесетак година, јер у торби носи много лекова. Ујутро га је испратио на лет за Ермосиљо и на његово питање где иде, Арчимболди му је одговорио: “Идем у Санта Тересу.” Чувши за Санта Тересу и знајући да је ово јединствена прилика да га пронађу, Пелетје, Еспиноза и Нортон се одлучују да отпутују у Мексико. Једино Морини остаје код куће у Италији. Критичари налазе у једном хотелу у Санта Тереси детаље о самом Арчимболдију, наиме његово право име – Ханс Рајтер (Ханс Реитер). Када критичарка Нортон убрзо увиди да заправо воли Моринија, напушта Мексико и одлази код њега у Италију. Њени бивши љубавници, Пелетје и Еспиноза то сазнају у једном дугом писму. Након што је Нортон напустила град, Еспиноза и Пелетје остају тамо још неке време, свесни да писца вероватно никад неће успети да пронађу.

Део о Амалфитану

Лик чилеанског професора филозофије, Оскара Амалфитана (Осцар Амалфитано), појављује се и у првом поглављу. Иако је Амалфитано преводилац Арчимболдијеве Безграничне руже на шпански, са врло мало елана помаже критичарима да писца у Санта Тереси и пронађу.

На почетку поглавља Амалфитано станује са ћерком Росом и присећа се свог живота у Барселони. Његова супруга Лола га је оставила после Росиног рођења. Затим је путовала са пријатељицом по Памплони, Сарагоси, Барселони и детаљно описивала своје доживљаје у писмима Амалфитану. Фасцинирана је била песником који се у то време налазио у једној психијатријској установи. Лола путује даље за Француску са неким другим човеком, Ларрасабалом, јавља се свом супругу пет година после из Париза и саопштава му да је ХИВ-позитивна. Ово поглавље обилује описима Амалфитанове депресије и растуће резигнираности. Као што Марсел Дишан (Марцел Дуцхамп) у својим реадy-мадес поклања својој сестри књигу коју треба да окачи на штрик да је ишибају киша и ветар, тако и Амалфитано има књигу из геометрије у свом дворишту која се љуља на ветру. Амалфитано виђа младића Марца Антонија (Марцо Антонио), који је десна рука ректора Негретеа и син професора Гере (Гуерра). Њиховим састанцима се имплицира Амалфитанова хомосексуалност. Амалфитано постаје параноичан и почиње да чује глас свог оца, благо хомофобног тенора. Када пронађу тело још једне убијене жене, Амалфитано почиње да се боји за сигурност своје ћерке Росе. Али док она одлази на демонстрације против некажњивости за убиства жена, Амалфитано јој се не придружује. Његов лик је инертан, летаргичан, безнадежан.

Део о Фејт

У трећем поглављу се приповеда о Квинси Вилијамсу (Qуинцy Wиллиамс), званом Оскар Фејт (Осцар Фате), тамнопутом новинару из Њујорка. Његова мајка ненадано умире и он одлази на пут у Детроит. Тамо му нуде прилику да иде у Мексико и направи репортажу о боксмечу Пикет (Пицкет)против Фернандеса (Фернандез), иако претежно пише о вестима из културе. У Санта Тереси сазнаје од новинарке Гвадалупе Ронкал (Гуадалупе Ронцал) о убиствима жена у Сонори. Фејт жели да о томе напише извештај, али му уредник не дозвољава. Ронкал га моли да јој се придружи на интервјуу који треба да обави са главним осумњиченим за два дана у затвору. У једном бару Фејт упознаје Ћућо Флореса (Цхуцхо Флорес) и Амалфитанову ћерку Росу. Поред њих ту је и Роса Мендес (Роса Мендез) као и Чарли Крус (Цхарлие Цруз), краљ видео-филмова. Исте ноћи одлазе у барове и клубове и завршавају на једном приватном ранчу. Фејт увиђа да је Роса у опасности и одатле бежи са њом. Роса му после у хотелу прича како је упознала те људе и како се раније заљубила у Флореса. Фејт и Роса одлазе код Амалфитана и он их обоје моли да заједно напусте Санта Тересу и да Фејт помогне Роси да узме авион за Барселону. Спакованог кофера Фејт и Роса беже кроз стражњи излаз куће. Прелазе границу и стижу у САД, град Ел Адобе, чије је име алузија на Ел Пасо. У последњој сцени поглавља Фејт и Роса долазе на интервју у затвор где виде новинарку Ронкал. У сали за посетиоце им се приближава један „џин“ и са њим почиње интервју. Даља судбина Росе и Фејта није позната и тако се поглавље прекида.

Део о злочинима

Поглавље Део о злочинима почиње местом злочина тј. проналаска тела прве убијене жене у јануару 1993. Разне теорије и гласине круже о убиствима жена, иако нема осумњичених нити ухапшених. У кратким описима се назире живот убијених. Случајеви се брзо архивирају, иако нису решени. У мају 1993. долази до скрнављења неколико цркава у граду. Такозвани Ɖавољи покајник уништава светиње и напада вернике. Полиција је због овог случаја на ногама. Хуан де Диос Мартинес (Јуан де Диос Мартíнез) је инспектор коме је додељен случај скрнављења. Он се обраћа за савет Елвири Кампос (Елвира Цампос), управитељици психијатријске клинике. Истовремено у град долази новинар Серхио Гонсалес (Сергио Гонзáлез) да пише о скрнавитељу цркава. Овај лик носи име правог новинара Серхија Гонсалеса који је истраживао и годинама писао о убиствима жена у Сијудад Хуаресу (Циудад Јуáрез). Олегарио Кура Експосито (Олегарио Цура Еxпóсито), звани Лало Цура једна је од фигура из Болањових ранијих приповетки, која се овде појављује. Лало Кура, на шпанском лудило (ла лоцура) почиње да ради за шефа полиције Педра Негретеа. Педро је брат близанац ректора Универзитета у Санта Тереси Пабла Негретеа. Педро Негрете унајмљује Лала Цуру да ради за дилера дроге Педра Ренгифа као телохранитељ Ренгифове супруге. У пуцњави која се деси Лало Цура успева не само да јој спасе живот, већ и да убије нападача који је из редова полиције. Након тога преузима га шеф полиције Педро Негрете и даје му место полицајца у Полицији.

Док се ређају убиства жена, главна радња се развија у неколико приповедних нити: Хуан де Диос почиње везу са Елвиром Кампос. Видовита Флорита Алмада упозорава у својој телевизијској емисији на убиства жена у Санта Тереси. Главни осумњичени за убиства, Клаус Хас (Клаус Хаас), седи у затвору, док жене и даље нестају. Шериф из Хантсвила (Хунтсвилле) у Аризони, Хари Магања, долази у град, да испита отмицу и убиство америчке држављанке Луси Ан Сандер (Луцy Анн Сандер). Пративши траг њених убица неочекивано бива убијен. Кореспондент из Буенос Аиреса посећује град у потрази за снуфф филмовима - индустријом чије је средиште наводно град Санта Тереса. Дилери дроге Енрике Ернандес (Енриqуе Хернáндез), Педро Ренгифе и Естанислао Кампусано (Естанислао Цампузано) боре се за утицај на мексичко-америчкој граници. Серхио Гонсалес добија позив од чланице владајуће партије Марије Феликс (Марíа Фелиx), која је у потрази за својом пријатељицом Кели (Келлy). Кели је организовала журке за утицајне људе углавном на ранчевима ван градова и путовала је у Санта Тересу док једног дана и она није нестала. Након конференције за штампу Клауса Хаса, новинарка Мери Су (Марy Суе) узалудно покушава да пронађе браћу Урибе, богаташе из Санта Тересе, за које Хас тврди да стоје иза злочина. На крају овог поглавља скоро сви случајеви остају нерешени па и случајеви породичног насиља у којима се убица, углавном партнер убијене, даје у бекство.

Део о Арчимболдију

Последње поглавље заокружује цео роман, јер се у њему открива тајна Арчомболдијевог животописа и његова повезаност са градом Санта Тереса и убиствима жена. Његов отац је остао без једне ноге, а мајка без ока, а венчали су се по завршетку Првог светског рата. Арчимболди се родио 1920. а његова сестра Лоте (Лотте) десет година касније.

Са тринаест година Ханс напушта школу и почиње да ради са мајком у кући пруског барона, која се налази усред шуме на једном језеру. Када се 1936. кућа прода, Ханс одлази у Берлин, јер се тамо налази нећак барона Хуго Халдер. Када им умре цимер, Ханс преузима његово место у фабрици муниције. На почетку Другог светског рата Ханс се налази у пешадији, 30 километара од пољске границе. Ханс постаје помоћни митраљезац и доспева са својом дивизијом у румунске Карпате. У неком замку се војска стационира и тамо срећу официре, писце као и бароницу у којој Ханс препознаје ћерку барона у чијој кући је његова мајка служила. Када га отпусте из војске, Ханс упознаје Ингеборг Бауер и заљубљује се у њу. За време напада на Совјетски Савез његова дивизија прелази реке Прут и Дњепар и долази до обода Одесе. Трипута је Хансу спасен живот и при последњој повреди добија орден за храброст. Премештају га на обалу Дњепра где у једној кући проналази мемоаре Бориса Анског и почиње да их чита. Ански приповеда и о сликару маниризма, Ɖузепеу Арчимболду (Гиусеппе Арцимболдо) и то је име које се Хансу свидело. Размишљајући о свом животу и достигнућима, Ханс Рајтер се одлучује да дезертира. Предаје се Американцима и доспева у логор за ратне заробљенике у коме му се један затвореник повери да је одобрио масовна стрељања Јевреја у једном пољском селу. Ханс га потајно удави на спавању и напусти логор следећег јутра. Враћа се кући и налази Ингеборг Бауер болесну. Ханс са њом проводи њене последње месеце и пише свој први роман, Лудике (Лüдицке) под псеудонимом Бено фон Арчимболди (Бенно вон Арцхимболди). Роман се појављује у издању куће Бубис из Хамбурга и тако Ханс тј. Арчимболди упознаје госпођу Ану Бубис (Анне Бубис) која је заправо бароница коју је срео у рату у Румунији. Након смрти Ингеборг Бауер, он одлази у Грчку, Италију и остаје у контакту са госпођом Бубис помоћу рукописа које јој из различитих крајева света шаље.

На крају петог поглавља приповеда се затим прича Хансове сестре Лоте Рајтер. Лоте се удала и родила сина Клауса Хаса. Клаус је отишао у Америку да тамо окуша срећу. Његов отац умире. Једног дана 1995. Лоте добија телеграм да је њен син Клаус у затвору у Мексику. Лоте путује за Санта Тересу, унајмљује адвоката и узалудно покушава да пронађе свог брата да га обавести о свему.

Једног дана на аеродрому Лоте купује књигу Краљ шуме Бена фон Арчимболдија и приликом читања у авиону схвата да је причу о кући једног барона у шуми поред језера могао да напише једино њен брат. Лоте ступа у везу са издавачком кућом "Бубис" након чега јој се Арчимболди јавља. Лоте приповеда Арчимболдију све о свом сину, Клаусу, Арчимболдијевом сестрићу, и о убиствима у Сонори за које је оптужен 1995. Роман се завршава Арчимболдијевим одласком у Мексико. Тиме постаје јасно зашто је Арчимболди на почетку романа у Санта Тереси, наиме због одбране свог сестрића који је у затвору у Сонори због убистава жена.