Алиин
Називи | |
---|---|
IUPAC назив
(2R)-2-amino-3-[(S)-prop-2-enylsulfinyl]propanoic acid
| |
Други називи
3-(2-Пропенилсулфинил)аланин
(S)-3-(2-Пропенилсулфинил)-L-аланин 3-((S)-Алилсулфинол)-L-аланин S-Алил-L-цистеин сулфоксид | |
Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
ChemSpider | |
ECHA InfoCard | 100.008.291 |
| |
Својства | |
C6H11NO3S | |
Моларна маса | 177,22 g/mol |
Агрегатно стање | бели кристални прах |
Тачка топљења | 163—165 °C (325—329 °F) |
rastvoran | |
Opasnosti | |
Bezbednost prilikom rukovanja | External MSDS |
NFPA 704 | |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
верификуј (шта је ?) | |
Референце инфокутије | |
Алиин је сулфоксид који је природни састојак свежег белог лука.[1] Он је дериват аминокиселине цистеина. Када се свежи бели лук сецка или гњечи, ензиме алииназа конвертује алиин у алицин, који је одговоран за арому свежег белог лука. Бели лук је кориштен од давнина као лек за поједина обољења узрокована кисеоничном токсичношћу. Истраживања су показала да је бели лук јак антиоксиданс и да има способност уклањања хидроксилних радикала. Та својства су знатним делом последица присуства алиина.[2]
Утврђено је да алиин има утицаја на имуне респонсе у крви.[3]
Алиин је био први природни производ за који је нађено да манифестује стереохемијска својства на угљенику и сумпору.[4]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Иберл, Б; et al. (1990). „Qуантитативе Детерминатион оф Аллицин анд Аллиин фром Гарлиц бy ХПЛЦ”. Планта Мед. 56 (3): 320—326. ПМИД 17221429. дои:10.1055/с-2006-960969.
- ^ Коуроунакис, ПН; Рекка, ЕА (1991). „Еффецт он ацтиве оxyген специес оф аллиин анд Аллиум сативум (гарлиц) поwдер”. Рес Цоммун Цхем Патхол Пхармацол. 74 (2): 249—252. ПМИД 1667340.
- ^ Салман, Х; et al. (1999). „Еффецт оф а гарлиц деривативе (аллиин) он перипхерал блоод целл иммуне респонсес”. Инт Ј Иммунопхармацол. 21 (9): 589—597. ПМИД 10501628. дои:10.1016/С0192-0561(99)00038-7.
- ^ Ериц Блоцк (2009). Гарлиц анд отхер аллиумс: тхе лоре анд тхе сциенце. Роyал Социетy оф Цхемистрy. стр. 100—106.
Литература[уреди | уреди извор]
- Ериц Блоцк (2009). Гарлиц анд отхер аллиумс: тхе лоре анд тхе сциенце. Роyал Социетy оф Цхемистрy. стр. 100—106.