Алојз Сајфрид
| Алојз Сајфрид | |
|---|---|
| Датум рођења | 27. мај 1856. |
| Место рођења | Брун ам Гебирге Аустријско царство |
| Датум смрти | 9. октобар 1938. (82 год.) |
| Место смрти | Брун ам Гебирге Нацистичка Немачка |
| Занимање | џелат |
Алојз Сајфрид[а] (нем. Alois Seyfried), је био џелат у служби Аустроугарске и Краљевине СХС, рођен 27. маја 1856. године у аустријском градићу Брун ам Гебирге, од оца Франца и мајке Каролине[1] (рођене Хергер).[2]
Дана 1. августа 1886. постављен је за привременог џелата (нем. provisorischer Scharfrichter) за Босну, која је тада била под аустроугарском окупацијом у складу с одредбама Берлинског уговора (1878). За сталног џелата је постављен 1. фебруара 1897.[3]
Остао је упамћен по томе што је 3. фебруара 1915. извршио смртну казну вешањем над тројицом осуђених за Сарајевски атентат. Обесио је Вељка Чубриловића, Мишка Јовановића и Данила Илића[2] и о томе оставио своје сведочанство.
Имао је обичај да тврди, без икаквог основа, како је измислио нови систем вешања, на којима смрт наступа у секунди. Међутим, радило се о стандардним аустријским вешалима, у виду стуба укопаног у землју, у који је укуцан клин за кратак конопац с омчом. На таквим вешалима, агонија осуђеног је у просеку трајала око десет минута. У исто време у Енглеској се користила напреднија техника вешала, са дугачким конопцем и отвором на поду платформе, кроз који је осуђеник падао и затезао конопац тежином свог тела.[2]
После Првог светског рата, након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије), Сајфрид је остао у служби нових власти до 1922. године, када је пензионисан.[3]
Сам Алојз је свирао цитру и компоновао. Омиљени композитори су му били Шуберт и Шопен. У својој 36 година дугој каријери, Сајфрид је вероватно обесио више од 50 осуђеника на смрт, многе током рата. Последња жртва му је био Алија Алијагић, кога је обесио 8. марта 1922. у Загребу.
Као пензионер боравио је у Сарајеву до 1930, а онда се вратио у своје родно место у Аустрији,[4] где је 1933. године разговарао с новинарима.[5]
Умро је у родном месту 9. октобра 1938. године,[1] од артериосклерозе.
Његов лик је био инспирација Мирку Ковачу за „Врата од утробе” (1979) и Ранку Рисојевићу за роман „Босански џелат” (2004).[2]
Породица[уреди | уреди извор]
Два Сајфридова брата — Јозеф (р. 1854) и Руди (1852-1892) — такође су били џелати у Аустроугарској. Сва тројица су наследили занат од бечког џелата Хајнриха Виленбахера, који им је био ујак или је био Рудолфов таст. Алојз је за себе говорио да је пре одласка у Босну био помоћник бечког џелата Јозефа Ланга.[2]
Сајфрид је био жењен и имао је најмање једног сина. Према једној новинској вести, његова жена је пре брака радила као укротитељица змија.[6] Њихов син се аматерски бавио сликањем.[4]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Презиме се заправо изговара Зајфрид, али се у званичним документима јавља као Сајфрид или, ређе, Сајферт
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б Регистар рођења и смрти, парохија Брун ам Гебирге, Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ а б в г д СПСК & 27. 2. 2013.
- ^ а б Архив Југославије, АЈ,63,Ф-50-1922
- ^ а б Војислав Богићевић, "Злочинац који је објесио тројицу учесника Сарајевског атентата", Ослободјење (Сарајево), 24.02.1952, пп. 7.
- ^ Хелене Маиманн анд Сиегфриед Маттл (ед.), Дие Кäлте дес Фебруар: Öстерреицх 1933-1938, Беч: Јуниус Верлаг, 1984, пп. 45-46.
- ^ Леибацхер Зеитунг, 09.01.1900, пп. 46.
Литература[уреди | уреди извор]
- „Чланак о Алојзу Сајфриду, с факсимилима архивских докумената”. Србија против смртне казне – СПСК. 27. 2. 2013. Приступљено 23. 9. 2017.