Мирко Ковач

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили кошаркаша, погледајте чланак Мирко Ковач (кошаркаш).
Мирко Ковач

Mirko Kovac.jpg

Информације
Датум рођења (1938-12-26) 26. децембар 1938.
Место рођења Петровићи (Краљевина Југославија)
Датум смрти 19. август 2013.(2013-08-19)(74 год.)
Место смрти Ровињ (Хрватска)
Дела
Потпис

Мирко Ковач (Петровићи, Црна Гора, 26. децембар 1938Ровињ, 19. август 2013)[1] је био црногорски, српски и хрватски књижевник, аутор више романа, збирки приповједака, есеја, ТВ-драма и филмских сценарија.

Студирао је на Академији за позориште, филм и телевизију, одсјек драматургије, у Београду. Прва књига прозе »Губилиште« (1962) доживљава политичку и идеолошку осуду „због црне слике свијета“, а хајка на писца трајала је током цијеле 1963. године. Роман »Моја сестра Елида« излази 1965, а кратки роман »Животопис Малвине Трифковић« 1971. године, који је драматизован и изведен 1973. на сцени Атељеа 212 у Београду, те преведен на енглески, француски, италијански, холандски, мађарски и шведски. У Шведској је доживио три издања, а у Француској је изашао и као џепно издање у едицији "Rivages poche". У Загребу му излазе романи »Ругање с душом« (1976); »Врата од утробе« (1978), који добија Нинову награду критике (1978), награду Жељезаре Сисак (1979) и награду библиотека Србије за најчитанију књигу (1980). »Врата од утробе« је вјероватно најбољи Ковачев роман, сложене постмодернистичке наративне технике, у коме се преклапају ауторова визура дједовске му Херцеговине у распону више деценија и спиритуалне дилеме вјерске и секуларне природе. Слиједе романи »Увод у други живот« (1983), те »Кристалне решетке« (Босанска књига, Сарајево, 1995).

Збирка новела »Ране Луке Мештревића« (1971) добија награду „Милован Глишић“, али му је та награда одузета 1973, а књига повучена из књижара и библиотека. Допуњено издање истоимене збирке излази 1980. године, а новој приповијеци из те књиге »Слике из породичног албума Мештревића« припала је „Андрићева награда“. Збирка приповједака »Небески заручници« излази 1987. и добија награду издавача БИГЗ.

»Европска трулеж«(1986), књига есеја, награђена је НИН-овом наградом „Димитрије Туцовић“. Допуњено и поправљено издање, под насловом »Европска трулеж и други есеји«, излази у Загребу 1994. Књига публицистичких текстова »Бодеж у срцу« објављена је у Београду 1995. У Хрватској је објављена и његова преписка са српским писцем Филипом Давидом „Књига писама,1992 — 1995.“ (Ферал Трибјун,1995)

Ковач се нашао на удару Милошевићевог режима крајем 1980-их година[тражи се извор од 11. 2013.], те је емигрирао у Хрватску. У Сарајеву су му изашле ИЗАБРАНЕ КЊИГЕ, у шест томова (Свјетлост, 1990). Написао је сценарија за филмове: Мали војници, Лисице, Окупација у 26 слика, Пад Италије, Тетовирање и др. Аутор је више ТВ и радио-драма. У Подгорици му је 2005. објављена драма „Лажни цар“. Књиге су му превођене на њемачки, француски, италијански, енглески, шведски, холандски, пољски, мађарски и др. Добио је интернационалну награду Тухолски (Tucholsky Prize) шведског ПЕН-центра за 1993, те 1995. годину Хердерову награду за књижевност. Од 1991. живео је у Ровињу.

Извори[уреди]

  1. „Умро Мирко Ковач”. vijesti.me. Приступљено 19. 8. 2013.