Аудиометрија

С Википедије, слободне енциклопедије
испитивање слуха

Аудиометрија је неинвазивна дијагностичка процедура којом се испитује слух и утврђује постојање оштећења слуха, као и место и степен евентуалног ошетећења. Ради се у склопу рутинског испитивања слуха или код испитаника са већ регистрованим оштећењем слуха. Може се радити и код деце након пете године живота. Испитивање је потпуно безболно и комфорно и траје око 20 минута. При испитивању слуха испитаник се налази у за аудиметрију специјално дизајнираној просторији–тихој комори или слушној кабини. Зидови ових просторија треба да апсорбују не само спољашњу буку већ и унутрашње звуке. Они би се рефлексијом од зидова могли појачати па је неопходно да буду брзо апсорбовани. Одржавање громкости звука после престанка дејства звуцног извора који га је изазвао зове се ревеберација или време ревеберације и оно мора бити веома кратко највисе 0,2-0,5 секунди.[1]

аудиометар

Аудиометар[уреди | уреди извор]

Аудиометар је мерни инструмент или уређај који се користи за испитивање осетљивости слуха. Аудиометријом се одредјују границе слушног поља како у погледу интензитета,тако и у погледу фреквенција. Испитивање се врши тако што се добијене вредности пореде са стандардима добијеним на великом броју људи нормалног слуха. Аудиометар се састоји најчешће из следећих делова:

  1. Електронски синусни осцилатор којим се могу мењати фреквенце, најчешће у опсегу од 125 до 8000 Хз.
  2. Атенуатор интензитета, са распоном од 0 до 100дб.
  3. Две слушалице за ваздушну и једна за коштану проводљивост.
  4. Прекидачи струје и тона.
  5. Генератор белог шума за потребе маскирања.

Аудиограм[уреди | уреди извор]

Графички запис који се добија аудиометријом назива се аудиограм и представља слушно поље испитаника приказујући распон свих интензитета и фреквенција звукова које испитаник чује. Обично се приказује као кривуља у координатном систему, која на хоризонталној оси има унете вредности фреквенце звукова, а на вертикалној оси јачину звукова.

аудиометрија

Типови аудиометрије[уреди | уреди извор]

Аудиометрија мозе бити тонална и говорна. Тоналну аудиометрију даље делимо на лиминарну(праговну) и супралиминарну (супрапраговну).[2]

Говорна аудиометрија[уреди | уреди извор]

Код испитаника са оштећеним слухом се овим начином одредјује проценат очуване разумљивости говора. Уместо тона примењујемо посебно избалансиране речи познатог значења са тачно одредјеним бројем консонаната и вокала. Испитаник гласно понавља речи које је чуо, а резултат се уноси у посебан говорни дијаграм. Ова метода је посебно важна при избору слусних апарата.

Тонална лиминарна аудиометрија[уреди | уреди извор]

Ова метода представља испитивање прага слуха или границе чујности чистим тоновима у распону од 125 до 8000 Хз. Чист тон је потпуно одредјен интензитетом и фреквенцијом.

Тонална супралиминарна аудиометрија[уреди | уреди извор]

Тонална супралиминарна аудиометрија је метода којом се испитује слух изнад прага чујности,а циљ јој је да утврди како се слух понаша при већим интензитетима звука.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Аудиометрија”. Центар за слух и равнотежу. Приступљено 28. 10. 2017. 
  2. ^ Андрић, Вукашин. ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГИЈА. Универзитет у Приштини. стр. 22—24. ИСБН 978-86-7412-020-0. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).