Бечка конвенција о дипломатским односима из 1961.

Бечка конвенција о дипломатским односима из 1961. године је међународни споразум који дефинише оквир за дипломатске односе између независних држава. Она одређује привилегије дипломатске мисије које омогућавају дипломатама да извршавају своју функцију без страха од принуде или узнемиравања од стране земље домаћина. Ово представља правну основу за дипломатски имунитет. Њени чланови се сматрају темељима савремених међународних односа. Од фебруара 2017. ратификовано је од 191 државе. ^[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Током историје суверених држава, дипломате су уживали посебан статус. Њихова функција преговарања о споразумима између држава захтева посебне привилегије. Изасланик из друге нације традиционално се третира као гост, њихова комуникација са њиховом домовином се третира као поверљива, а њихова слобода од принуде и потчињавања од стране државе домаћина третира се као суштинска.

Први покушај кодификације дипломатског имунитета у дипломатско право догодио се Бечким конгресом 1815. године. Ово је много касније пратила Конвенција о дипломатским службеницима (Хавана, 1928).

Овај споразум о поступању са дипломатама је био резултат нацрта Комисије за међународно право. Споразум је усвојен 18. априла 1961. године Конференцијом Уједињених нација о дипломатским односима и имунитетима одржаној у Бечу, Аустрија, а први пут је спроведен 24. априла 1964. године. На истој конференцији је усвојен и Опциони протокол о стицању држављанства, Опциони протокол који се односи на Обавезно решавање спорова, Завршни акт и четири резолуције приложене том Закону.

Две године касније, Уједињене нације су усвојиле блиско повезани споразум, Бечку конвенцију о конзуларним односима.

Сажетак одредби[уреди | уреди извор]

Уговор је обиман документ, који садржи 53 чланка. У наставку следи основни преглед његових кључних одредби.^[2]

Члан 9. Држава домаћин у било ком тренутку и из било ког разлога може прогласити одређеног члана дипломатског особља непожељном особом. Држава која шаље мора опозвати то лице у разумном временском року, или у противном, то лице може изгубити њихов дипломатски имунитет.
Члан 22. Просторије дипломатске мисије, као што је амбасада, су неприкосновене и држава домаћин не сме улазити у њих осим уз дозволу шефа мисије. Штавише, земља домаћин мора заштитити мисију од упада или штете. Држава домаћин не сме никада претраживати просторије, нити запленити документе или имовину унутар њих. Члан 30 проширује ову одредбу на приватно пребивалиште дипломата.
Члан 24 утврђује да су архиви и документи дипломатске мисије неприкосновени. Држава пријема не може одузети или отворити такве документе.
Члан 27. Држава домаћин мора дозволити и заштитити слободну комуникацију између дипломата мисије и њихове земље. Дипломатска торба никада не сме да се отвори чак и због сумње на злоупотребу. Дипломатски курир никада не сме бити ухапшен или задржан.
Члан 29. Дипломате не смеју бити одговорни ни за какав облик хапшења или притвора. Имуни су од грађанског или кривичног гоњења, мада земља која шаље може одустати од овог права према члану 32. Према члану 34, они су ослобођени већине пореза, а према члану 36, они су изузети од већине царинских дажбина.
Члан 31.1ц Акције које нису обухваћене дипломатским имунитетом: професионалне активности ван званичних функција дипломата.
Члан 34 говори о ослобађању од пореза дипломатских представника, док члан 36 утврђује да су дипломатски представници изузети од царинских дажбина.
Члан 37. Чланови породице дипломата који живе у земљи домаћина уживају углавном исте заштите као и саме дипломате.

Опциони протоколи[уреди | уреди извор]

У истој години када је споразум усвојен, додати су два протокола за амандмане. Земље могу ратификовати главни уговор без неопходног ратификовања ових опционих споразума.

Што се тиче стицања држављанства. Шеф мисије, особље мисије и њихове породице не могу добити држављанство земље пријема.
Што се тиче обавезног решавања спорова. Спорови који произилазе из тумачења овог споразума могу се поднети пред Међународним судом правде.

Државе уговорнице конвенције[уреди | уреди извор]

Од фебруара 2017. године постоји 191 држава уговорница конвенције^[1] укључујући све државе чланице УН-а осим Палауа, Соломонских острва, Јужног Судана и Вануату. Укључене као државе чланице су Свети Вид и држава Палестине, две државе посматрачи. Република Кина је потписала и ратификовала Бечку конвенцију о дипломатским односима 18. априла 1961. и 19. децембра 1969, пре него што су УН одобриле седиште Кине у Народној Републици Кини. Не постоје државе које су потписале уговор, а да га нису ратификовале.