Биосемиотика

С Википедије, слободне енциклопедије

Биосемиотика (од грчког биос (живот) и семеион (знак)) је дисциплина која представља пресек семиотике и биологије и која проучава производњу и интерпретацију знакова и кодова[1] у биолошком реалму. Биосемиотика покушава да интегрише проналаске из биологије са семиотичким методама, и предлаже парадигматски обрт у научном виђењу живота, указујући на то да је семиоза (знаковни процес који укључује стварање значења и смисла и интерпретацију истих) иманентан и интринистички елемент живота. Термин "биосемиотика" је први користио Фридрих С. Ротшилд 1962. године, а Томас Себеок и Туре фон Укскул су учинили много како би популаризовали термин и поље.[2] Дисциплина која доводи у питање нормативна виђења биологије је генерално подељена на теоријску и примењену биосемиотику.

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Биосемиотика је биологија интерпретирана као студија знаковних система, или тачније, студија:

  • значења и означавања, комуникације и формирања навике у животним процесима
  • семиоза (производња и промена знаковних односа) у живом свету
  • биолошка основа свих знакова и интерпретација знакова.

Приступи[уреди | уреди извор]

Дефинисање биосемиотике као „биологије интерпретиране као студија система знакова“ подразумева не само наглашавање блиског односа између биологије какву је познајемо (као научно истраживачко поље) и семиотике (студије знакова), већ пре свега подразумева и драстичну промену погледа на живот, не само из перспективе молекула и хемије, већ и знакова који се преносе и интерпретирају од стране других живих знакова на мноштво различитих начина, укључујући и молекуле као знакове. У том смислу, биосемиотика узима у обзир комплексност живих процеса којима се биологија бави - од молекуларне биологије до наука о мозгу и понашању - премда биосемиотика покушава да сједини одвојене закључке истраживања различитих биолошких дисциплина (укључујући и еволутивну биологију) у нову уједињену перспективу о централном феномену живог света, укључујући и производњу функције и значења у живим системима, од рибозома до екосистема и од настанка живота до његовог ултимативног значења.

Нудећи нове концепте, теорије и студије случаја из биологије, биосемиотика покушава да скрене пажњу на нека од неодговорених питања о пореклу значења у универзуму. Значење (и знакови) се овде сматрају у веома општем смислу, то јест, не само као преносници информације са једног места на друго, већ и као генератори самог садржаја и значења те информације у људским и нељудским произвођачима и примаоцима знакова. Знаковни процеси се сматрају тада реалним: они су одређени регуларностима (навикама или природним законима) које могу бити откривене и објашњене. Оне су интринистичке у живом свету и ми им можемо приступити индиректно кроз друге знаковне процесе (на пример, квалитативне дистинктивне методе) - иако људско репрезентовање и разумевање ових процеса (у конструктима објашњења) ствара одвојени научни знаковни систем, различит од знаковних процеса организама.

Једна од централних карактеристика живих система је високо организовани карактер њихових физичких и хемијских процеса, делом заснован на информативним и молекуларним особинама генома. Реномирани биолози Ернст Мајр и Манфред Ајген су ове информационе аспекте сматрали једном од особина настанка живота као процеса који разликује живот од свега осталог у физичком свету, осим можда компјутера које су направили људи.

Традиционална биологија (и филозофија биологије) ове процесе сматра као искључиво физичке и под утицајем редукционистичке и механицистичке традиције усваја веома ограничен појам физичког, који има везе само са ефикасном узрочношћу. Биосемиотика користи семиотичке концепте (у смислу у ком их је Чарлс Сандерс Перс користио, као широке логичке и научне студије динамичких знаковних акција у људима као и свугде у природи) да одговори на питања о биолошком настанку значења, интенционалности и физичком свету. Ова питања су или тешка или потпуно некохерентна у чистим механистичким или физичким оквирима.

Биосемиотика види еволуцију живота и еволуцију знаковних система као два аспекта истог процеса. Научни приступ пореклу еволуције живота је, делом захваљујући молекуларној биологији, створио високо вреднована открића о спољашњим аспектима читавог процеса, али је занемарио унутрашње квалитативне аспекте знаковне активности, што је довело до редуковане слике о узрочности. Комплексни само-организујући живи системи су такође организовани формалном и коначном узрочношћу - формалном у смислу узрочности читаве структуре ка доле (као што су организми) до индивидуалних молекула, ограничавајући њихове активности али и дарујући им функционална значења у односу на читав метаболизам; и коначном у смислу њихове тенденције да стварају навике и да генеришу будуће интерпретанте тренутних знаковних активности. Услед тога, биосемиотика се ослања и на увиде из дисциплина као што су теорија система, теоријска биологија и студија комплексних само-организујућих система.

Одређена научна поља као што су молекуларна биологија, когнитивна етологија, когнитивне науке, роботика и неуробиологија баве се информационим процесима на различитим нивоима и тако спонтано доприносе знању о биосемиози (знаковним активностима у живим системима).

Биосемиотика и даље не стоји као засебан дисциплинарни истраживајући програм, већ као генерална перспектива о потреби за истраживањем улоге коју употреба "знака" има у животном процесу, као и покушај да се ти закључци интегришу и да се створи семиотичка основа биологије. Биосемиотика такође може да помогне при решавању картезијанског дуализма који идаље уходи филозофију ума. Описивајући континуитет између тела и ума, или указујући на то да је ово погрешна или бар дистинкција која није од помоћи, биосемиотика може такође да помогне у разумевању како људска "умност" може природно да настане из примитивнихих процеса телесног животињског „знања“.

Основне гране[уреди | уреди извор]

У односу на основне типове семиозе који се проучавају, биосемиотика се може поделити на:

  • Вегетативну семиотику (ендосемиотика, фитосемиотика), студију семиозе на ћелијском и молекуларном нивоу (укључујући и процесе превођења везане за геном и органске форме или фенотипе);[3][4] вегетативна семиоза се појављује у свим организмима на ћелијском или нивоу ткива; вегетативна семиотика укључује прокариотску семиотику, интеракције које су посредоване знаковима у заједницама бактерија као што су колективно осећање и колективно гашење;
  • Зоосемиотика, која се бави знаковним процесима код животиња и организама са неуромускуларним системима, и такође укључује антропосемиотику, студију семиотичког понашања људи;
  • Екосемиотика, дисциплину која обухвата етику животне средине, екокритку, политичке праксе везане за животну средину и екологију.

У односу на доминантне аспекте семиозе која се проучава, следећа обележја могу се користити: биопрагматика, биосемантика и биосинтактика.

Историјат[уреди | уреди извор]

Поред Чарлса Сендерса Перса (1839-1914) и Чарлса V. Мориса (1903-1979), рани пионири биосемиотике су били Јакоб фон Укскул (1864-1944), Хајни Хедигер (1908-1992), Ђорђо Проди (1928-1987), Марсел Флоркин (1900-1979) и Фридрих С. Ротшилд (1899-1995); а очевима савремене дисциплине се сматрају Томас Себеок (1920-2001) и Туре фон Укскул (1908-2004).

Савремени период је инициран Копенхаген-Тарту школом и укључује теоретичаре као што су Јеспер Хофмејер, Калеви Кул, Клаус Емехе, Теренс Дикон, Луис Бруни, Алексеј Шаров, Сорен Бриер, Марцело Барбиери, Антон Маркош, Хауарт Пате, Јари Неуман, Тимо Маран, Доналд Фавро, Мартин Крампен, Фредерик Стјернфелт, Флојд Мерел, Мирден Андерсон, Лусиа Сантела, Марсел Данеси, Винфред Нот, Џон Дили, Џон Колиер, Томи Вехкавара, Гинтер Вицањ, Петер Кариани, Мајкл Конрад, Клиф Џослин, Луис M. Роча, и други.

2001. годишња интернационална конференција из биосемиотичког истраживања (Окупљања Биосемиотичара) је заснована, и од тада се сваке године дешава на другом месту.

2004. група биосемиотичара - Марсело Барбиери, Клаус Емехе, Јеспер Хофмејер, Калеви Кул и Антон Маркош - је одлучила да оснује интернационални биосемиотички журнал. Под њиховим вођством је основан Журнал биосемиотике који су издале куће Нова научни изавачи (два издања из 2005) и Спрингер 2008.

Интернационално друштво за биосемиотичке студије основано је 2005.[5] Колективни програмски текст са тезама о основама биосемиотике појавио се 2009.[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Marcello Barbieri, 2008.Biosemiotics: a new understanding of life[мртва веза], Naturwissenschaften, Vol.95, Iss.7. стр. 577-599
  2. ^ Kull, Kalevi 1999. Biosemiotics in the twentieth century: A view from biology. Semiotica 127(1/4): 385–414.
  3. ^ Kull, Kalevi 2000. An introduction to phytosemiotics: Semiotic botany and vegetative sign systems. Sign Systems Studies 28: 326–350.
  4. ^ Witzany, Günther 2008. The biosemiotics of plant communication. American Journal for Semiotic Studies 24: 39–56.
  5. ^ Favareau, Donald 2005. Founding a world biosemiotics institution: The International Society for Biosemiotic Studies. Sign Systems Studies 33(2): 481–485.
  6. ^ Kull, Kalevi; Deacon, Terrence; Emmeche, Claus; Jesper Hoffmeyer; Stjernfelt, Frederik 2009. Theses on biosemiotics: Prolegomena to a theoretical biology. Biological Theory 4(2): 167–173.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Favareau, D. (ed.) (2010). Essential Readings in Biosemiotics: Anthology and Commentary. Berlin: Springer.
  • Favareau, D. (2006). The evolutionary history of biosemiotics. In "Introduction to Biosemiotics: The New Biological Synthesis." Marcello Barbieri (Ed.) Berlin: Springer. pp 1–67.
  • Claus Emmeche; Kalevi Kull (eds.) (2011). Towards a Semiotic Biology: Life is the Action of Signs. London: Imperial College Press.
  • Emmeche, Claus; Kalevi Kull and Frederik Stjernfelt. (2002): Reading Hoffmeyer, Rethinking Biology. (Tartu Semiotics Library 3). Tartu: Tartu University Press.
  • Jesper Hoffmeyer. (1996): Signs of Meaning in the Universe. Bloomington: Indiana University Press. (special issue of Semiotica vol. 120 (no.3-4), 1998, includes 13 reviews of the book and a rejoinder by the author).
  • Jesper Hoffmeyer (2008). Biosemiotics: An Examination into the Signs of Life and the Life of Signs. Scranton: University of Scranton Press.
  • Jesper Hoffmeyer; Kull, Kalevi (2003): James Mark Baldwin and Biosemiotics: What Intelligence Is For. In: Bruce H. Weber and David J. Depew (eds.), Evolution and Learning - The Baldwin Effect Reconsidered'. Cambridge: The MIT Press.
  • Kull, Kalevi, eds. (2001). Jakob von Uexküll: A Paradigm for Biology and Semiotics. Berlin & New York: Mouton de Gruyter. [ = Semiotica vol. 134 (no.1-4)].
  • Thomas Sebeok; Umiker-Sebeok, Jean (eds.) (1992): Biosemiotics. The Semiotic Web 1991. Berlin and New York: Mouton de Gruyter.
  • Sebeok, Thomas A.; Hoffmeyer, Jesper; Emmeche, Claus (eds.) (1999). Biosemiotica. Berlin & New York: Mouton de Gruyter. [ = Semiotica vol. 127 (no.1-4)].
  • Witzany, G. (2006). The Logos of the Bios 1. Contributions to the foundation of a three leveled biosemiotics. Helsinki: Umweb.
  • Witzany, G. (ed.) (2007). Biosemiotics in Transdisciplinary Contexts: Proceedings of the Gathering in Biosemiotics 6, Salzburg 2006. Helsinki: Umweb.[1]
  • Friedrich Rothschild (2000). Creation and Evolution: A Biosemiotic Approach. Edison, New Jersey: Transaction Publishers.
  • Jesper Hoffmeyer (ed.)(2008). A Legacy for Living Systems: Gregory Bateson as a Precursor to Biosemiotics. Berlin: Springer.
  • Barbieri, Marcello (ed.) (2008). "The Codes of Life: The Rules of Macroevolution." Berlin: Springer.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Biosemiotika&oldid=27603146”