Де Хенрицо

Де Хенрицо (или Хеинрицхслиед, срп. Хајнрихслид) је 19. комад у скупини латинских песама под називом Цармина Цантабригиенсиа, колекција од 49 готово искључиво латинских композиција које су првенствено дизајниране за музичко извођење. Ово дело од осам строфа је у књижевном истраживању дефинисано као песма, модус и морална песма и једно је од раних сведочанстава немачке политичке поезије. Она је "Модус ериннертер Херрсцхафт" (срп. прича упамћеног господства). Спада у малу групу мешовитих песама које су одређене свесно регулисаним редоследом немачких и латинских елемената. Својим латинско-немачким и веома слободно унутрашње римованим дугим стиховима стоји у традицији отонске дворске поезије. Може се упоредити са 149. рефреном песме Цармина Бурана.

Аутор и преношење

Универзитетска библиотека Кембриџ, где се чува једини преостао рукопис збирке песама Цармина Цантабригиенсиа

Де Хенрицо је опстао уз помоћ збирке Цармина Цантабригиенсиа, чији је једини рукопис у великој мери неповратно уништен. Збирка песама названа је по латинском називу за Кембриџ, у коме се складишти једини рукопис (Цод. Гг 5.35 Универзитетске библиотеке Кембриџ). Стихови Хајнрихслида доживели су вишеструка лингвистичка преклапања и исправљања. Прво издање (Едитио принцепс) је 1720. објавио Јохан Георг Екард. Након што га је Аугуст Хајнрих Хофман фон Фалерслебен одштампао 1830. године, Де Хенрицо је први пут објављен у Годишњацима Немачког царства Леополда фон Ранкеа, на основу текста Карла Лахмана. Цармина Цантабригиенсиа, којој Де Хенрицо припада, налази се "у регији Трир-Шпејер-Вормс-Мајнз-Келн-Ксантен". Без обзира на то, порекло аутора је непознато, "будући да се мешају средњофраначки и рајнски франконски као и саксонски елементи, мада чини се да је и баварски утицај опипљив, те се чак претпоставља и тириншко порекло." Стога дијалектско-географска класификација Хајнрихслида изазива знатне потешкоће. "Са лингвистичке тачке гледишта [...] може се претпоставити да је суштински старосаксонски оригинал Де Хенрицо, који је унесен у Рајску област у директној копији рукописа кембриџске песме, веома вероватан." Постоји широк консенсуз да је аутор био човек духовног образовања. Познаје и обреде високог племства, због чега је вероватније припадао кнежевском двору него манастиру. Сачувани облик рукописа може се пратити до 12. века у библиотичком каталогу опатије Св. Аугустина у Кентерберију. Збирка песама регистрована је у 11. веку.

Садржај и структура

У првој строфи анонимни песник тражи помоћ Христа у својој причи о угледном војводи Хајнриху од Баварске. На почетку друге строфе гласник стиже до цара Отона и најављује долазак Хајнриха. Цар устаје и одлази у сусрет војводи са пратњом и прима га мид михилион ерон (са великом чашћу). Отон дочекује Хајнриха. У књижевним и историјским истраживањима оспорава се да ли се амбо уос еqуиуоци односи на другог Хајнриха истог имена. Заједно иду у цркву да затраже милост Божију. После молитве, цар Отон води војводу Хајнриха на састанак, где он "с њим дели права и поштовање". Након тога следи консултација између њих двојице. У последњој строфи песник тврди да је "Хајнрих свима одао по заслугама и тхид аллаз ууар ис (ово је све стварно)." Увек је војвода Хајнрих тај који препоручује шта да се ради, док га цар Отон следи. У Де Хенрицо, све су краљевске радње препуштене војводе, осим саме краљевске функције.

Према Јоханесу Фриду, песма се дели на две половине, "прва, која је посвећена церемонији добродошлице и коју карактерише дослован говор, иако очигледно приказује ритуалну радњу, и другу, која се у потпуности фокусира на приповедање, без икаквог говора." Очигледно је да се у Де Хенрицо ради о доминацији. Занимљиво је да се у песми не приказује конкретан сусрет између учесника, већ пре прошли, репрезентативни састанак владара, као што показују глаголска времена. За разлику од Лудвигслида, Де Хенрицо није извор славних дела, већ приказ "епизоде садашњости". Састанак и са њим повезани ритуали (даривање, двоструки поздрав, пријем и именовање за саветнике) стоје у фокусу приче. То је приказ сложених односа, који представља "ритуално време" пре него "календарско време".

Седма строфа се сматра критичном. За интерпретацију песме одлучујућа је интерпретација рукописа. Старије читање предвиђа да се ради о бруотхер (брат) уместо о брингт (хер) (доноси) и да се онда претпоставља херо уместо хера. Дакле, према старијем читању овај одломак би се могао превести "Ево Хајнриха, твог краљевског брата." Према новијим читањима, Хајнрих би приступио са "краљевским поштовањем" и "понижношћу".

Текст

Оригинал

(1) Нунц алмус ассис филиус тхеро еууигеро тхиернун

бенигнус фаутор михи, тхаз иг из цосан муози

де qуодам дуце, тхемо херон Хеинрицхе,

qуи цум дигнитате тхеро Беиаро рицхе беууароде.

(2) Интранс немпе нунтиус, тхен кеисар намода хер тхус:

"цур седес", инфит, "Отдо. тхер унсар кеисар гуодо.

хиц адест Хеинрицх брингит хер хера куниглицх.

дигнум тиби форе тхир селуемо зе сине."

(3) Тунц сурреxит Отдо, тхер унсар кеисар гуодо,

перреxит илли обуиам инде уило маниг ман.

ет еxцепит иллум мид михилон ерон.

(4) Примитус qуоqуе диxит: "ууиллицумо Хеинрицх,

амбо уос еqуиуоци, бетхиу года енди ми:

нец нон ет соции, ууиллицумо сид ги ми."

(5) Дато респонсо фане Хеинрицхе со сцоно

цониунxере манус. хер леида ина ин тхаз годес хус:

петиерунт амбо тхеро годес генатхено.

(6) Орамине фацто интфиенг ина ауер Отдо,

дуxит ин цонцилиум мит мицхелон ерон

ет адмисит илли со ууаз со хер þар хафоде,

претер qуод регале, тхес тхир Хеинрих ни гераде.

(7) Тунц стетит ал тхиу спракха суб фирмо Хеинрицхе:

qуицqуид Отдо фецит, ал гериед из Хеинрих:

qуицqуид ац омисит, оуцх гериед из Хеинрихц.

(8) Хиц нон фуит уллус – тхес хафон иг гуода фуллеист

нобилибус ац либерис, тхаз тхид аллаз ууар ис –

цуи нон фециссет Хеинрицх аллеро рехто гилицх.

Превод (савремени немачки језик)

(1) Нун хилф, гüтигер Сохн дер еwиген Јунгфрау.

Сеи меин wохлтäтигер Бесцхüтзер, дамит ицх берицхтен канн

вон јенем Херзог, дем Херрен Хеинрицх,

дер мит Wüрде дас Реицх дер Баyерн бесцхüтзте.

(2) Еинст кам да еин Боте, дер ден Каисер мит Намен со анспрацх:

"Wарум блеибст ду ситзен", фрагте ер, "Отто, унсер гутер Каисер?

Хиер ист Хеинрицх. Ер брингт еин кöниглицхес Гефолге,

дас согар wüрдиг wäре, дие селбст зу диенен."

(3) Да ерхоб сицх Отто, унсер гутер Каисер,

гинг ихм ентгеген унд мит ихм сехр виеле Мäннер,

унд ер бегрüßте ихн мит гроßен Ехрен.

(4) Зуерст сагте ер: "Wиллкоммен Хеинрицх,

ихр беиден глеицхен Наменс, беиден, Готт унд мир,

унд дазу ауцх дие Гефолгслеуте, сеид мир алле wиллкоммен."

(5) Нацхдем (дер Груß) со ангемессен вон Хеинрицх ерwидерт wурде,

реицхтен сие сицх дие Хäнде. Ер гелеитете ихн ин дие Кирцхе;

беиде wоллтен сицх дер Гнаде Готтес версицхерн.

(6) Нацх дем Гебет бегрüßте ихн Отто абермалс,

фüхрте ихн мит гроßен Ехрен зум "цонсилиум",

унд üбертруг ихм, wас ауцх иммер ер данацх ан Лехнен бесаß;

ауßер кöниглицхе Рецхте, дие Хеинрицх ауцх ние бегехрте.

(7) Со станд данацх дие ганзе "Бератунг" унтер Хеинрицхс Сцхутз;

wас иммер Отто ауцх тат, ер бериет ес мит Хеинрицх,

wас иммер ер унтерлиеß, ауцх дабеи бериет ихн Хеинрицх.

(8) Хиер габ ес ниеманден – дафüр хабе ицх гуте Бестäтигунг

Едлер унд Фреиер, дасс дас аллес wахр ист –

дем Хеинрицх ницхт алле Рецхте глеицхермаßен геwäхрте.

Превод (српски језик)

(1) Сад помози, љубазни сине вечне девице.

Буди ми доброћудни заштитник, да могу известити

о том војводи, о господину Хајнриху,

који је достојанствено штитио краљевину Баварску.

(2) Једном је дошао гласник, који се поименице обратио цару:

"Зашто седиш", упита он, "Отоне, добри царе наш?

Овде је Хајнрих. Он доводи краљевску пратњу

довољно достојну и да сами себи служе."

(3) Тада устаде Отон, наш добри цар,

и пође му у сусрет, а с њим и многи људи,

и он поздрави га с великом чашћу.

(4) Прво рече он: "Добродошао, Хајнрих,

вас двојица истог имена, обоје, и Бог и ја,

и такође следбеници, сви сте ми добродошли."

(5) Након што је Хајнрих узвратио (поздрав) на одговарајући начин,

руковаше се. Отпратио га је у цркву;

обоје су хтели да се увере у благодат Божију.

(6) Након молитве, Отон га поново поздравио,

одвео га са великим почастима на цонсилиум

и дао му све феудове које је потом поседовао;

осим краљевских права, за којима Хајнрих никада није ни жудео.

(7) Тако је након тога читаво саветовање било под Хајнриховом заштитом;

шта год да је Отон радио, саветовао се са Хајнрихом,

шта год да се уздржавао, Хајнрих га је и томе саветовао.

(8) Овде није никог било - за то имам добру потврду

од племића и просаца, да је стварно све ово -

коме Хајнрих није сва права подједнако доделио.

Свети римски цар Отон III

Историјска позадина

Де Хенрицо не даје никакву информацију о конкретном сусрету између цара Отона и војводе Хајнриха. Историјске референце раносредњовековне поезије морају се обично изводити из других извора. Истраживачи углавном у Отону виде цара Отона III: "Два Хајнриха су вероватно војвода Хајнрих II од Баварске, свађалица, и или његов син, каснији краљ Хајнрих II, или члан династије Луитполдинг, Хајнрих III од Корушке. I раније фаворизовано спомињање помирења између краља Отона I и његовог брата Хајнриха не може се потпуно искључити." Јасно историјско тумачње Хајнрихслида не постоји и вероватно се не може реконструисати.

Литература

Примарна литература

• Мüллер, Степхен: Алтхоцхдеутсцхе Литератур. Еине комментиерте Антхологие. Алтхоцхдеутсцх/ Неухоцхдеутсцх. Алтниедердеутсцх/ Неухоцхдеутсцх. Преведео, издао и коментарисао Степхен Мüллер. Стуттгарт 2007 (Рецламс Универсал-Библиотхек 18491), ИСБН 978-3-15-018491-2

Секундарна литература

• Фриед, Јоханнес: Мüндлицхкеит, Ериннерунг унд Херрсцхафт. Зуглеицх зум Модус ›Де Хеинрицо‹. У: Политицал Тхоугхт анд тхе Реалитиес оф Поwер ин тхе Миддле Агес. Политисцхес Денкен унд дие Wирклицхкеит дер Мацхт им Миттелалтер. Уредили Јосепх Цаннинг и Отто Герхард Оеxле. Гöттинген 1998 (Публикације Института за историју Макс Планк 147), ИСБН 3-525-35462-2, стр. 9-32
• Херwег, Матхиас: Лудwигслиед, Де Хеинрицо, Аннолиед. Дие деутсцхен Зеитдицхтунген дес фрüхен Миттелалтерс им Спиегел ихрер wиссенсцхафтлицхен Резептион унд Ерфорсцхунг. Wиесбаден 2002 (Имагинес медии аеви 13), ИСБН 3-89500-268-2
• Сцхнеидер, Јенс: Хеинрицх унд Отто. Еине Бегегнунг ум дие Јахртаусендwенде. У: Архив за културну историју 84 (2002), стр. 1–40
• Верио Санторо: Ил „Де Хеинрицо“ е гли инизи дел плурилингуисмо нелла поесиа тедесца медиевале, „Медиоево е Ринасцименто“, 9 / н.с. 6, 1995, стр. 17–50