Дерегулација медија у Уједињеном Краљевству
Регулација се може дефинисати као надзор и контрола приватних предузећа од државе у име општих интереса, у којој је најзначајнија заштита од монопола. С тога, процес дерегулације представља супротну тенденцију – смањивање утицаја државе на активности институција и препуштање (не)државних институција новом регулатору, односно тржишту.[1]
Тај процес пресонификују Роналд Реган, предсјадник САД (1981−1989) и Маргарет Тачер, предсједница владе Уједињеног Краљевства (1979−1990). Отуда назив реганизам, односно тачеризам.
Уједињено Краљевство је земља која је осамдесетих година 20. вијека прихватила идеологију и политику неолиберализма, па тако се иста ситуација рефлектовала и на поље медија. Прије свега, мора се нагласити да је у Великој Британији штампа традиционално у приватном власништву, још од самих почетака овог медија, тако да дерегулација захвата електронске медије ове земље.
Претходно, потребно је дефинисати неолибералну доктрину коју је у медије увела Маргарет Тачер, лидер Конзервативне партије. Неолиберализам се заснива на неприкосновеној вјери у тржиште, без директног утицаја на јавне медије. Међутим, неолибералисти увијек теже приватним, комерцијализованим медијима јер на њих могу да утичу.
Почетак дерегулације[уреди | уреди извор]
Први талас дерегулације десио се средином педесетих година увођењем приватног канала који је разбио монопол ББЦ-а. Када се почетком осамдесетих година приступило стварању новог националног РТВ канала, групација финансијски најмоћнијих оглашивача, рекламних агенција и инвеститора добили су савезника у Маргарет Тачер. Конзервативци су подржали идеју о новом ТВ каналу, утемељеном на принципима профита и конкуренције са два канала ББЦ-а и једним каналом комерцијалног ИТВ система(основаног 1954. год). Тако је основан „Цханнел 4“, као корпорација са националним обухватом под надзором ИБА (Индепендент Броадцастинг Аутхоритy).[1]
Овде се види огромна надмоћ новог канала: имали су националну покривеност што је значило огромне приходе од огласа и реклама. ИТВ је и даље имао одређена ограничења, а највеће је било то што је имао регионални домет. "Цханнел 4" је комерцијални канал, али није у приватном власништву, што је значило да је морао да улаже у квалитетне и скупље ТВ програме. Такође, обавезан је да покрива све интересе на тлу Велике Британије. Овај корак показао је да је дерегулација била финансијски успјешан корак, без обзира на остале параметре.
Главни дерегулациони удар дошао је послије 1990. године и Пикоковог извјештаја који је довео до кључног заокрет ка приватизацији. То се догодило јер је разбијен дуопол (ББЦ и ИТВ са Каналом 4), јер су сада ова два медија била обавезна да најмање четвртину својих програма купују од приватних продуцената, чиме је ослабљена њихова вертикална интеграција и створен додатни простор за њихове конкуренте – приватне оператере. Уведена је и обавезна лицитација за приватне медијске компаније, којима је омогућено да се укључе у ИТВ мрежу на регионалном нивоу. Држава је, продајући свој монопол на фреквенције, зарађивала огроман новац, али је истовремено приморавала ТВ компаније, које су новац уложиле у добијање дозвола за емитовање, да максимално комерцијализују своје програме и прилагоде се укусу што већег броја гледалаца, како би привукле што више скупо плаћених реклама. Ради тога је покренут Канал 5, који је усмјерен на омладинску публику и њена интересовања – у првом реду поп – музику. Од половине деведесетих приватизација је усмјерена у правцу концентрације власништва, тако да су већину већ приватизованих ТВ станица купили ТВ Карлтон и ТВ Гранада.[2]
Наступ сателитске приватне Скy ТВ Руперта Мардока, која је агресивним маркетингом, најприје маргинализовала конкурентску јавну сателитску ТВ БСБ а затим је и купила, довео је у процесу дерегулације у Великој Британији до стварања посљедњег БскyБ. Умјесто до тада доминантног националног оквира, дерегулација је овим подухватом добила глобалну димензију.
Средишњу улогу у процесу (де)регулације британских електронских медија има Офком (Оффице оф Цоммуницатион) који је настао 2002. године, да би објединио рад пет до тада постојећих институција.[2]