Грађанска (народна) иницијатива
Грађанска или народна иницијатива је облик непосредне демократије у коме пунолетни грађани (бирачи) предлажу скупштини (локалној, регионалној или националној) доношење одлука из њене надлежности.
Историјат[уреди | уреди извор]
Грађанска иницијатива, као облик непосредне демократије, настала је у Швајцарској и има дугу традицију на локалном нивоу у овој држави. Амандманима на Устав Швајцарске из 1891. године званично је уведено право на покретање измене Устава Швајцарске са 100.000 потписа бирача која могу да се прикупе у року од 18 месеци. Под утицајем Швајцарске, од 1898. до 1918. године 19 федералних државе у САД омогућиле су предлагање прописа путем грађанске иницијативе. После II светског рата Јапан, Италија и Немачка уводе грађанске иницијативе као начин предлагања прописа [1]
Након пада Берлинског зида почиње нови циклус усвајања грађанске иницијативе као начина директног учешћа грађана у процес одлучивања. Од тридесетак земаља које су по завршетку хладног рата усвојиле нове уставе, само три ни даље немају никаквих елемената референдума или грађанске иницијативе, већ се форме непосредног учешћа грађана у доношењу одлука уграђују у старе уставе, као нпр. у Италији [2]
У Републици Србији грађанску (народну) иницијативу уређују Устав, Статут Војводине, Закон о референдуму и народној иницијативи и Закон о локалној самоуправи[3]. Закон о референдуму и народној иницијативи из 1994. године уређује поступак спровођења грађанске иницијативе на веома рестриктиван начин. Рок од само седам дана за прикупљање потписа бирача за подршку грађанској иницијативи најкраћи је на свету. Пракса у другим државама је да рок за прикупљање потписа за грађанску иницијативу рок траје неколико месеци, а не неколико дана. Једино је Република Српска у Закону о референдуму и грађанској иницијативи из 2010. године преписала рок од седам дана из српског закона.
Због рестриктивног Закона о референдуму и народној иницијативи из 1994. године и игнорисања грађанских иницијатива од стране скупштинских владајућих странака током 25 година примене закона веома мали број иницијатива грађана је усвојен. У Београду, Крагујевцу и Нишу није покренута ни једна грађанска иницијатива у локалној скупштини. У Новом Саду покренуте су 3 грађанске иницијативе, а усвојена је једна о промени подручја МЗ "Адице" из 2004. године. Поред Новог Сада, аутору овог текста позната је само још једна успешна народна иницијатива из Ивањице. У Скупштини АП Војводине покренуто је 6 грађанских иницијатива од којих је одржана расправа само о једној и није усвојена. У Народној скупштини Републике Србије није усвојен ни један закон на основу предлога грађанске иницијативе. Било је случајева да Влада Србије преузме део предлога закона из грађанске иницијативе и предложи Народној скупштини за усвајање. Последњи случај је ткз. Тијанин закон који је предложен Народној скупштини за усвајање новембра 2017. године на основу грађанске иницијативе[4], а усвојен маја 2019. године као предлог Владе.[5] Закон о спровођењу Устава из 2006.г.[6] прописао је рок у коме сви закони морају да се усагласе са новим Уставом до краја 2008. године. Један од тих закона је и Закон о референдуму и народној иницијативи.
У Републици Србији постоји три облика грађанске иницијативе које се спроводе на основу Закона о референдуму и народној иницијативи[7]:
- Легислативна иницијатива је предлагање усвајања општих аката на основу грађанске иницијативе. За измену Устава Србије потребна је подршка 150.000 бирача. За усвајање закона у Народној скупштини 30.000 бирача. За усвајање одлука у Скупштини АП Војводина 10.000, а за усвајање одлука у скупштинама јединица локалних самоуправа најмање 5% бирача. Једино у Београду за предлагање правних аката из надлежности скупштине града потребно је обезбедити подршку од 30.000 бирача (мање од 5%).
- Референдумска иницијатива је покретање грађанске иницијативе за одржавање референдума. На захтев 100.000 бирача Народна скупштина Републике Србије расписује рефереднум из своје надлежности.
- Иницијатива за јавну расправу је најновији облик грађанске иницијативе за одржавање јавне расправе у јединици локалне самоуправе. Изменама и допунама Закона о локалној самоуправи из 2018. године уведено је право да 100 бирача могу предложити одржавање јавне расправе у јединици локалне самоуправе. Међутим, законом није предвиђено да јавна расправа мора да буде само из надлежности јединице локалне самоуправе.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Пау Аларцóн, Патрициа Гарцíа-Еспíн, Yанина Wелп, Јоан Фонт, Инфлуенцинг политицс wитх сигнатурес? Тхе Интернатионал Обсерваторy он Партиципаторy Демоцрацy (ИОПД), Барцелона, 2018..
- ^ Бруно Кауфман и M. Дане Wатерс, Непосредна демократија у Европи — Обухватан водич за иницијативу и референдум у Европи, Дурхам, Северна Каролина, Царолина Ацадемиц Пресс, 2004, стр. XIX. .
- ^ „Закон о локалној самоуправи”. www.правно-информациони-систем.рс.
- ^ „Игор Јурић предао предлог "Тијаниног закона"”. www.суботица.цом/вести/игор-јуриц-предао-предлог-тијаниног-закона-ид20298.хтмл.
- ^ Народна Скупштина, Република Србија. „Усвојен Тијанин закон”. www.политика.рс/ср/цланак/430007/Усвојен-Тијанин-закон-СРБИЈА-УВЕЛА-КАЗНУ-ДОЗИВОТНОГ-ЗАТВОРА.
- ^ „Уставни закон о спровођењу Устава”.
- ^ Република Србија, Народна скупштина. „Закон о референдуму и народној иницијативи”. www.параграф.рс.