Народна скупштина Републике Србије

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Народна скупштина Републике Србије
Дванаести сазив Народне скупштине Републике Србије
Грб или лого
Врста
Оснивање1990.
ВрстаЈеднодомни систем
Предводништво
ПредседникИвица Дачић
од 22. октобра 2020. године
Потпредседницидр Владимир Орлић, Марија Јевђић, Стефан Кркобабић, Муамер Зукорлић, Елвира Ковач и Радован Тврдишић
Структура
Број посланика250
Serbian Parliament 2020.svg
Политичке
групе
     СПАС (11)
     СВМ (9)
     СПП (4)
     ПДД (3)
     СДА С (3)
Избори
Последњи избори21. јун 2020.
Место одржавања седница
Дом Народне Скупштине Србије.jpg
Дом Народне скупштине
Веб-сајт
www.parlament.rs
Coat of arms of Serbia.svg
Овај чланак је део серије о
политичком систему Србије

Народна скупштина Републике Србије је највише представничко тело и носилац уставотворне и законодавне власти у Републици Србији.[1][2]

Једнодомна је и састоји се од 250 народних посланика, који се по Уставу бирају на слободним и тајним изборима на мандат од четири године.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Од Књажевине Србије до Краљевине Југославије[уреди | уреди извор]

Први закон о Народној скупштини Србије донет је 28. октобра 1858. године. На основу њега сазвана је Светоандрејска скупштина, одржана од 30. новембра 1858. до 31. јануара 1859. године (по јулијанском календару) у Београду. Тиме је успостављена установа народне скупштине и ударен темељ демократије у Србији.

Актом уједињења, 1. децембра 1918. и стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, престала је законодавна функција свих народних представништава на територији уједињене државе. Српска народна скупштина састала се последњи пут 14. децембра 1918. године.

Комунистичка власт и једнопартијски систем[уреди | уреди извор]

После 1944. године, Југославијом и Србијом завладала је Комунистичка партија Југославије на челу са Јосипом Брозом Титом. Србија је постала једна од шест република нове социјалистичке, федералне југословенске државе. На великој Антифашистичкој народно-ослободилачкој Скупштини Србије, одржаној од 9. до 12. новембра 1944. године у Београду учествовало је 989 посланика. Они нису били бирани од стране народа, већ делегирани из редова народно-ослободилачких одбора, формираних од стране КПЈ Јосипа Броза. Тада је донета одлука о формирању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС).

У току 45 година једнопартијске владавине СКЈ, Скупштина Србије је имала следеће називе:

  • Народна Скупштина Србије (19451946)
  • Народна скупштина Народне Републике Србије (1946—1963)
  • Скупштина Социјалистичке Републике Србије (1963—1990)
  • Народна Скупштина Републике Србије (1990)

Вишепартијски систем[уреди | уреди извор]

Уставом Србије од септембра 1990. године, српски парламент је установљен као једнодоман који броји 250 посланика. Предвиђено је да се они бирају сваке четврте године на слободним и тајним изборима.

Први вишепартијски избори за Скупштину Србије одржани су децембра те 1990. Највише посланичких места освојила је Социјалистичка партија Србије - 194. За председника парламента изабран је Слободан Унковић, а за председника српске Владе Драгутин Зеленовић.

1992.[уреди | уреди извор]

Ванредни скупштински избори одржани су 20. децембра 1992. године. Поново је највише посланичких места 101 освојио СПС, 73 посланика добила је Српска радикална странка, ДЕПОС је освојио 50 посланичких места, Демократска заједница војвођанских Мађара је освојила 9 места, Демократска странка (Србија) је освојила 6 места, Група грађана – Жељко Ражнатовић освојила је 5 места.[3] За председника Скупштине изабран је Зоран Лилић, а републички премијер постао је Никола Шаиновић.

1993.[уреди | уреди извор]

На новим ванредним изборима, 19. децембра 1993. године, СПС поново освајаја највише, 123 посланичка места, ДЕПОС је освојио 45 места, СРС је освојила 39 места, Демократска странка (Србија) 29 места, а Нова демократија 5 места.[4] Председник парламента постаје Драган Томић, а премијер Србије Мирко Марјановић.

1997.[уреди | уреди извор]

Први редовни избори за парламент одржани су 21. септембра 1997. године. Коалиција СПС - ЈУЛ - Нова демократија осваја 110 мандата, СРС је добила 82 посланичка места, СПО је добио 45 посланика.[5] Томић и Марјановић остају и даље на својим функцијама.

Период после 5. октобра 2000.[уреди | уреди извор]

Ванредни избори за парламент одржани су децембра 2000. године, два месеца после краја десетогодишње власти социјалиста.

Демократска опозиција Србије осваја 176 посланичких места, СПС је добио 37 посланичких места, Српска радикална странка је добила 23 посланичка места, а Странка српског јединства је добила 14 места.[6] Председник Скупштине постаје Драган Маршићанин, а премијер Србије Зоран Ђинђић.

Нови ванредни избори за Скупштину Србије одржани су децембра 2003. године. Највише посланичких места 82 освојила је Српска радикална странка, Демократска странка Србије добила је 53 места, Демократска странка (Србија) добила је 37 места, Г17 + добила је 34 места, а коалиција Српски покрет обновеНова Србија и Социјалистичка партија Србије добили су по 22 места.[7] Председник парламента постаје поново Драган Маршићанин (касније га је заменио Предраг Марковић), а за председника Владе Србије изабран је Војислав Коштуница.

Скупштина је током 2005. године усвојила највише закона у историји српског парламентаризма - преко 200. Поред тога, усвојено је неколико државних докумената о стању на Косову и Метохији. У фебруару 2006. године, седници парламента на којој се расправљало о извештају београдског преговарачког тима за Космет, присуствовали су председник Србије Борис Тадић, премијер Коштуница, и чланови Владе.

2007.[уреди | уреди извор]

На ванредним изборима у јануару 2007, највише мандата 81 освојила је Српска радикална странка, Демократска странка добила је 64 посланичка мандата, а трећа по снази била је коалиција Демократска странка Србије-Нова Србија са 47 места.[8] Посланичке мандате добиле су и Г17+, коалиција ЛДПГСССДУЛСВ, као и пет изборних листа националних мањина. Нови сазив конституисан је 14. фебруара, верификацијом посланичких мандата, а седница је настављена 7. маја и 8. маја бирањем Томислава Николића за председника Скупштине. За њега су гласали посланици СРС, ДСС-НС и СПС. Међутим, после формирања нове скупштинске већине (ДС-ДСС-Г 17 плус) и захтева за његово разрешење, Николић је 13. маја поднео оставку на своју функцију. 15. маја, нова Влада је ступила на дужност именовањем Војислава Коштунице за премијера.

2008.[уреди | уреди извор]

На изборима за скупштину 25. јуна 2008. посланици листе За европску Србију-Борис Тадић, у којој су биле ДС-Г17+-СДП-СПО-ЛСВ-Српска листа за Косово и Метохију, добили су 102 посланичка мандата. Српска радикална странка добила је 78 места, коалиција Демократска странка СрбијеНова Србија добила је 30 места, коалиција СПС-ПУПС-ЈС добила је 20 мандата.[9]

Посланици листе За европску Србију-Борис Тадић, посланици коалиције СПС-ПУПС-ЈС и посланици мањина изабрали су Славицу Ђукић Дејановић за председницу Народне скупштине.

2012.[уреди | уреди извор]

На изборима за скупштину 6. маја 2012. листа Покренимо СрбијуТомислав Николић добила је 73 посланичка места, листа Избор за бољи живот - Борис Тадић која је добила је 67 посланичких места, коалиција Ивица ДачићСПС, ПУПС, ЈС добила је 44 посланичка места, а Демократска странка Србије добила је 21 место, Листа Чедомир Јовановић – Преокрет добила је 19 места, листа Уједињени региони СрбијеМлађан Динкић добила је 16 места, Савез војвођанских Мађара добио је 5 места.[10] Након конституисања скупштине, 23. јула 2012. године посланици листа Покренимо Србију (73 мандата), СПС-ПУПС-ЈС (44 мандата), Уједињени региони Србије (16 мандата), Социјалдемократска партија Србије (9 мандата) и Странка демократске акције Санџака (2 мандата) изгласали су Небојшу Стефановића за новог председника Народне скупштине.

Актуелни сазив од 2020. године[уреди | уреди извор]

Распоред мандата према изборним резултатима[11].

Изборна листа места Партије места
Александар Вучић — За нашу децу 188 Српска напредна странка (укључујући независне посланике који су мандат освојили из квоте СНС-а) 158
Партија уједињених пензионера Србије 9
Социјалдемократска партија Србије 8
Српска народна партија 3
Покрет социјалиста 3
Српски покрет обнове 2
Покрет снага Србије 2
Народна сељачка странка 1
Уједињена сељачка странка 1
Ивица Дачић − „Социјалистичка партија Србије (СПС) — Јединствена Србија (ЈС)” − Драган Марковић Палма 32 Социјалистичка партија Србије 23
Јединствена Србија 7
Зелени Србије 1
Комунистичка партија 1
Српски патриотски савез 11
Савез војвођанских Мађара 9
Странка правде и помирењаДемократска партија Македонаца 4
Партија за демократско деловање 3
Странка демократске акције Санџака 3

Руководство[уреди | уреди извор]

Стандарта председника Народне скупштине
  • Ступили на дужност 22. октобра 2020.

Скупштинско здање[уреди | уреди извор]

Бивша зграда Народне скупштине Републике Србије у улици Краља Милана 14

Зграде у којима су се одржавале седнице скупштине Србије током историје су:

  • „Велика пивара“ (у њој је одржана Светоандрејска скупштина),
  • Народно позориште
  • Капетан Мишино здање (Велика школа)
  • угао Милоша Великог и Краљице Наталије[12] (1882—1918);
  • зграда коњичке касарне у Улици кнеза Милоша (1918—1931);
  • зграда школе јахања „Мањеж“ (данас Југословенско драмско позориште) (1931—1936);
  • у Крагујевцу, у згради Народне скупштине која је сазидана по налогу кнеза Милоша 1859;
  • у Нишу, Основна школа „Свети Сава“ код Саборне цркве и зграда Официрског дома.
  • У згради у улици Краља Милана бр. 14 у Београду је до раздвајања Србије и Црне Горе заседао републички Парламент.

Данас се скупштинске седнице одржавају у Дому Народне скупштине, у којем је, до раздвајања Србије и Црне Горе, заседала Савезна скупштина. Од 1936—1941 је била Скупштина Краљевине Југославије.

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 „Ustav Republike Srbije”. www.paragraf.rs (на језику: српски). Приступљено 01. 03. 2020. 
  2. ^ „Zakon o Narodnoj skupštini”. www.paragraf.rs (на језику: српски). Приступљено 01. 03. 2020. 
  3. ^ Логос 2019, стр. 199 са напоменом 873.
  4. ^ Логос 2019, стр. 215-216.
  5. ^ Логос 2019, стр. 275.
  6. ^ Логос 2019, стр. 360.
  7. ^ Логос 2019, стр. 391-392.
  8. ^ Логос 2019, стр. 394.
  9. ^ Логос 2019, стр. 395-396.
  10. ^ Логос 2019, стр. 402 и напомена 2130. Остале листе добиле су по 1, или 2 мандата.
  11. ^ „Додела мандата”. www.rik.parlament.gov.rs. Архивирано из оригинала на датум 12. 06. 2018. Приступљено 01. 03. 2020. 
  12. ^ "Коло", 2. октобар 1943 (фото)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]