Грејам Грин

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Грејам Грин (глумац).
Грејам Грин
Грејам Грин 1975. године
Лични подаци
Пуно имеХенри Грејам Грин
Датум рођења(1904-10-02)2. октобар 1904.
Место рођењаБеркхамстер, Хартфордшир, Енглеска
Датум смрти3. април 1991.(1991-04-03) (86 год.)
Место смртиВеве,   Швајцарска
РелигијаРимокатолик
ЗанимањеПисац
ОбразовањеБалиол Колеџ
УниверзитетУниверзитет у Оксфорду
Породица
СупружникВивијен Дајрел-Браунинг (в. 1927 —  р. 1947)
Катерин Волстон, Лејди Волстон (1946—1966)
Ивон Клоета (1966—1991)
ДецаЛуси Керолајн (рођена 1933)
Франсис (рођ. 1936)
Књижевни рад
Период1925-1991
Језик стварањаенглески
Књижевни жанрФикција, трилер

Хенри Грејам Грин (2. октобар 1904—3. април 1991), познатији под псеудонимом Грејам Грин, био је енглески романописац, за кога су многи сматрали да је један од највећих Енглеских писаца 20. века,[1][2] а Џон Ирвинг га је похвалио, пре Гринове смрти, као „најуспешнијег живог романописца на енглеском језику“.[3] Мешавином критичког признања и широке популарности, Грин је рано у животу стекао репутацију значајног писца, како озбиљних католичких романа, тако и трилера (или „забава“, како их је он називао). Ушао је у ужи избор за Нобелову награду за књижевност 1966. и 1967. године.[4][5] Током 67 година каријере, током којих је написао преко двадесет пет романа, истраживао је амбивалетне моралне и политичке проблеме модерног света, често из католичке перспективе.

Иако се Грин снажно противио томе што су га описивали као католичког писца, уместо као писца који је просто католик, католичке религијске теме су корен многих његових дела, а поготово у његова четири главна „католичка” романа: Брајтонска стена, Моћ и слава, Суштина ствари и Крај једне љубавне приче,[6] која се посматрају као „златни стандард” католичких романа.[7] Неколико дела, као што су Поверљиви агент, Мирни Американац, Наш човек у Хавани, Људски фактор и сценарио за Трећег човека, такође показују Гриново страствено интересовање за делатност и интриге интернационалне политике и шпијунаже.

Грин је рођен у Беркамстеду, у округу Хартфордшир, у великој и утицајној породици, чији су чланови били и власници Грин Кинг пиваре. Боравио је у интернату при школи у Беркамстеду, где је његов отац предавао и постао директор. Био је несрећан у школи и покушао је да себи одузме живот неколико пута. Започео је студије историје на колеџу Балиол у Оксфорду, где је још пре дипломирања објавио своје прво дело, књигу поезије која је имала слаб пријем. Након дипломирања, Грин је прво радио као приватни тутор, а затим као новинар – прво у часопису Ноттингхам Јоурнал (Нотингемски журнал), а онда као помоћни уредник Тајмса. Прешао је у католицизам 1926, након што је упознао будућу жену Вивијен Дејрел Браунинг. Касније у животу је себе називао католичким агностиком, а некад чак и католичким атеистом. Објавио је свој први роман Човек изнутра 1929; његов повољан пријем му је омогућио да ради редовно као романописац. Приход од романа допуњавао је радећи као слободан новинар и писањем приказа књига и филмова. Његов приказ филма Ви Вили Винки из 1937. (за британски журнал Нигхт анд Даy [Ноћ и дан]) говори о сексуалности деветогодишње главне глумице Ширли Темпл. Ово је проузроковало тужбу Твентит сенчури фокса и Грин се преселио у Мексико док се суђење није завршило. Док је боравио у Мексику, Грин је развио идеје за Моћ и славу. Грин је првобитно поделио своју фикцију у два жанра (која је назвао „забавни" и „озбиљни“ романи). Једни су трилери – често са приметним филозофским тоновима – као што је Министарство страха; други су књижевна дела на којима је мислио да почива његова репутација – попут књиге Моћ и слава.

Грин поседује историју депресије која је имала дубок ефекат на његово писање и приватни живот. У писму својој жени Вивијен рекао је да гаји „снажан антагонизам према обичном, домаћинском животу" и да је болест, нажалост, такође и материјал за писање. Вилијам Голдинг је описао Грина као „врхунског хроничара свести и анксиозности човека двадесетог века." Умро је 1991. у осамдесет шестој години, од леукемије, и сахрањен је у Корсоу у Швајцарској.

Детињство и школовање (1904—1925)[уреди | уреди извор]

Хенри Грејам Грин је рођен 1904. у кући Сент Џон, интернату школе у Беркамстеду, где је његов отац био управник. Био је четврто дете од њих шесторо; његов млађи брат, Хју, постао је генерални директор ББЦ-ја, а старији брат Рејмонд, истакнути физичар и планинар. Његови родитељи Чарлс Хенри Грин и Мерион Рејмонд Грин су били друго колено сродства и обоје чланови велике, утицајне породице чији су чланови били власнци пиваре Грин Кинг, банкари и државници; његова мајка је била рођака Роберту Луису Стивенсону. Чарлс Грин је био други управитељ школе у Беркамстеду, где је директор био др Томас Фрај који је био ожењен Чарлсовом рођаком. Други рођак је био десничарски пацифиста Бен Грин, чија је политика довела до његовог интернирања током Другог светског рата.

У детињству, Грин је проводио лета са ујаком сер Вилијамом у кући Харстон. У опису свог детињства, Грин објашњава како је тамо научио да чита: „Био сам у Харстону кад сам изненада схватио да могу да читам – књига је била Диxтон Бретт, Детецтиве (Дикстон Брет, детектив). Нисам желео да ико зна за моје откриће, тако да сам читао у тајности, у удаљеном поткровљу, али мајка мора да је ипак приметила, јер ми је дала Корално оство од Балантајна за путовање кући возом – увек бескрајно путовање са дугим чекањем возова у Блечлију.

1910. године Чарлс Грин је после др Фраја дошао на место директора школе. Грејам је такође похађао ову школу као ђак у интернату. Малтретиран и тешко депресиван, неколико пута је покушао самоубиство укључујући, како је писао у аутобиографији, Руски рулет и узимање аспирина пре одласка на пливање у школском базену. 1920, када је имао шеснаест година, послали су га у Лондон на шестомесечну психоанализу, што је био радикалан корак у то време, а после тога се вратио у школу као редован ђак без боравка у интернату. Школски пријатељи су му били новинар Клод Коуберн и историчар Питер Квенел.

1922. године Грин је на кратко време био члан Комунистичке партије Велике Британије и тражио позив за одлазак у нову Совјетску унију, што се није догодило.

1925, док је још студирао на колеџу Балиол у Оксфорду, објављено је његово прво дело, збирка песама по имену Бабблинг Април која је била слабо дочекана. Грин је патио од периодичних напада депресије док је био у Оксфорду и то је у великој мери задржавао за себе. Стекао је диплому другог степена из историје 1925. године.

Каријера и стваралаштво[уреди | уреди извор]

Након што је напустио Оксфорд, Грин је одређени период радио као приватни ментор, а затим се окренуо журналистици – прво у Нотингемском журналу, а онда као помоћни уредник Тајмса. Док је радио у Нотингему, почео је да се дописује са Вивијен Дејрел Браунинг, која му је писала да га исправи по тачкама католичке доктрине. Грин је у то време био агностик, али када је почео да размишља о томе да ожени Вивијен, пало му је на памет, како је то срочио у аутобиографији А Сорт оф Лифе (Некакав живот ): „да би бар требало да научи о природи и границама веровања које поседује."

Грин је крштен 26. фебруара 1926. и венчали су се 15. октобра 1927. у цркви Сент Мери, у Хампстеду, у северном Лондону.

Гринов први објављени роман је Човек изнутра (1929). Повољан пријем га је осоколио да напусти посао помоћника уредника у Тајмсу и почне редовно да ради као романописац. Следеће две књиге Тхе Наме оф Ацтион (Име радње) и Румор оф тхе Нигхтфалл (Прича се да пада ноћ) (1932) биле су неуспешне и он их се касније одрекао.

Његов први прави успех био је Воз за Истамбул (1932), који је адаптиран у филм Оријент Експрес 1934. године.

Док је био у Мексику, Грин је развио идеје за роман, за који се често сматра да је његово ремек-дело – Моћ и слава. Како му је каријера одмицала, и Грин и његови читаоци су уочавали проблематичну разлику између „забавних" и „озбиљних“ романа. Последњи роман који је Грин означио као „забавни роман" је Наш човек у Хавани, из 1958. године. Грин је такође писао и кратке приче и драме које су доживеле успех, мада је увек и пре свега био романописац. Мајкл Корда, Гринов пријатељ за цео живот, а касније његов уредник у Сајмон & Шустеру, једном је посматрао Грина на послу. Корда је приметио да је Грин црним пенкалом писао у малој, црној, кожној свесци и да би отприлике написао око петсто речи. Када би дошао до петсто, одложио би пенкало и завршио с писањем за тај дан.

Путовања и шпијунажа[уреди | уреди извор]

Грин је током свог живота путовао далеко од Енглеске, у земље које је описивао као дивље и далеке. Путовања су довела то тога да га је његова сестра Елизабет запослила у служби МИ6, где је и сама радила. Сходно томе, послали су га Сијеру Леоне на дужност током Другог светског рата. Ким Филби, за кога ће се касније открити да је совјетски агент, био је Гринов надзорник и пријатељ у МИ6. Грин је после написао увод за Филбијеве мемоаре, Мој тихи рат из 1968. Као романописац, Грин је људе које је упознао и места где је живео претварао у материјал за своја дела. Грин је први пут отишао ван Европе са тридесет година, када је 1935. године кренуо у Либерију, а из тог пута је настао путопис Јоурнеy Wитхоут Мапс (Путовање без мапа). Његов пут за Мексико 1938, са циљем да посматра ефекте владине кампање о присилној анти-католичкој секуларизацији, платила је издавачка компанија Лонгман, захваљујући Гриновом пријатељству са Томом Бернсом. То путовање изнедрило је две књиге: Тхе Лаwлесс Роадс (Друмови без закона) и Моћ и славу. Године 1953, Конгрегација за науку вере је обавестила Грина да Моћ и слава штети репутацији свештенства, али касније у приватном разговору са Грином, папа Павле VI му је рекао да, иако ће поједини делови увредити неке католике, треба да игнорише критике.

1957, само пар месеци након што је Фидел Кастро започео револуционарни напад на Батистин режим на Куби, Грин је одиграо малу улогу у помагању револуционара, као тајни курир који је односио топлу одећу Кастровим побуњеницима који су се током Кубанског рата сакривали у брдима. За Грина се говорило да га фасцинирају снажне вође. Након једне посете, Кастро је Грину дао слику коју је насликао, која је висила у дневној соби куће у Француској где је аутор провео последње године живота.

Грин касније јесте наглас изговорио сумње о Кастровој Куби. Французу који га је интервјуисао 1983. године рекао је: „Дивим му се на храбрости и вештини, али преиспитујем његов аутократски систем владавине," додавши: „Све успешне револуције, колико год биле идеалистичке, вероватно ће временом издати саме себе."

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Са Вивијен Дејрел Браунинг је имао двоје деце, Луси Каролину (рођена 1933) и Франсис (1936). Почетком 1946, Грин је имао ванбрачну везу са Кетрин Волстон, женом Харија Волстона. Генерално се сматра да му је ова афера послужила да напише роман Крај једне љубавне приче, објављен 1951. године, када се афера окончала. Грин је напустио породицу 1947, али је Вивијен у складу са католичким учењем одбила да му да развод и остали су у браку све до Гринове смрти 1991.

Грин је такође имао још неколико афера и сексуалних односа током брака, а у каснијим годинама Вивијен изјављује: „Из ове перспективе, рекла бих да је он био особа која никад није требало да се жени.” Остао је дистанциран од своје жене и деце и рекао је: „Мислим да су књиге моја деца."

Грин је патио од маничне депресије (биполарни поремећај).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бриан Диемерт (27. 8. 1996). Грахам Греене'с Тхриллерс анд тхе 1930с. МцГилл-Qуеен'с Пресс. стр. 5. ИСБН 9780773566170. 
  2. ^ Бриан Диемерт (27. 8. 1996). Грахам Греене'с Тхриллерс анд тхе 1930с. МцГилл-Qуеен'с Пресс. стр. 183. ИСБН 9780773566170. 
  3. ^ Ирвинг, Јохн. Тхе Имагинарy Гирлфриенд. Неw Yорк, Баллантине Боокс, 2002, п. 31.
  4. ^ Цандидатес фор тхе 1966 Нобел Призе ин Литературе
  5. ^ Роберт C. Стеенсма (1997). Енцyцлопедиа оф тхе Ессаy. Таyлор & Францис. стр. 264. ИСБН 9781884964305. 
  6. ^ Грахам Греене, Тхе Мајор Новелс: А ЦентенарyАрхивирано 27 јануар 2014 на сајту Wayback Machine
  7. ^ Mark Bosco (21. 1. 2005). Graham Greene's Catholic Imagination. Oxford University Press. стр. 3. ISBN 9780198039358. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Bosco, Mark, 2005. Graham Greene's Catholic Imagination. Oxford University Press.
  • Diederich, Bernard, 2012. Seeds of Fiction: Graham Greene's Adventures in Haiti and Central America 1954–1983. Peter Owen
  • Diemert, Brian, 1996. Graham Greene's Thrillers and the 1930s. McGill-Queen's Press
  • Donaghy, Henry J., 1983. Graham Greene, an Introduction to His Writings. Rodopi
  • Feldman, Burton, 2001.The Nobel Prize: A History of Genius, Controversy, and Prestige. Arcade Publishing
  • Kohn, Lynette, 1961. Graham Greene: The Major Novels. Stanford University Press
  • Iyer, Pico, 2012. The Man within My Head: Graham Greene, My Father and Me. Bloomsbury.
  • Schwartz, Adam, 2005. The Third Spring: G.K. Chesterton, Graham Greene, Christopher Dawson, and David Jones. CUA Press
  • Steensma, Robert C., 1997, Encyclopedia of the Essay. Taylor & Francis
  • Theroux, Paul, 2004. Introduction to The Comedians. Random House
  • Vickers, Graham, 2008. Chasing Lolita: How Popular Culture Corrupted Nabokov's Little Girl All Over Again. Chicago Review Press
  • Graham Greene Studies (journal), University of North Georgia - Digital Commons, bepress, Elsevier
  • Allain, Marie-Françoise, 1983. The Other Man: Conversations with Graham Greene. Bodley Head.
  • Bergonzi, Bernard, 2006. A Study in Greene: Graham Greene and the Art of the Novel. Oxford University Press.
  • Cloetta, Yvonne, 2004. In Search of a Beginning: My Life with Graham Greene, translated by Euan Cameron. Bloomsbury.
  • Fallowell, Duncan, 20th Century Characters, Loaded: Graham Greene at home in Antibes (London, Vintage Books, 1994)
  • Greene, Richard, editor, 2007. Graham Greene: A Life in Letters. Knopf Canada.
  • Hazzard, Shirley, 2000. Greene on Capri. Farrar, Straus & Giroux.
  • Henríquez Jiménez, Santiago J. La realidad y la construcción de la ficción en la novelística de Graham Greene, La Laguna: Universidad, 1992.
  • Henríquez Jiménez, Santiago J. "Graham Greene's novels seen in the Light of His Religious Discourse" en Wm. Thomas Hill (ed.). Perceptions of Religious Faith in the Work of Graham Greene. Oxford, New York...: Peter Lang. 2002. 657-685.
  • Henríquez Jiménez, Santiago J. “Don Quijote de la Mancha y Monsignor Quixote: la inspiración castellana de Grahan Greene en el clásico español de Cervantes” en José Manuel Barrio Marco y María José Crespo Allué (eds.). La huella de Cervantes y del Quijote en la cultura anglosajona. Centro Buendía y Universidad de Valladolid. Valladolid. 2007. 311-318.
  • Henríquez Jiménez, Santiago J. “Miguel de Unamuno y Graham Greene: coincidencias en torno a los cuidados de la fe” en Teresa Gibert Maceda y Laura Alba Juez (coord..). Estudios de Filología Inglesa. Homenaje a la Dra. Asunción Alba Pelayo. Madrid: UNED. 2008. 421-430.
  • Phillips, Gene D., 1974. Graham Greene: Films of His Fiction, Teachers' College Press.
  • O'Prey, Paul, 1988. A Reader's Guide to Graham Greene. Thames and Hudson.
  • Shelden, Michael, 1994. Graham Greene: The Enemy Within. William Heinemann. Random House ed., 1995, ISBN 0-679-42883-6
  • Схеррy, Норман, 1989. Тхе Лифе оф Грахам Греене: Вол. 1, 1904–1939. Рандом Хоусе УК, ISBN 0-224-02654-2. Викинг, ISBN 0-670-81376-1. Пенгуин репринт 2004, ISBN 0-14-200420-0
  • Схеррy, Норман, 1994. Тхе Лифе оф Грахам Греене: Вол. 2, 1939–1955. Викинг. ISBN 0-670-86056-5. Пенгуин репринт 2004: ISBN 0-14-200421-9
  • Схеррy, Норман, 2004. Тхе Лифе оф Грахам Греене: Вол. 3, 1955–1991. Викинг. ISBN 0-670-03142-9

External links[уреди | уреди извор]

Grejam Grin na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Grejam_Grin&oldid=27674517”