Химус
| Химус | |
|---|---|
| Показатељи | |
| ФМА | 62961 |
| Анатомска терминологија | |
Химус густа је полутечна каша делимично сварене хране и дигестивних сокова која се формира у желуцу и цревима током процеса варења.[1] Химус који настаје у желуцу (желудачни химус) механичком и хемијском разградњом болуса хране моносахаридима, аминокиселинама, масним киселининама и ензимима, састоји се од делимично сварене хране, воде, хлороводоничне киселине и разних дигестивних ензима. Химус из желуца ова кисела каша (пХ око 2) у порцијама прелази у црево у коме се неутралише (ракцијом киселине са базом) и меша са цревним садржајем у интестинални (цревни) химус.[2] У дуоденум, а потом и цревима почиње екстракција хранљивих материја из химуса. У зависности од количине и садржаја оброка, желудац ће сварити храну у химус у времену од 40 минута до 3 сата.[3]
Како химус пролази кроз желудац и црева, он постепено скупља ћелијске остатке и друге врсте отпадних производа.
Физиологија[уреди | уреди извор]
Према месту настанка химус може бити:
- желудачни химус: каша хране са желудачаним соком,
- интестинални (цревни) химус: каша хране са цревним садржајем.
Желудац[уреди | уреди извор]
У желуцу дигестивни сокови који се формирају од излученог садржаја желудачних жлезда у свом саставу имају ензим пепсин (који разграђује протеине), и хлороводоничну киселину. У стварању химуса у желуцу учествују мишићне контракције зидова желуца који помажу у мешању хране и дигестивних сокове.
Када честице хране постану довољно мале и течна или полутечне конзистенције, химус прелази у редовним интервалима перисталтиком желуца у дуоденум. Угљикохидратна храна се евакуише брже од хране богате протеинима. Масна храна улази у дуоденум најспоријом брзином.
Пилорични сфинктер је активно укључен у процес евакуације и формирање интестиналног химуса који се ствара у дуоденум, јер одређује величину евакуисаних честица, које ако су промера већег од 1,0-1,2 мм, враћа на дораду у антрум желуца.
Дванаестопалачно црево[уреди | уреди извор]
Химус се из желуца евакуише у дуоденум (кратак део танког црева који се налази између желуца и остатка танког црева. кроз пилорични сфинктер који их раздваја. Садржај желуца улази у дванаестопалачно цријево у одвојеним деловима под утицајем контракције мишића желуца након што се отвори пилорични сфинктер под утицајем иритације рецептора слузокоже пилоричног дела желуца хлороводоничном киселином.
Када пређе из дуоденум, хлороводонична киселина, која се налази у химусу, делује на хеморецепторе дуоденалне слузокоже, што доводи до затварања пилоричног сфинктера. Брзина преласка садржаја желуца у дуоденум зависи од састава химуса, осмотског притиска , запремине, киселости, температуре и конзистенције желудачног садржаја, степена пуњења дуоденума и стања пилоричног сфинктера.
Након неутрализације киселине у дуоденуму алкалним дуоденалним соком, пилорични сфинктер се поново отвара. Дуоденум је заштићен дебелим слојем слузи и неутралишућим деловањем натријум бикарбоната из жучи.
Дуоденум лучи хормон, холецистокинин (ЦЦК), који изазива контракцију жучне кесе, ослобађајући алкалну жуч у дуоденум. Холецистокинин такође изазива ослобађање дигестивних ензима из панкреаса. Дуоденум такође производи хормон секретин који стимулише лучење велике количине натријум бикарбоната панкреаса, што затим подиже пХ вредност химуса на 7, на којој ензими из желуца више нису активни. До даљег разлагања хранљивих материја долази под утицајем дигестивних езима из панкреаса и јетре као и анаеробних бактерија, које у исто време помажу у обради остатака болуса хране Ове бактерије такође помажу у синтетизацији витамина Б и витамина К, који ће се апсорбовати заједно са другим хранљивим материјама.
Танко црево[уреди | уреди извор]
Када доспе у танко црево химус се додатно обогаћује ензимима и његово мешање се наставља. Када су честице хране довољно смањене по величини и саставу, цревни зид их апсорбује и транспортује у крвоток. Како се у танком цреву вода из химуса апсорбује тако химус постепено постаје све чвршћи.
На свом путу кроз танко црево химус пролази прво кроз јејунум који је дугачак око 2,5 м и у њему се већина сада лако сварљивих хранљивих материја апсорбује из химуса у крвоток да би га тело користило. Химус потом путује кроз јејунум у илеум, који је последњи део танког црева. У илеуму који је дугачак око 3,5 м наставља се апсорбција хранљивих материја као и течности из химуса. Док путује кроз илеум, танки течни изглед химуса почиње да се згушњава јер се повећава количина хранљивих материја а део течности се апсорбују у тело.[3]
Из танког црева преостали део химус прелази у дебело црево.
Дебело црево[уреди | уреди извор]
Неки прехрамбени састојци се преноси из танког црева у дебело црево, и ректум. Код људи , око 0,5-4 литре химуса дневно прође из танког цријева у дебело црево кроз илеоцекални залистак који их раздваја. Компоненте делимично сварене хране, као и биолошки активне материје које су ушле у химус из желуца и жлезда за варење, делују кроз епител црева регулишући његову секреторну и моторичку функцију.
У дебелом цреву, процеси варења се значајно разликују од оних у танком цреву. У дебелом цреву, на химус делују бактерије које разграђују протеине, скроб и нека биљна влакна која други органи не варе у потпуности. У танком и у дебелом цреву вода се апсорбује тако да химус постепено постаје све чвршчи. У дебелом цреву је најинтензивна апсорпција воде из химуса. Структура химуса се приметно мења и претвара се у фецес . Од 4 литре химуса који улази у дебело цријево формира се око 150-200 г фецеса.
У дебелом цреву, на химус делују бактерије које разграђују протеине, скроб и нека биљна влакна која други органи не варе у потпуности.
Када се сви хранљиви састојци апсорбују из химуса, преостали отпадни материјал се креће према крају дебелог црева, све до сигмоидног дебелог црева и ректума, да би се као формирана фекална материја био спреман за излучивање из тела.
Фекалне материје у ректуму се чувају све док не буде спремне за избацивање из тела током дефекације.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „цхyме | биоцхемистрy | Британница”. www.британница.цом (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-04.
- ^ Ди Марио Ф., Гони Е. Гастриц ацид сецретион: цхангес дуринг а центурy. Бест Працт. Рес. Цлин. Гастроентерол. 2014;28:953–965.
- ^ а б „Wхат ис Цхyме?”. www.тхеинсидес.цо (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-04.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
