Кочевски Рог - База 20
| Кочевски Рог - База 20 | |
 | |
| Основана | |
|---|---|
| Земља |  Словенија |
| Седиште | |
Кочевски Рог - База 20 или партизанска „База 20” (првобитно названа „Тачка 20”) била је седиште политичког и војног руковотства словеначког национално ослободилачког покрета током Другог светског рата. Због изузетних заштитних мера и опште тајности, „База 20” је основана у јако неприступачном терену на Коћевском Рогу априла 1943. године. Због добрих маскирних услова и конспиративности никада није откривена од стране окупатора.[1]
Након рата База 20 је сачувана у целости, и 1952. године заштићена је као споменик културе од националног значаја, и важан споменик словеначке државности, и једини још увек сачуваних тајних штаб било којег европског покрета отпора који је изграђен на такав начин у Другом светском рату.
Предуслови[уреди | уреди извор]
Рат, који је почео 6. априла 1941. завршио се поразом Југословенске војске и окупацијом Словеније. Након распада Краљевину Југославију 1941. године подручје Кочевског Рога у Словенији, по територијалној подели од стране окупатора, припало је Италији. Зато су се кочевски Немци, који су традиционално више векова настањивали Кочевски Рог, у зиму 1941/42. насилно пресељени у долину реке Саве, одакле је неколико месеци раније депортовано више од 36.000 Словенаца. Након миграције Немаца на Кочевском Рог остало је више од четрдесет депопулизованих села и засеока.[2]
Кочевски Рог је назив за више од пет стотина квадратних километара разуђеног крашког подручја између Кочевско-Рибничког поља, Суве крајине, Новоместанске котлине и Беле Крајине, са највећим врхом Велики Рог високим 1099 м.
Клима на Рогу је хладна и влажна због мешања алпских, медитеранских и континенталних ваздушних струја. Животни услови су сурови, тако да је људски утицај донедавно био мали. Шуме су углавном јелова и букве, а најважније врсте дрвета су јела, буква, смрека, јаворов, брест, јесен, липа, дивља трешња. У очуваном природном окружењу преживјеле су три највеће европске звери (вук, медвед и рис), папкари, птице, сове и друге дивље животиње. У Рогу су постојале и три прашуме.
Све то је Рог чинило тешко проходним а због оштре климе простор, наусловним за живот па ова област није била гушће насељен све до 14. века, када су га населили немачки колонисти, који су потом све до Другог светског рата формирали културни крајолик, са више од 90% шумског земљишта, које је до данас опстало као ретко острво очуване природе у Словенији и средњој Европи.
Наведене географске карактеристике Кочевског Рога, погодне за герилски начин борбе и исељавањем становништва, посебно оног наклоњеног Немцима, са овог простора, створило је идеалане услове да овај простор постане слободна партизанска територије. Прва група партизана на Кочевском Рогу појавила се августа 1941. године, да би маја 1942. на ширм простору Долењске, Нотрањске и Беле Крајина настала велика ослобођена територија.
Кочевски Рог је тако постао центар покрета отпора, а на Краљевом камену до караја августа 1942. године деловало је руководство покрета отпора. Након велике италијанске офанзиве у лето 1942. (називане Рошка), руководство НОП се повукло са Кочевског Рога у Полхограјске доломите, али је у међувремену одлучиоло да се, поново врати и да на Кочевском Рогу оснују командну базу, партизанске болнице, радионице, школе, штампарије и складишта.[3]
Оснивање и размештај[уреди | уреди извор]
Партизанска „База 20” основана је на Кочевскем Рогу у лето 1942 и на том простору радила је све до 1944. године. Ову локацију, због тешке приступачности Кочевског Рога изабрали су др Павел Луначек и др Маријан Брецељ. Иако прве сталне касарне нису изграђене на овом подручју до априла 1943. године, база је функционисал већ у време италијанске офанзиве 1942. године.[4]
Све до капитулације Италије, 9. септембра 1943. године, изграђено је тринаест барака. Поред оних за чланове управе, направљена су и бараке за политичког секретара ИО ОФ, политичког комесара ИО ОФ, радиотелеграфаска барака, стражарска барака радионицу, кухиња и бараке за кухињско особље. Године 1944. изграђене су две бараке Врховног пленума ОФ, затим кухињско складиште, радиостаница, одвојена кухиња, барака за безбедносни батаљон, електрану, барака за штампарију и пропагандно одељење и додатних шест барака за руководство ОФ, ЦК КПС и АГИТПРОП.[2]
Број становника у Бази 20 из месеца у месец константно је растао. Тако је у лето 1944. године у њој живело око 140 људи, а у јесен 1944. према неким проценама, било је 180.[2]
Крајем 1943. године, База 20 је укључивала комплекс од 26 касарни, у којима су живели и радили Чланови Извршног одбора Ослободилачке фронте, Врховног пленума Ослободилачког фронта, Централног комитета Комунистичке партије Словеније, Антифашистичког већа националног ослобођења (АВНОЈ), Комисије за агитацију и пропаганду, уредника новина и осталих бораца. Све у свему у њој је живело и радило људи међу којима је било и много познатих имена, попут Едварда Коцбека , Бориса Кидрича и других.[2]
Међу два најзначајнија догађаја која су се одиграли у Бази 20 спадају: Седница Скупштине делегата словенске нације у Кочевју и Седница Словенског народног ослободилачког већа (СНОС) у Чрномљу, као два најзначајнија догађаја ратне историје и словеначке државности.
Положај базе остао је неоткривен до краја рата (чак није откривена ни за време немачке офензиве 1943. године), али је штаб из безбедносних разлога у децембру 1944. ипак прешао у Чрномељ.[2]
База 20 данас[уреди | уреди извор]
Од 1952. године „База 20 ”је заштићена као споменик културе од националног значаја за Републику Словенију.[5] Она такође спада у групу јединих таквих база покрета отпора у Европи током Другог светског рата.
Већина објеката је реновирана, а у њима су изложене мање музејске поставке, попут оние у бараци 16 на којој је из тог времена, представљена организације НОПС и сарадња са савезницима ... Док је у Бараци бр. 22 (Нова зграда Извршног одбора Ослободилачког фронта) приказан обилан материјал и разноврсност партизанских активности на подручју Кочевског рога. Посебан акценат стављен је на рад болницеа и радионица, чији почеци сежу од пролеће 1942. године.
Шири приказ догађаја који се одвијао током рата у Бази 20 приказан је у Луковом дому, поред паркиралишта, испред стазе која води до „Базе 20”. База поред музеолошког значаја је и занимљива излетничка дестинација, због прелепе и сачуване природе у чијем окружењу се налази.
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Народноосвободилна војна на Словенскем 1941-1945, Љубљана, 1977.
- ^ а б в г д „Кочевски рог - База 20”. Долењски музеј. Приступљено 24. 12. 2018.
- ^ Др Марјан Јужнич. Развој санитетске службе у НОР-у у Словенији, I, Војносанитетски преглед, децембар 1981, стр. 413
- ^ Митја Ференц, База 20 ин болнишници Јелендол тер Згорњи Храстник, Обзорја, Марибор, 1992.
- ^ Прегледовалник Регистра културне дедишчине (Закон о варству културне дедишчине, Урадни лист РС, шт. 16/2008). Министрство за културо Републике Словеније.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Шема размештаја објеката у Бази 20 Архивирано на сајту Wayback Machine (23. децембар 2018) (језик: словеначки)
