Комутационе технике
Комутација или измена редоследа је поступак којим се информација корисника преноси с краја на крај мреже или још једноставније: Комутација је поступак којим се информација преноси од предајника до пријемника. Постоји више начина за преноса података. Код првог начина (комутација канала) потребно је успоставити везу преко чворова мреже и на тај начин заузети комплетан спојни пут. Други тип је пакетски пренос где је потребно поделити поруку на мање целине - пакете, и могуће је преусмерити пакете по различитим путањама. Такав начин преноса карактеристичан је код Интернета.
Комутација канала[уреди | уреди извор]
У овом случају се у мрежу поставља једна или више комутационих станица чији је задатак да повеже линију која долази од предајника са линијом која иде ка пријемнику. Повезивање се врши на захтев предајника и када се веза успостави онда траје све док се комуникација између ове две јединице не заврши. На тај начин се успоставља виртуелна приватна мрежа. Најчешћи пример мреже са комутацијом канала је телефонска мрежа. Комуникација у систему са комутацијом канала подразумева три фазе:
- Успостављање везе
- Преноса порука
- Раскидања везе
На слици је приказана мрежа са четири станице и једном комутаторском јединицом.
Ако станица А жели да комуницира са станицом Б, станица А шаље захтев комутаторској јединици К да се успостави жељена веза. Комутаторска јединица повезује линију АК са линијом БК и тако успостављају везу АБ. Линија АБ постоји све док се одвија комуникација између станице А и Б. Веза се раскида када се комуникација заврши. На исти начин станица А може да успостави везу са био којом станицом (Б,C,D). У том случају не морају постојати сталне везе између сваке станице, већ само између оних које комуницирају. Овим начином је потребно мање линија него код потпуног међусобног повезивања.
Комутатор је електронски или електромеханички уређај који нема могућност памћења поруке и њеног каснијег отпремања: ако су све излазне линије заузете захтевана веза се не може успоставити.
Предности[уреди | уреди извор]
Предности овог начина преноса је да се пакети могу преносити успостављеном лиинијом за пренос максималном брзином, односно колико та линија везе дозвољава.
Недостаци[уреди | уреди извор]
- Мрежа са комутацијом линија је мање поуздана од мреже у којој је извршено потпуно међусобно повезивање свих станица.
- Успостављање I раскидање везе траје дуго.
- Могуће је погрешно успостављање везе као и интерференција између линија.
- Када се веза успостави у потпуности заузима једну линију.
- Није могућа радиодифузија[1] и multicasting.[2]
Комутација порука[уреди | уреди извор]
Комутација канала омогућава да свака станица може да комуницира са било којом другом станицом у мрежи, ипак то није најбоље решење. Када се ради о великом броју рачунара који међусобно размењују податке, напушта се идеја о успостављању и раскидању индивидуалних линија. Тада се захтева да се комуникација обави са мањим бројем сталних линија. Други приступ који то омогућава односи се на дигитални пренос података(размену логичких јединица)и назива се порука. Примери ових порука су: телеграми, електронска пошта, рачунарски програми, трансакције, итд. Уколико постоји потреба да се поруке размењују у оба правца између станица се користи приступ под називом комутација порука. Овим начином није потребно успостављање дељеног пута између станица, већ станица која пошаље поруку додаје адресу одредишта поруци. Порука затим путује кроз мрежу од чвора до чвора где се привремено чува и наставља да путује до одредишта.
Предности[уреди | уреди извор]
- Смањен број линија потребних за пренос
- Омогућено коришћење различитих брзина преноса захваљујући баферу на чворовима
- Различити нивои приоритета порука
- Чворови чувају поруку све док неки рачунар није у могућности да прими поруку
Недостаци[уреди | уреди извор]
Није погодно за пренос података у реалном времену због касњења.
Комутација пакета[уреди | уреди извор]
Приликом преноса података са комутацијом пакета између учесника, прво долази до поделе информације на мање пакете тако да се задовоље одговарајући протоколи. Пакети се упућују до првог чвора у мрежи (рутера), а у сваком рутеру се врши независно усмеравање пакета. Избор куда ће пакети путовати врши се на основу критеријума који важе у том тренутку. Пошто пакети путују различитим путањама, неопходно је извршити слагање пакета на одредишту како би добили потпуну информацију. Овакав начин преноса података користи се у мрежама где је мрежни саобраћај у кратким налетима података са празним простором између и обично су временски дужи од попуњених. Захваљујући празном простору могу се пропустити пакети од трећег учесника при томе да се не наруши претходна информација. Не може доћи до загушења зато што пакети могу наћи бар један слободан пут.
Пренос података виртуалном везом[уреди | уреди извор]
Пренос података виртуалном везом се такође односи на пакетски пренос. За разлику од пакетског преноса, овде се пакети усмеравају истом путањом између два рачунара. Таква кола су перманентног типа, када се једном дефинишу путање, ретко се мењају. Подаци и даље путују мрежом прецизно одредјеном путањом.
Предност оваквог начина преноса пакета је да се крајњим апликацијама обезбеди добар квалитет услуге.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Петерс, Јохн Дурхам (1999). Спеакинг инто тхе Аир. Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 9780226662763.
- ^ Лаwренце Харте, Интродуцтион то Дата Мултицастинг, Алтхос Публисхинг 2008.
