Миодраг Бабић
Миодраг Бабић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 1951. |
| Место рођења | Зрењанин, ФНР Југославија |
Миодраг Бабић је друштвено ангажовани привредник, дугогодишњи челник фармацеутског концерна „Хемофарм“ (Вршац, 1981—2010) и „Хемофарм“ хуманитарне фондације, кошаркашки функционер и стратешки инвеститор у органску пољопривреду.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 29. априла 1951. године у Зрењанину.
Корени Миодрага Бабића потичу из села Добрун, код Вишеграда, одакле су његови родитељи дошли у Лазарево током колонизације након Другог светског рата. У Лазареву је провео део свог детињства и увек с посебном пажњом наглашава да је "Лазаревчанин". Родитељи су се, у потрази за послом, касније преселили у село Лаудоновац, код Вршца, где је Миодраг завршио прве разреде основне школе. Наставио је школовање у Вршцу, а затим у Панчеву, где је завршио средњу хемијску школу. Са 23 године, био је први у својој генерацији (1974. године) који је дипломирао органску хемију, на смеру Технологија петрохемијских производа на Технолошко-металуршком факултету.
Каријера[уреди | уреди извор]
Миодраг Бабић је своју каријеру започео као технолог у Хемијској индустрији ИНЕX БРИXОЛ, Вршац. Од 1974. до 1978. године био је руководилац пројекта, а затим, од 1978. до 1982. године, обављао је функцију руководиоца ООУР-а ПЛАСТИФИКАТОРИ. Од 1982. године, фокус његовог професионалног ангажовања прешао је на фармацеутску индустрију, где је радио у компанији "Хемофарм" из Вршца. У периоду од 1982. до 1990. године, Миодраг Бабић је био генерални директор "Инеx Хемофарма", а од 1990. до 1996. године обављао је исту функцију у компанији "Хемофарм А.D." Од 1996. до 2006. године, био је председник концерна и председник Управног одбора матичне компаније, а од 2006. до 2010. године обављао је обе функције под корпоративним брендом СТАДА Хемофарм.
Друштвене активности[уреди | уреди извор]
Истакнути је поборник развоја локалне заједнице општине Вршац. У циљу политичке подршке и организованог деловања на локални развој покренуо је нестраначко Удружење грађана „Вршачка регија – европска регија” које је након свега два месеца од оснивања освојило изборну већину на локалним изборима. Постигнути су завидни резултати у области привреде, инфраструктуре, културе, спорта, образовања и др. Вршац је од маргинализоване вароши постао један од најбољих градова за живот у Србији.
Награде[уреди | уреди извор]
- „Привредник године“, Привредна комора СФРЈ, 1989.
- „Кики“ награда за привредника године, 1992.
- „Пословни човек године у Србији” четири пута током периода 1995.-2005.
- „Светионик - суд седме силе“ за достигнућа у привреди, 2001.
- Златна повеља мира „Линус Паулинг“ Интернационалне лиге хуманости, у Сарајеву 2004.
- „Најуспешнији предузетник и менаџер Србије“, 2007.
- Пупинова златна медаља за достигнућа у привреди; Награда за животно дело Привредне коморе Београда
- Вукова награда и Златни беочуг за допринос српској култури
- „Виртус” награда за корпоративну друштвену одговорност
- Доситејево благодарије Управног одбора Задужбине
- ордење СПЦ за подршку и помоћ активностима: „Свети Сава” II степена и „Свети Теодор Вршачки”, као и орден „Светог краља Милутина” за допринос изградњи спомен-храма Св. Саве
- „Звезда солидарности за заслуге” председника Италије, Ђорђа Наполитана, за велики допринос унапређењу српско-италијанске привредне сарадње
- „Цросс оф Цоммандер - Про Мерито Милитенси” од Малтешког реда за допринос развоју здравства и међународне хуманости, 2010.
- Златна повеља и Повеља Медицинског факултета Универзитета у Београду за велики допринос унапређењу народног здравља и медицинске науке
- Награда за животно дело Скупштине општине Вршац
- Спартакова награда за допринос развоју спорта.
Чланство[уреди | уреди извор]
Суоснивач је и први председник Српског пословног клуба „Привредник”[1] у Београду, удружења успешних пословних људи Србије; утемељивач Задужбине Доситеј Обрадовић.[2] Од 2009. члан је Националног савета за научно-технолошки развој и Савета Фармацеутског (од 2009) и Медицинског факултета (2006—2010) Универзитета у Београду; почасни члан Српског лекарског друштва. Председник је Скупштине Друштва за изградњу Храма Светог Саве на Врачару од 2002. Својим доприносом српској кошарци поставио је зачетке увођења маркетиншких активности и успешне пословне организације у кошаркашким савезима. Од 1987. до 1989. члан је Председништва и Председник Кошаркашког савеза Југославије; од 1989. до 2005. члан је Председништва Кошаркашког савеза СРЈ, СРЦГ и Србије; од 1989. до 2002. члан је Председништва Југословенског олимпијског комитета и вођа тимова кошаркашке репрезентације на Олимпијским играма у Сеулу 1988.
Достигнућа[уреди | уреди извор]
Усред неповољних макро-изазова као последице југословенских ратних сукоба и цепања домаћег тржишта, међународних економских санкција и трговинског ембарга УН, валутне хиперинфлације, НАТО бомбардовања и системске транзиције, „Хемофарм” се под његовим вођством континуирано успешно развијао; од мале локалне компаније са годишњом производњом од 8 милиона паковања и 300 запослених, током 28 година, „Хемофарм” се развио у међународни генерички фармацеутски бренд, у пословну групацију са преко 3.000 запослених и у лидера у производњи лекова у региону, при годишњој производњи од 200 милиона паковања и приходом од преко 250 милиона евра. Кроз иностране пословне активности, настале су фирме у Републици Српској (БИХ) и Црној Гори, те Русији, САД и Кини. Организоване су промотивне и продајне активности у преко 20 земаља Европе, Азије, Африке, Америке и Блиског истока.