Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

НАТО бомбардовање СРЈ

Из Википедије, слободне енциклопедије
НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије
Део рата на Косову и Метохији
Против ваздушна одбрана покушава да обори НАТО бомбардере.jpeg
Дејствовање противваздухопловне одбране изнад Новог Сада
Време: 24. март10. јун 1999.[1]
Место:  СР Југославија
Узрок: Случај Рачак и неуспех преговора у Рамбуеу
Резултат: Кумановски споразум и Резолуција 1244.
Повлачење Војске Југославије и Полиције Србије са Косова и Метохије, покрајина постаје протекторат Уједињених нација у саставу СР Југославије.
Скупштина Косова је 17. фебруара 2008. једнострано прогласила независност аутономне покрајине Косова и Метохије од Републике Србије, тако стварајући Републику Косово
Територијалне
промене:
СР Југославија дефакто губи сву контролу над Косовом и Метохијом, али је Резолуцијом 1244 СБ ОУН, потврђен њен суверенитет и територијална целовитост
Сукобљене стране
 СР Југославија  НАТО
земље учеснице у бомбардовању:
 Сједињене Америчке Државе
 Уједињено Краљевство
 Немачка
 Француска
 Шпанија
 Италија
 Канада
 Турска
 Белгија
 Холандија
 Норвешка
 Данска
 Португалија
уступање ваздушног простораː
 Хрватска
 Босна и Херцеговина
 Македонија
 Албанија
 Бугарска
 Румунија
 Словенија
Команданти и вође
Савезна Република Југославија Слободан Милошевић
председник СР Југославије
Савезна Република Југославија Павле Булатовић
министар одбране СР Југославије
Савезна Република Југославија Драгољуб Ојданић
начелник Генералштаба Војске Југославије
Савезна Република Југославија Светозар Марјановић
заменик начелника Генералштаба Војске Југославије
Савезна Република Југославија Спасоје Смиљанић командант РВ и ПВО Војске Југославије
Савезна Република Југославија Небојша Павковић
командант Треће армије Војске Југославије
Савезна Република Југославија Владимир Лазаревић
командант Приштинског корпуса Војске Југославије
НАТО Хавијер Солана
генерални секретар НАТО-а
НАТО Весли Кларк
командант НАТО снага у Европи
НАТО Руперт Смит
заменик команданта НАТО снага у Европи
Јачина
Савезна Република Југославија 114.000 војника
Савезна Република Југославија 20.000 полицајаца
Савезна Република Југославија 100 САМ ракета
Савезна Република Југославија 240 борбених авиона
Савезна Република Југославија 1.400 артиљеријских оруђа
Савезна Република Југославија 1.270 борбених тенкова
Савезна Република Југославија 825 борбених возила
НАТО Преко 1.031 авиона
НАТО 30 бродова и подморница
Жртве и губици
Погинулих: 249 војника и 22 полицајца;[2]
Око 2.500 погинулих и 6.000 рањених цивила;[3]
[4]
Материјална штета у износу од 100 милијарди америчких долара (према процени Савезне владе СРЈ)
Званичноː 2 погинула, 4 повређена и 3 заробљена војника; 2 авиона (Ф-117А и Ф-16), 2 хеликоптера, 47 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета, 4 велика пројектила

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil)),[5] у Србији познато и као НАТО агресија или погрешно Милосрдни анђео,[6] била је завршна фаза Рата на Косову и Метохији, која је трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише Споразум из Рамбујеа.

НАТО је 24. марта 1999. године у 19:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди америчких долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 6.000 рањених. Током рата са Косова и Метохије је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244. по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у Централну Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца.

Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. у Скупштини Косова једнострано прогласили независност Косова и Метохије од Србије, што Србија не признаје.

Процене о губицима НАТО пакта веома варирају. Извори из алијансе, са којима се касније сагласила и југословенска страна, званично наводе да су током бомбардовања оборена свега два НАТО авиона (F-117 и F-16), 9 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила,[7] док је велики број летелица оштећен или се након дејстава срушио. Незваничне процене наводе знатно већи број (до око 100 летелица различитих типова).[8][9]

Садржај

Позадина

За више информација погледајте: Велика Албанија и Рат на Косову и Метохији

Сукоби ОВК и српских снага безбедности

Почетком лета 1998. ОВК је имала око 25.000 припадника и успела да овлада са око 40% територије, углавном села и мања варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади. Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. Велики преокрет у дотадашњим борбама се десио након покшаја заузимања Ораховца од стране ОВК, након чега је у саме сукобе ушла и ВЈ а ОВК је на том подручју била разбијена. Снаге МУП-а Србије и ВЈ крећу у офанзиву и за месец дана разбијају снаге ОВК са свих важнијих подружија. Свако наступање оружаних снага прате и конвоји избеглица и драматични извештаји западних медија.

САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим изговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом „Одлучни орао“. Као одговор на ово, наредног дана је Војска Југославије на аеродрому у Батајници организовала аеромитинг.

Охрабрена политичком интервенцијом Запада, ОВК је у лето 1998. покренула офанзиву.

Ескалација кризе

Као званичан разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, како наводног дугорочног тако и акутног често описиваног термином „хуманитарна катастрофа“. Међутим, масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку.[10]

НАТО је захтевао оружану интервенцију из тог разлога, упркос чињеници Савет безбедности Организације уједињених нација нису успели да издејствују одлуку за оружану интервенцију у СРЈ због противљења Кине и Русије, сталних чланица са правом вета. Из тог разлога, НАТО се одлучио на самосталну оружану интервенцију, наводећи као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу. Разлози за то су, наводно, неке од тачака споразума су доводиле у питање суверенитет СР Југославије: захтеван је улазак НАТО трупа на Косово и Метохију и њихово слободно кретање целокупном територијом СРЈ, и предвиђан референдум о самоопредељењу на Косову и Метохији кроз 3 године чији би резултати били „значајан фактор“ у одлуци о коначном статусу. Многи посматрачи су овај споразум оценили као ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписати.[11]

Споразум Холбрук-Милошевић

За више информација погледајте: Споразум Холбрук-Милошевић

Споразум Холбрук-Милошевић је постигнут 13. октобра 1998. године. Након вишедневних разговора председника СРЈ Слободана Милошевића са америчким изаслаником Ричардом Холбруком склопљен је споразум о решавању косовске кризе.

Косовска верификаторска мисија

За више информација погледајте: Косовска верификациона мисија

Косовска верификациона мисија је орган Организације за европску безбедност и сарадњу састављен од велике групе ненаоружаних мировних посматрача формиране 1998. године. Повод за формирање ове мисије су претходни сукоби који су се током 1998. године одвијали на Косову и Метохији између полиције Републике Србије и Војске Југославије са једне и припадника ОВК са друге стране. КВМ је настала након потписивања споразума Холбрук-Милошевић у октобру 1998. године.

Покушаји решавања кризе 1998—99

Преговори у Рамбујеу

За више информација погледајте: Преговори у Рамбујеу
Дворац Рамбује у којем су вођени преговори.
Генерални секретар НАТО пакта Хавијер Солана разговара са америчким секретаром за одбрану Вилијамом Коеном шта радити ако југословенска делегација одбије да потпише споразум из Рамбујеа, 15. марта 1999.

Преговори у Рамбујеу (код Париза) о предложеном мировном споразуму између Југославије и косовских Албанаца су почели 6. фебруара и трајали све до 19. марта 1999. године, уз посредовање Контакт групе. Мотиви и циљеви свих преговарача и данас представљају контроверзну тему, те остају недоречени.

Југославија је на Конференцији изразила спремност да Албанцима пружи широку аутономију у саставу Србије, али су је они поново одбили. „Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену бомбардовања“, рекао је Милошевић на састанку са делегацијом кипарског парламента.[12]

Многи извори наводе да је југословенска страна била уцењена ратним претњама, о чему сведочи и степен упорности којом је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт последња два дана убеђивала Албанце да прихвате принципе, као и наводи британског шефа дипломатије Робина Кука — који је главни разлог за албански потпис на документ нашао у могућности да се казни Београд.[11]

У годинама после бомбардовања, неки аутори су наводили и постојање додатних делова споразума, које првобитно нису објављене у медијима западних земаља, а који показују да је НАТО програм био не само да се окупира Косово и Метохија, већ цела Југославија.[13] Ово је одбацио не само Милошевић, већ и југословенски парламент, који је предложио да УН снаге надгледају мировно решење. Клинтон и Блер су такав предлог игнорисали. Сматра се чак и да је Блер био већи заговорник бомбардовања него амерички председник Клинтон.[14] Преговори су се завршили тако што је албанска делегација споразум потписала, док је југословенска одбила.

Случај Рачак

За више информација погледајте: Случај Рачак

Као непосредан повод за напад НАТО-а искоришћена је акција полиције 15. јануара 1999. године у селу Рачак, где се налазило упориште ОВК, односно припадници батаљона „Садик Шаља“.[15] Тада је током акције дошло до сукоба са припадницима Ослободилачке војске Косова у којем је разбијено упориште и заплењено оружје али надлежни органи не успевају да заврше увиђајај над страдалима. Током ноћи 15. на 16. јануар полиција није била у селу а 16. јануара долазе припадници Верификационе мисије на челу са Вилијамом Вокером као и већи број новинара и затичу лешеве по селу, а највећи њихов број у јарку недалеко од центра села. Вилијам Вокер то одмах проглашава масакром,[16] а снимци и извештаји са оваквом констатацијом одмах обилазе свет. Југословенски званичници демантују да је било масакра. Формира се заједнички форензички тим југословенских и финских форензичара. Иако раде заједно аутопсије над телима, Хелена Ранта на конференцији за штампу 17. марта 1999. године у Приштини каже, како је касније признала под притиском Вилијама Вокера,[17] да је дошло до „злочина против човечности“ чиме се потврђује да је дошло до масакра.[18] Овакав закључак, као и медијска кампања, наводе званичнике чланица НАТО-а да започну ваздушне ударе на СРЈ како би спречили даљу „хуманитарну катастрофу“.[19][20]

Последњи разговори Милошевића и Холбрука

Када су већ постојали сви изгледи да дипломатија неће уродити плодом, у Београд је 22. марта поново допутовао амерички изасланик, Ричард Холбрук. У „последњем покушају да донесе мир...јер времена више нема“, он је настојао да убеди Милошевића да потпише споразум из Рамбујеа.[21] Када су разговори завршени, он се обратио медијима изјавом да није постигнут суштински напредак. Медији су пренели да су преговори пропали.[22] Био је то последњи покушај дипломатског решавања кризе, пре отпочињања ваздушних удара.

Пропаганда

Бомбардовање

Однос снага[23]

Стране у сукобу
   
Број земаља
   
Површина
(км2)
   
Број станов.
(милиона)
   
БНД
(милијарда $)
   
БНД
по становнику ($)
   
ДБ
(милијарда $)
   
НАТО
19
22.327,24
743,83
11.731,15
13.532
3.311,94
СРЈ
1
102,00
11,5
21,94
1.980
3,85
Однос
19:1
228,7:1
67,3:1
518,3:1
5,83:1
860,3:1

Почетак

Дана 23. марта, Хавијер Солана је издао наређење о почетку напада на СРЈ. Истог дана, Момир Булатовић, премијер Југославије, прогласио је непосредну опасност од ратног стања. Наредног дана све институције су отпочеле припрему, ради повећања јавне безбедности (штампање памфлета о понашању грађана у случају опасности итд.). Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20 часова и 20 минута[24] бомбардовано је подручје Косова и Метохије. Током наредних дана бомбардовани су и већи градови Србије и Црне Горе: Београд, Ниш, Нови Сад, Лесковац, Ужице, Подгорица, Сомбор, Суботица,[25] Херцег Нови, Панчево итд. Бомбардовани су и радиотелевизијски предајници и војни објекти у целој земљи.

Снаге у сукобу

НАТО снаге

За више информација погледајте: НАТО снаге у Операцији Савезничка снага

У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.), односно скоро цео НАТО савез (осим Исланда и Луксембурга - који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није учествовала из политичких разлога). У списак не улазе нити Мађарска, Чешка Република и Пољска које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног апарата, мада је пред крај рата на Космет послата нпр. и чешка пољска болница.

Највеће присуство имале су снаге Сједињених Америчких Држава, мада и остале чланице нису имале малу улогу у агресији.

НАТО се ослонио на познату двофазну тактику, примењену у Заливском рату, која подразумева брзу неутрализацију војних објеката у првој, односно уништење других објеката у другој фази. Пре рата, Ремзи Кларк је приликом посете Србији поменуо и трећу фазу, која подразумева напад и на цивилну инфраструктуру, уколико се не испуни политички циљ.

ОВК

Снаге ВЈ

Војска Југославије у овом рату је технички и бројчано била знатно инфериорнија страна. У марту 1999. године Војска Југославије је имала око 100.000 војника. Од тог броја су 40% чинили војници на одслужењу војног рока. Војска је у свом саставу имала три вида: Копнена војска, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана и Ратна морнарица.

Копнена војска је била организована у три армије и један корпус. Прва армија је покривала северни део земље и команда јој се налази у Београду. Друга армија је покривала југозападни део земље и команда јој се налази у Подгорици. Трећа армија је покривала централни и јужни део земље, а команда јој се налази у Нишу. Корпус специјалних снага у стању да по потреби дејствује на било ком месту. Копнена војска је располагала са 1016 тенкова (од чега 230 модерних М-84 и 65 Т-72), 767 оклопних возила пешадије, 38 БРДМ-2 оклопно возило за извиђање, 475 хаубица 105 mm и 122 mm, 180 топова 130 mm, 75 самохотки 122 mm и 132 самохотки 152 mm и 155 mm.

Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана се састојало од два корпуса, авијацијског и ПВО корпуса. Корпус ПВО, који је био прва линија одбране од НАТО агресора у свом саставу је имао два ловачка авијацијска пука са три ескадриле наоружане авионима МиГ-21 и једном ескадрилом модернијих ловаца МиГ-29, пет самоходних ракетних пукова ПВО наоружана системима 2К12 Куб, једну ракетну бригаду и пук наоружане системима С-125 Нева као и бригаду ВОЈИН. Авијацијски пук са своја два авијацијска и једним хеликоптерским пуком је такође учествовао у борбеним дејствима током рата. Команда РВ и ПВО је оценила ловце МиГ-21 као превише застареле за борбу са модерним НАТО ваздухопловима, те је ловачка компонента ПВО спала само на 14 модернијих авиона МиГ-29 који су се, због лошег стања услед немогућности ремонта током санкција као и потпуне непријатељске ваздушне превласти уз електронско ометање, лоше показали у ваздушној борби. Током агресије РВ и ПВО је претрпела велике материјалне губитке, пошто је НАТО авијација у немогућности да лоцира и уништи покретну технику и људство ВЈ током целог бомбардовања највише гађала аеродромску инфраструктуру.

Ваздушни удари

За више информација погледајте: Хронологија НАТО бомбардовања СРЈ
Савезни МУП

Генерални секретар НАТОХавијер Солана је 24. марта 1999. године у око 19:30 часова, само десетак минута после полетања већег броја авиона из базе НАТО-а у италијанском граду Авијану, објавио да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „Томахавк“. Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „стелт“ бомбардери F-117А и B-2. Дана 27. марта у 20.42[26] дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа F-117А, који је пао у атару села Буђановци.[26] Српски радарски положаји су често мењали своје положаје и врло често правили лажне циљеве. У условима потпуне ваздушне надмоћности НАТО-а Војска Југославије је покушавала да се одбрани уз потенцијал на заштити људства и борбене технике. У априлским данима, погођено је и уништено доста значајних цивилних циљева: сва три моста, рафинерија нафте и зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом Београду, рафинерија нафте у Панчеву итд.

Локације на Косову и југу Централне Србије на којима је НАТО авијација користила забрањену муницију са осиромашеним уранијумом током бомбардовања 1999. године

Током бомбардовања извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

Државници водећих земаља и војни команданти НАТО-а изјављивали су да ће бомбардовати само војне циљеве, при чему је најављивана акција не дужа од неколико дана.[27] Ипак, процењује се да је око 38% бомбардованих објеката имало цивилну намену. У току бомбардовања погинуло је 462 војника и преко 2000 цивила, међу којима је било деце, болесника и старих особа. Те жртве је портпарол НАТО-а Џејми Шеј назвао колатерална штета. У почетку агресије учествовало је на стотине, а крајем рата на хиљаде ратних бомбардера и крстарећих ракета огромне разорне моћи. Коришћена је муниција пуњена осиромашеним уранијумом[28][29], као и касетне бомбе за бомбардовање цивилних циљева,[30][31] што је забрањено по Женевској конвенцији. НАТО је лансирао укупно 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 "касетних бомби". Само од последица касетних бомби, у току бомбардовања погинуло је око 200 особа, а рањено више стотина. Југославија је претрпела огромну материјалну штету која се у зависности од извора процењује од 30 па до чак 100 милијарди долара. На територију Србије је бачено око 1.000 касетних бомби на 219 локација на површини од 23 хиљаде km2.[32][33] Од завршетка НАТО бомбардовања до 2006. на територији Србије и Црне Горе је од касетних бомби погинуло 6 особа, док је 12 рањено.[34]

Важне мете

  • 1, 3, и 26. априла, НАТО је редом срушио Петроварадински, Мост Слободе и Жежељев мост у Новом Саду, чиме је овај град остао одсечен од саобраћаја на Дунаву.
  • 12. априла погођен је железнички мост у Грделичкој клисури код Лесковца, преко кога је у том тренутку прелазио воз на линији Београд-Солун. Том приликом страдало је на десетине људи. Такође су на овај дан уништени производни погони крагујевачке фабрике Застава аутомобили.
  • 14. априла и 14. маја, НАТО је наводно грешком у процени са Авакса гађао колону албанских избеглица.
  • 15. априла, НАТО је јаким бомбама гађао београдску насеље Раковица, што је изазвало тешку материјалну штету у целој општини.
  • Истог дана, НАТО је бомбардовао „Петрохемију“ у Панчеву, изазвавши тешку еколошку катастрофу.
  • 17. априла у 21:30, у селу Батајница, за време дејства авијације НАТО, од шрапнела експлодираног пројектила погинула је трогодишња Милица Ракић (1996). Њена смрт је постала симбол страдања и патњи деце Југославије. Приликом истог дејства лакше је повређен и дечак Дражен Јанковић (1997).
  • 22. априла Око 4:00 са четири пројектила бомбардована је резиденција председника Савезне Републике Југославије - Слободана Милошевића у Ужичкој 15 у Београду. Није било повређених, али је зграда уништена до темеља.
  • 23. априла, НАТО је погодио технички део зграде РТС-а у Београду, убивши 16 радника. Директор РТС-а, Драгољуб Милановић је касније осуђен на вишегодишњу затворску робију, јер знајући да ће до гађања доћи није изместио технику и људе на локацију припремљену за случај рата.
Зграда РТС-а у Београду, након бомбардовања
  • 25. априла рафинерија нафте у Новом Саду је бомбардована. То је изазвало еколошку катастрофу у овом граду.
  • 27. априла између 12:15 и 12:30 бомбардована је Сурдулица, погинуло је 20 цивила уз велику материјалну штету.
  • 29. априла, бомбардер је са 2 пројектила оштетио телевизијски торањ на Авали, који се касније урушио.
  • 30. априла, НАТО је бомбардовао центар Београда: погођене су зграде републичког и савезног МУП-а, генералштаба и министарства одбране. Током гашења пожара у зградама министарства одбране и генералштаба, НАТО је поновио напад, изазвавши тешко рањавање већег броја ватрогасаца и већ присутних новинара и сниматеља.
  • 1. маја, погођен аутобус на мосту на реци Лаб, на магистралном путу Ниш-Приштина. У нападу је пројектилом погођен аутобус „Ниш експреса” који је прелазио мост у селу Лужане, 20 km северно од Приштине. У нападу је страдало 60 људи укључујући 15 деце. Истог дана бомбардовано је стамбено насеље у београдској општини Врачар.
  • Дана 7. маја, НАТО је гађао центар Ниша касетним бомбама, убивши на пијаци већи број цивила.
  • 3. маја је бомбардован аутобус „Ђаковица превоза“ код Савине Воде, на путу Пећ - Кула - Рожаје, када је 20 грађана погинуло, док су 43 лица повређена.
  • истог дана је бомбардована и телевизија Нови Сад.
  • 8. мај — дан „Дипломатског кошмара“ — амерички авион (највероватноје типа B-2) је погодио зграду кинеске амбасаде, убивши већи број кинеских држављана. Кина је запретила уласком у рат на страни СРЈ, али компромисом након рата, САД су финансијски обештетиле породице погинулих и Кину као државу.
  • 20. маја бомбардован је клиничко-болнички центар „Др Драгиша Мишовић“ у Београду. Убијена су три пацијента и један радник, а рањено више пацијената. Погинуло је и седам гардиста Војске Југославије који су се налазили испред клинике. Разорена је Неуролошка клиника, а од експлозије демолиране и зграде Центра за дечје плућне болести и туберкулозу и Гинеколошко-акушерска клиника.
  • 23. маја графитним бомбама је гађана термоелектрана Обреновац. Дошло је до несташица струје у овом делу Србије.
  • 24. маја бомбардована су електроенергетска постројења код Костолца, Новог Сада и Ниша, чиме је проузрокована несташица електричне енергије широм Србије.
Мост слободе у Новом Саду након бомбардовања
  • 30. маја бомбардован је мост у Варварину у два наврата и тада је погинуло 10 цивила, а 30 је рањено. (Видиː Масакр у Варварину).
  • 31. маја НАТО авијација је у току ноћи у Сурдулици бомбардовала геронтолошки центар, санаторијум за плућне болести и павиљон у коме су биле смештене избеглице из Републике Српске Крајине. Тада је убијено 20 цивила, а 88 повређено.[35] Истог дана бомбардована је и стамбена зграда у Новом Пазару и тада је погинуло 11 људи.[36]
  • 10. јуна ракетирано је село Кололеч око 13:15 у општини Косовска Каменица. То је било последњи ваздушни напад током НАТО бомбардовања СРЈ.

Отпор Југославије

Иако је била прилично инфериона у односу на НАТО, Војска Југославије је пружила одлучан отпор ваздушним нападима. НАТО бомбардерима и крстарећим ракетама су се од првог дана бомбардовања СР Југославије, супротставили Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана Војске Југославије. Поред оружане дефанзиве, Војска Југославије се НАТО-у супротстављала и постављањем лажних мета (у виду макета тенкова, база ПВО, мостова итд.) које су се показале као веома успешно средство одбране, јер су на њих често наседали НАТО авиони.[37]

Сукоби на тлу

9. априла 1999. године почела је Битка на Кошарама. Друга велика операција у циљу покушаја пробоја границе СРЈ из правца Албаније је Операција Стрела која је трајала у периоду 26. мај10. јун 1999. Током ваздушних удара НАТО пакта константно су вођене борбе на територији Косова и Метохије са припадницима ОВК.

Војска Југославије је због притиска вршила константна прегруписавања и покрете трупа. Тако су припадници 252. оклопне бригаде, једне од најјачих оклопних формација у ВЈ, успешно извели пребацивање целокупне бригаде из Краљева у рејон Клине, на Косову. У дејствима против ОВК коришћени су махом старији тенкови типа Т-55 док су модернији тенкови чувани за предвиђену копнену инвазију НАТО пакта.

Битка на Кошарама

Главни чланак: Битка на Кошарама

Битка на Кошарама, била је битка између припадника Војске Југославије и припадника ОВК, подржаване регуларном Војском Републике Албаније и НАТО авијацијом. Битка се водила око граничног прелаза Раша Кошарес на граници СР Југославије и Републике Албаније између 9. априла и 10. јуна 1999, током НАТО бомбардовања СРЈ.

Циљ напада са албанске стране (Операција стрела[38]) била је копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену. Такође, још један циљ је био и заузимање ширег подручја Метохије током тог напада.[39][40] После тешких борби ВЈ успела је да порази нападача и спречи њихов улазак на КиМ. Припадници ОВК успели су да заузму караулу Кошаре због артиљеријске подршке Војске Албаније, подршке НАТО авијације и малог броја војника ВЈ на томе подручју који су морали да се повуку, али су поражени у њиховом плану копнене инвазије на том правцу упркос подршци коју су имали.

Операција стрела

Главни чланак: Операција Стрела

Операција Стрела је агресивна војна операција, садржана у скупу нападачких борбених дејстава ОВК, потпомогнутих снагама, албанске војске и НАТО, а против јединица Војске Југославије у периоду од 26. маја до 10. јуна 1999. Циљ операције Стрела био је сламање отпора, разбијање и уништење одбрамбених пограничних снага ВЈ, те отварање коридора за додатно убацивање терориста на подручје Косова и Метохије и пресецање комуникација на линији ПећПризрен.[41] У ширем плану, ова операција је требало да обезбеди јужни коридор, који би послужио за евентуалну инвазију снага НАТО на територију Савезне Републике Југославије. Ова операција је трајала паралелно са интензивним бомбардовањем Југославије од стране истих снага. Операција Стрела је по својим карактеристикама класична ваздухопловно-копнена операција.[42][42][43][44] Ова операција завршена је неуспешно, јер је Војска Југославије и поред велике надмоћи противника, одбила све нападе и спречила пробијање границе.

Окончање бомбардовања

Нови дипломатски напори

Русија је ангажовала свог дипломату, Виктора Черномирдина, а САД Строба Талбота. С обзиром да није било сагласности око тога како треба даље поступати, као посредник између ова два преговарача, ангажовао се фински председник Марти Ахтисари. Нови предлог, њих тројица су лично однели у Београд Милошевићу. Милошевић је на наговор Черномидрина пристао на тај компромис, који је предвиђао прекид рата, под условом да се српске јединици и цивилна администрација повуку са Косова и Метохије и уступе место КФОР-у, јединицама ОУН под командом НАТО-а и УНМИК-а, међународне администрације.[45]

Кумановски споразум

За више информација погледајте: Војно-технички споразум у Куманову

Кумановски споразум је војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага (КФОР) и влада Југославије и Србије.

Стране овог Споразума потврђују документ који је фински председник Ахтисари поднео председнику Милошевићу, а који су одобрили Народна скупштина Србије и Савезна влада СРЈ дана 3. јуна 1999, који укључује размештање на Косову и Метохији око 45.000 војника, махом из земаља НАТО-а под покровитељством Организације уједињених нација, ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства. Стране даље констатују да је Савет безбедности спреман да усвоји резолуцију која је у поступку, у вези са овим присуствима.[46]

Савезна скупштина, Контакт група, Г8 и, коначно, војне делегације Југославије и НАТО-а, које су преговарале у Куманову, Македонија су усвојили предлог, па су операције прекинуте. Бомбардовање је трајало укупно 78 дана.[45] У већини градова Србије, пошто је Радио-телевизија Србије јавила да је агресија НАТО-а против СРЈ завршена, грађани су масовно изашли на улице, пуцајући из пиштоља и аутоматског оружја, бацајући петарде, а чули су се и звуци труба и пиштаљки.[47]

Последњи гађани циљ на Косову је била касарна у Урошевцу, на коју је у среду, 10. јуна око 19.35 сати испаљено пет пројектила. „Након тога није било напада, већ само прелетање авиона НАТО над Косовом“, рекао је дежурни у покрајинском центру за обавештавање.

Посланици Српске радикалне странке су гласали против понуђених решења. Споразум је у Народној скупштини Републике Србије усвојен пре свега гласовима коалиције СПС-ЈУЛ и Српског покрета обнове.

Државни органи, Влада Савезне Републике Југославије и Влада Републике Србије су, према споразуму, схватали и били сагласни да међународне безбедносне снаге (КФОР) буду распоређене по усвајању резолуције Савета безбедности УН 1244 из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру Косова и Метохије и да буду овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане Косова и Метохије, као и да на други начин обављају своју мисију. Они су даље сагласни да поштују све обавезе из овог Споразума и да олакшају распоређивање и функционисање ових снага.[46]

Последице

Војни губици

За више информација погледајте: Војни губици у НАТО бомбардовању 1999.
Срушена америчка беспилотна летелица у Музеју ваздухопловства у Београду
Остаци F-117 и кацига пилота који се чувају у Музеју ваздухопловства у Београду

Губици НАТО-а

Према званичним информацијама, губици у редовима НАТО били су релативно ниски, највише због неиспуњавања претње копненом операцијом. Осим неких присилних слетања неколико оштећених авиона F-15, британског Херјера и једног А-10 са рањеним пилотом у Сарајеву и Скопљу, губици су следећи:

Осим ових губитака, треба додати обарања 47 беспилотних летелица (УАВ),[50] 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила. Тадашње власти у Београду су говориле о обарању више десетина авиона, што никада није потврђено од стране НАТО пакта, иако су руски извори неке од тих обарања потврдили незванично. Остаци срушених авиона F-117, F-16, беспилотних летелица и крстарећих пројектила изложени су у Музеју ваздухопловства у Београду.

Поред наведених оборених борбених средстава, снаге ПВО и стратегијске групације РВ и ПВО, према оцени услова и елемената гађања су погодиле и још 36 авиона и 2 хеликоптера. Остаци ових погођених летелица нису пронађени на простору СРЈ.[44]

Припадници Војске Југославије, заробили су крајем марта 1999. у близини границе са Македонијом, 3 америчка војника, који су ушли на територију СРЈ. Они су ослобођени 1. маја по наређењу председника СРЈ Слободана Милошевића, након што се састао са америчким хуманитарцем Џесијем Џексоном.[51]

Непотврђени губици НАТО-а
  • 18. априла, девет авиона Ратног ваздухопловства ВЈ (један Г-4 Супер Галеб, шест Ј-22 Орао и два МиГ-21) полетели су са аеродрома „Поникве” код Ужица и бомбардовали аеродром у Тузли. Тада је наводно уништено између 17 и 21 разних типова НАТО авиона. У овом нападу наводно је погинуло 11 припадника америчких оружаних снага.[52]
  • 26. априла, четири авиона типа Г-4 Супер Галеб, од којих су два полетела са аеродрома „Голубовци”, а два са аеродрома „Поникве”, прелетели су границу са Албанијом и бомбардовали шире подручје аеродрома Ринас поред Тиране. Том приликом је наводно уништено је 9, а оштећено 3 хеликоптера типа AH-64 Апач.[52]

Губици Војске Југославије

Непокретна имовина

Током бомбардовања погођено је 3.350 објеката инфраструктуре и земљишних парцела. Уништено је 1.400 објеката а оштећено 1.950. Укупна причињена штета у непокретностима износи 1.423.816.149 долара. Услед бомбардовања средстава наоружања и војне опреме, материјално-техничких средстава и средстава материјалних резерви причињена је материјална штета у износу од 2.859.447.750 долара. Укупна штета у имовини износи 4.283.263.899 долара са вредношћу на дан 30. јун 1999.

Зграда Генералштаба ВЈ, тешко оштећена у НАТО бомбардовању
Покретна имовина

Према званичним подацима ВЈ уништено/оштећено је:

  • тенкови (Т-55 и М-84), 18
  • оклопни транспортери (БВП М-80 и ОТ М-60), 10
  • извиђачка оклопна возила (БРДМ-2), 5
  • хаубица (105 и 122 mm), 4
  • минобацачи 120 mm (М-75, М74, М-53), 74
  • разна моторна возила, 175

Материјална штета

За више информација погледајте: Материјална штета у НАТО бомбардовању СРЈ
Улица у Београду порушена НАТО бомбама

Процењена материјална штета током НАТО бомбардовања износи (по процени Југословенске владе) 100 милијарди америчких долара[53] док је Г-17 (група од седамнаест независних економиста, касније део политичке опозиције актуелној власти) дала процену од око 30 милијарди долара.[54] У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 km путева и 595 km пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Треба посебно напоменути уништење две рафинерије нафте (у Панчеву и Новом Саду), рушење Авалског торња,[55] зграде Радио-телевизије Србије[56], петрохемије у Панчеву, бомбардовање мостова у Новом Саду, фабрике аутомобила Застава из Крагујевца[57], Дуванске индустрије у Нишу, амбасаде Народне Републике Кине[57] и многе друге цивилне циљеве.[58]

Цивилне жртве

За више информација погледајте: Цивилне жртве у НАТО бомбардовању СРЈ

Број цивилних жртава у НАТО бомбардовању још увек није прецизно утврђен а досадашње процене варирају у зависности од извора. Према српским изворима од последица НАТО бомбардовања погинуло је између 1200 и 4000 цивила (најчешће се наводи око 2500)[3][4] Према тврдњама Хјуман Рајтс Воч-а погинуло је између 489 и 528 цивила.[59]

Највише погинулих цивила било је у нападима на колоне албанских избеглица код Ђаковице[60] 14. априла (75) и у Кориши код Призрена 14. маја (87), затим у нападу на аутобус код места Лужане 1. маја (60), у Сурдулици 27. априла (20) и 31. маја (20), у бомбардовању зграде РТС-а у Београду 23. априла (16), у Нишу током бомбардовања касетним бомбама[61] 7. маја (16), у нападу на путнички воз у Грделичкој клисури[60] 12. априла (13), у Алексинцу 5. априла (12), у Новом Пазару 31. маја (11) и у Варварину[62] 30. маја (10).

Теже и лакше је рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце.[4]

Напад који је добио највећу медијску пажњу био је напад 8. маја на амбасаду Народне Републике Кине у Београду, који је изазвао велику дипломатску напетост између влада те државе и Сједињених Америчких Држава. У том су нападу убијена три кинеска службеника амбасаде. НАТО је ову наводну грешку оправдао „застарелим мапама“.

Од завршетка НАТО бомбардовања до 2006. на територији Србије и Црне Горе је од касетних бомби погинуло 6 особа, док је 12 рањено.[34] Августа 2012. на Копаонику су погинули подофицири Војске Србије Славиша Марковић и Небојша Милић, који су код Панчићевог врха чистили терен од експлозивних направа заосталих из НАТО бомбардовања.[63] Непуне две седмице након тога, на истом месту погинуо је и деминер Раде Алимпијевић.[64]

У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева рака, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника.[65] (види: Муниција са осиромашеним уранијумом)

2015. године објављено је да је Србија прва земља у Европи по смртности од малигних тумора. Проф. Др Слободан Чикарић, онколог и председник Друштва Србије за борбу против рака, сматра да је пораст броја оболелих и умрлих од рака последица НАТО бомбардовања, током којег је на Србију бачено 15 тона осиромашеног уранијума.[66]

Етничко чишћење и избеглице

Избеглички камп у Кукешу (Албанија)

Према подацима УНХЦР-а и Хјуман Рајтс Воча, за време бомбардовања је више од 800.000 Албанаца напустило територију Косова и Метохије, а припадници југословенске војске, полиције и паравојних формација су оптужени за спровођење систематских злочина, прогона и масовних убистава.[67] Према наводима из ових оптужби, преко 80% целокупног станивништа Косова и Метохије и око 90% Албанаца је било приморано да напусти домове.[68]

Након потписивања Кумановског споразума и доласка КФОР-a, Косово и Метохију је заједно са војском напустило више од 200.000 Срба и других неалбанаца.[69] Преостали Срби су остали да живе на северу Косова и у изолованим енклавама. Према извештају Хјуман Рајтс Воча, припадници националних мањина су били лишавани слободе и изложени насиљу, што је у већини случајева имало политичку позадину у виду жеље да се уклони неалбанско становништво, као и да су јединице ОВК биле одговорне за насиље над цивилима током и после 1999.

Легитимитет НАТО бомбардовања

Џејми Шеј, портпарол НАТО пакта, постао познат због употребе фразе „колатерална штета

Бомбардовање СР Југославије је извршено без одлуке Организације уједињених нација, чиме је прекршена њена Повеља, али се агресори на то нису обазирали. Неке државе су, међу којима и чланице Савета безбедности ОУН, Русија и Кина, дигле свој глас против бомбардовања, али нису хтеле помоћи СР Југославији.

Филмови о НАТО бомбардовању

Играни

Документарни

Види још

Референце

  1. A historical overview of Operation Allied Force
  2. Клуб генерала и адмирала Србије: Војска Југославије у одбрани од агресије НАТО 1999. књига прва. стр. 65.
  3. 3,0 3,1 Политика: Девет година од бомбардовања, приступљено 29. јануар 2012, Приступљено 9. 4. 2013.
  4. 4,0 4,1 4,2 „Шеснаеста годишњица НАТО бомбардовања“, РТС, 24. март 2015.
  5. Bonnén (2003). стр. 188.
  6. Порекло имена „Милосрдни анђео", РТС, 26. 3. 2009.
  7. Смиљанић (2009). стр. 409.
  8. NATO & America losses in Serbia 1999. - Iran Defense Forum
  9. РВ и ПВО vs NATO | Магацин
  10. „ERPKIM Archive | Krvavi okrsaj u zatvorskom krugu, 18. 4. 2004”. Kosovo.net. 18. 4. 2004. Архивирано из оригинала на датум 11. 9. 2012. Приступљено 27. 4. 2011. 
  11. 11,0 11,1 Richard Becker: Rambouillet: a Declaration of War Disguised as a Peace Agreement
  12. GLAS JAVNOSTI - 20.02.1999 - Glavne vesti
  13. MARTI I MADLEN : Miroslav Lazanski : Pogledi : POLITIKA
  14. John Kampfner: Blair's wars, London 2003
  15. Телесковић, Душан. „Политика: Акција Рачак пример за „специјалце” и повод за бомбардовање Србије (Душан Телесковић) 15. јануар 2009”. Politika.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  16. „Време: Трагедија у Рачку (Зоран Б. Николић) 23. јануар 1999”. Vreme.com. Приступљено 27. 4. 2011. 
  17. „Изјава Хелене Ранта у документарном филму „Крај - осуђени на прогонство. Youtube.com. 26. 1. 2008. Приступљено 27. 4. 2011. 
  18. „Recak report finds Serbs guilty (Chris Bird) 18. mart 1999”. Guardian. Приступљено 27. 4. 2011. 
  19. „{Two key events in preparation of public opinion for the the bombing}”. Justiceyugoslavia.org. Приступљено 27. 4. 2011. 
  20. „{Clinton Voices Anger and Compassion at Serbian Intransigence on Kosovo}”. Nytimes.com. 20. 3. 1999. Приступљено 27. 4. 2011. 
  21. www.glas-javnosti.co.yu - arhiva
  22. GLAS JAVNOSTI - 24.03.1999 - Glavne vesti
  23. Генерал Спасоје Смиљанић: Агресија НАТО - Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине, друго издање, Београд, 2009. страна 67
  24. „НАТО архива, конференција за штампу 25. март 1999”. Ls.kuleuven.be. Приступљено 27. 4. 2011. 
  25. Агресија на Југославију, Глас јавности, 25. март 1999.
  26. 26,0 26,1 Политика: „Пре 13 година, на данашњи дан, оборен F-117А“, Танјуг, 27.03.2012, приступ 15. март 2013
  27. NATO's War Against Serbia
  28. „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum”. Vreme.com. Приступљено 27. 4. 2011. 
  29. „Osiromaseni uranijum u Jugoslaviji - Homepage”. Members.tripod.com. Приступљено 27. 4. 2011. 
  30. „Blic Online | Kasetne bombe prete sa šest lokacija”. Blic.rs. Архивирано из оригинала на датум 5. 7. 2013. Приступљено 27. 4. 2011. 
  31. „NATO Kasetne Bombe Pobile 100 Albanaca Na Kosovu: A Gdje Su Izrazi Gnjeva I Osude?”. Wsws.org. Архивирано из оригинала на датум 5. 7. 2013. Приступљено 27. 4. 2011. 
  32. „Koje su oblasti zagađene bombama”. B92.net. 26. 9. 2007. Приступљено 27. 4. 2011. 
  33. „NATO dao spisak o kasetnim bombama”. B92.net. 25. 9. 2007. Приступљено 27. 4. 2011. 
  34. 34,0 34,1 „Blic Online | Ostala bez noge, dobila stan na 14 spratu”. Blic.rs. Архивирано из оригинала на датум 20. 7. 2012. Приступљено 27. 4. 2011. 
  35. „Surdulica, deset godina kasnije“, РТС (27. април 2009)
  36. „Нови Пазар, сећање на жртве НАТО бомбардовања”, РТС, 31. мај 2015.
  37. „Бомбардовањеː Како се водио рат” (Време филм)
  38. Airforce magazin, jun 2000
  39. Disjointed War: Military Operations in Kosovo, (1999). стр. 56.
  40. NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania - The Washington Post | HighBeam Research, Приступљено 1. 4. 2013.
  41. NATO's air war for Kosovo: a strategic and operational assessment, Issue (1365). стр. 53. и 54.
  42. 42,0 42,1 Disjointed War: Military Operations in Kosovo, (1999). стр. 56.
  43. „NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania” (на језику: енглески). The Washington Post. 2. 6. 1999. Приступљено 6. 2. 2012. »НАТО помоћ такозваној ОВК« 
  44. 44,0 44,1 R. Craig Nation: War in the Balkans, 1991- (2002). стр. 256.
  45. 45,0 45,1 JELENA GUSKOVA: ULOGA ČERNOMIRDINA U MILOŠEVIĆEVOJ KAPITULACIJI 1999. GODINE
  46. 46,0 46,1 Војно-технички споразум
  47. Специјални додатак Вечерњих новости поводом 55. година, 48. стр.
  48. This story was written by Rob Bardua (20. 9. 2006). „Only stealth fighter pilot shot down during combat to speak at museum”. Nationalmuseum.af.mil. Архивирано из оригинала на датум 5. 8. 2012. Приступљено 27. 4. 2011. 
  49. „Holloman commander recalls being shot down in Serbia, 7. фебруар 2007”. F-16.net. Приступљено 27. 4. 2011. 
  50. „Unmanned Aerial Vehicles Increase In Numbers”, РИА Новости, 9. октобар 2007.
  51. „Ослобађање америчких војника: Београд почашћен најгорим бомбардовањем”, АИМ, 6. мај 1999.
  52. 52,0 52,1 „Лепо звучи, а да ли је било: Херојски напади српске авијације на НАТО авионе у Тузли и Тирани”, Србија данас, 24. март 2015.
  53. „Stradanje se ne sme zaboraviti”. Kosovo.net. Архивирано из оригинала на датум 3. 8. 2012. Приступљено 27. 4. 2011. 
  54. Србија 2000. - годину дана после бомбардовања - часопис Време, број 494, 24. јун 2000., Приступљено 28. 3. 2011.
  55. „Cetrdeset dana rata”. Vreme.com. Приступљено 27. 4. 2011. 
  56. „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  57. 57,0 57,1 E.G. „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  58. „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  59. Извештај Хјуман Рајтс Воча
  60. 60,0 60,1 „Na licu mesta: Grdelica”. Vreme.com. Приступљено 27. 4. 2011. 
  61. „Сузе за 16 жртава касетних бомби“ Новости 7. мај 2015.
  62. „Сећање на жртве бомбардовања варваринског моста“, Радио телевизија Крушевац, 29. мај 2013.
  63. „Погинула два војника на Копаонику“, (Б92, 1. август 2012)
  64. „Бомба убила деминера и упалила врх Копаоника!“, Вечерње новости (13. август 2012)
  65. „St. Sava Serbian Orthodox Church of Boston - Archives”. Stsavaboston.org. Приступљено 27. 4. 2011. 
  66. „Србија прва у Европи по стопи смртности од рака “ РТС, (25. март 2015.)
  67. „Kosovo emergency” (PDF). UNHCR. Приступљено 4. 9. 2015. 
  68. „По наређењу, ратни злочини на Косову” (PDF). HRW-. Приступљено 4. 9. 2015. 
  69. „UNHCR: Serbia and Kosovo” (PDF). UNHCR. Приступљено 4. 9. 2015. 

Литература

  • Смиљанић, Спасоје (2009). Агресија НАТО - Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине (II изд.). Београд. стр. 409. 
  • Bonnén, Preben (2003). Towards a common European security and defence policy: the ways and means of making it a reality. LIT Verlag Berlin-Hamburg-Münster. ISBN 9783825867119. 

Спољашње везе