Модернизам у музици

С Википедије, слободне енциклопедије

Модернизам у музици је област или епоха у музичкој уметности која се идентификује на основу мноштва појавно различитих стилских усмерења која почивају на заједничким схватањима основних постулата, насталих од краја.[1] века до почетка седамдесетих година 20.века.[2] Термин се између осталог односи на статус, перцепцију и разумевање уметничког дела, као целовите и оригиналне ауторске креације.[3]

Основне поставке[уреди | уреди извор]

Модернизам у музици према Шуваковићу :

настао је као опсесивно трагање за новим изразима и техникама у модернизму имплицитно говори о вери у прогрес и у будућност у којој ће сви конфликти бити разрешени и успостављена хармонија између човека и света у којем живи. У модернизам је утиснуто и незадовољство уметника положајем појединца, тиме и себе самог у развијеном капиталистичком друштву, у којем се појединац осећа угроженим због све веће доминације материјалистичких, тржишних мерила вредности. Уметник 20. века био је и сведок различитих катастрофа које су обележиле ово доба, на првом месту најстрашнијих ратова које је историја забележила. Отуда јачање тежњи ка аутономији дела, које се могу довести у везу с појавом критичког, често конфликтног и провокативног односа уметника према друштву које је са све већим тешкоћама пратило и разумевало збивања на уметничкој сцени, доживљавајући их често као гротескне или декадентне. Не може се, међутим, занемарити чињеница да су у неким авангардним покретима у оквиру модернизма, поред тенденција ка аутономности, постојале и оне супротне – ка што ужем повезивању живота и уметности, што је једна од многобројних противречности овог раздобља.[4]

Кроз модернизам у музици аутори су испољавали веру у „прогрес и у будућност у којој би сви конфликти бити разрешени кроз успостављење хармоније између човека и света у којем он живи.“[5] У том смислу историчари музике сматрају да су се модернисти посветили истраживању техника и принципа организације музичког садржаја у настојању да проучавањем, знањем и његовом применом реализују системе међусобно зависних елемената на месту очекивања уметничког, конкретно, музичког дела.[6]

Правци у модернизму.[7][уреди | уреди извор]

Поимање аутономије уметности

Заједничко једној струји стваралаца је и поимање аутономије уметности у односу на друга подручја људског деловања, као и специјализација уметничких компетенција везаних за појединачне историјски „доказане“ уметинчке гране – књижевност, музику, сликарство и вајарство, позориште и архитектуру (умерени или историцистички модернизам).

Радикални модернизам

Другој (знатно мањој) групи може „приписати“ тежња ка синтези уметности и свакодневице (авангарде, радикални модернизам).

Уметници модернизма се најчешће посвећују (уским) стручним областима своје „гране“ и настоје да у тим оквирима и на темељу канона до дела дођу истраживањем. Композиторски канон се може одредити као скуп идеализованих представа о прошлости и њихових адаптација у стратегије које се реализују у актуелном тренутку.[8]

Такође, за модернистичку уметност се често везује деловање под окриљем институције, с обзиром на то да су специјализација и аутономија уметничких области могуће само у оквиру установа посвећених том пољу које ће дати кредибилитет одређеној уметничкој експертизи.

Мада не постоји музиколошки консензус о свим уметничким стремљењима која чине корпус модернзима, ипак се може уз минималне дигресије, прихватити да он укључује неокласицизам, авангарде, социјалистички реализам и социјалистички модернизам, с тим што поделе нису међусобно искључиве и јасно „исцртане“.

Остале поделе

Такође, у литератури је врло пристутна и подела модернизама на:

  • Историцистички/умерени модернизам у музици,
  • Радикални/експресионистички модернизам у музици,
  • Друге многобројне верзије.[9]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Баттиер, Марц, Wхат тхе ГРМ броугхт то мусиц: фром мусиqуе цонцрете то ацоусматиц мусиц, на:www. мусиц.артс.уци.еду
  2. ^ Беррy, Давид M, Цритицал Тхеорy анд тхе Дигитал, Неw Yорк, Блоомсбурy, 2014
  3. ^ „Модернисм”. Грове Мусиц Онлине (на језику: енглески). дои:10.1093/гмо/9781561592630.001.0001/омо-9781561592630-е-0000040625. Приступљено 2021-02-03. 
  4. ^ Шуваковић, Мишко, Појмовник теорије уметности, Београд, Орион Арт, 2011. п.449.
  5. ^ Беррy, Давид M, Пост-дигитал хуманитиес: Цомпутатион анд Цултурал Цритиqуе ин тхе Артс анд Хуманитиес, https://er.educause.edu/~/media/files/article-downloads/erm1433.pdf
  6. ^ Болтер, Јаy, Рицхард Грусин, Ремедиатион –Ундерстандинг Неw Медиа, Цамбридге, МИТ пресс, 2000
  7. ^ „Модернисм ин Мусиц (Еарлy 20тх Центурy Цлассицал)”. ПианоТВ.нет (на језику: енглески). 2017-05-16. Приступљено 2021-02-03. 
  8. ^ Брüн, Херберт, Фром Мусицал Идеас то Цомпутерс анд Бацк, Харрy Линцолн (ед.) Тхе Цомпутер анд Мусиц, Лондон. . Cornell University Press. 1970. 
  9. ^ Буртнер, Маттхеw, Макинг ноисе – еxтендед тецхниqуес афтер еxперименталисм, http://www.newmusicbox.org/articles/making-noise-extended-techniques-afterexperimentalism/[мртва веза] (25.8.2017, 9:23)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Албригхт, Даниел. 2004. Модернисм анд Мусиц: Ан Антхологy оф Соурцес. Цхицаго. . University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-01267-4. .
  • Дахлхаус, Царл. 1989. Нинетеентх-Центурy Мусиц. Транслатед бy Ј. Брадфорд Робинсон. Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс.
  • Гоодwин, Андреw (2006). „Популар Мусиц анд Постмодерн Тхеорy”. Ур.: Стореy, Јохн. Цултурал Тхеорy анд Популар Цултуре: А Реадер. Университy оф Георгиа Пресс. ИСБН 978-0-8203-2849-2. 
  • Кáролyи, Оттó. 1994. Модерн Бритисх Мусиц: Тхе Сецонд Бритисх Мусицал Ренаиссанце—Фром Елгар то П. Маxwелл Давиес. Рутхерфорд, Мадисон, Теанецк: Фарлеигх Дицкинсон Университy Пресс; Лондон анд Торонто: Ассоциатед Университy Прессес. ISBN 978-0-8386-3532-2..
  • McHard, James L. 2008. The Future of Modern Music: A Philosophical Exploration of Modernist Music in the 20th Century and Beyond, third edition. Livonia, Michigan. . Iconic Press. ISBN 978-0-9778195-1-5. .
  • Метзер, Давид Јоел. 2009. Мусицал Модернисм ат тхе Турн оф тхе Тwентy-фирст Центурy. Мусиц ин тхе Тwентиетх Центурy 26. Цамбридге анд Неw Yорк. . Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-51779-9. .
  • Меyер, Леонард Б. 1994. Мусиц, тхе Артс, анд Идеас: Паттернс анд Предицтионс ин Тwентиетх-Центурy Цултуре, сецонд едитион. Цхицаго анд Лондон. . University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-52143-5. .
  • Морган, Роберт П. 1984. "Сецрет Лангуагес: Тхе Роотс оф Мусицал Модернисм". Цритицал Инqуирy 10, но. 3 (Марцх): 442–61.
  • Ду Ноyер, Паул (2003). Тхе Иллустратед Енцyцлопедиа оф Мусиц (1ст изд.). Фулхам, Лондон: Фламе Трее Публисхинг. ИСБН 978-1-904041-96-2. 
  • Приоре, Домениц (2005). Смиле: Тхе Сторy оф Бриан Wилсон'с Лост Мастерпиеце. Лондон: Санцтуарy. ИСБН 978-1-86074-627-7. 
  • Руссоло, Луиги. 1913. L'арте деи румори: манифесто футуриста. Милан: Дирезионе дел Мовименто Футуриста.
  • Тарасти, Ееро. 1979. Мyтх анд Мусиц: А Семиотиц Аппроацх то тхе Аестхетицс оф Мyтх ин Мусиц, Еспециаллy тхат оф Wагнер, Сибелиус анд Стравинскy. Ацта Мусицологица Фенница 11; Религион анд Социетy 51. Хелсинки: Суомен Мусииккитиетееллинен Сеура; Тхе Хагуе: Моутон. ISBN 9789027979186..
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Modernizam_u_muzici&oldid=26762899”