Музеј жена Црне Горе

Музеј жена Црне Горе
Музеј жена Црне Горе
Оснивање	2019.
Локација	Подгорица; Црна Гора
Врста	музеј
Веб-сајт	https://www.muzejzena.me/

Музеј жена Црне Горе је електронски музеј кога је основала НВО НОВА Центар за феминистичку културу из Подгорице,^[1] са циљем да на једном месту окупили све расуте или занемарене историјске артефакте и документа о животу жена у прошлости Црне Горе, и тако их учини видљивим. Музеј је настао пре свега и као насушна потреба женама, које су стално плаћале високу цену заборава женске историје, и губитка властите позиције...у борбама за погрешне или унапред изгубљене битке.^[1] Музеј жена који је замишљен као место на којем ће цела Црна Гора сабирати знања о својим преткињама и сећања на њих, тиме је дао прилику Црногоркама које су живела и стварале у прошлости, да добију прилику да изађу из сенке патријархалних стереотипа о “старим Црногоркама” и да буду сагледане као целовите личности и историјски субјекти.^[1]

Опште информације[уреди | уреди извор]

Музеј жена Црне Горе настао је као заједнички подухват свих жена и грађана Црне Горе, који су одвојили време и средства и отворили приватне збирке, како би се документа о животу жена у прошлости Црне Горе расута по приватним албумима и затворена у личне и породичне успомене, сакупиле на једном месту, и тиме исписале женску страну историје Црне Горе.^[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Предуслови[уреди | уреди извор]

Жене које су трагање за сопственом историјом започеле 1960-тих година, у 1980-тим су успеле да артикулишу посебне одлике музеја какве су намеравале да створе и одмах почеле да оснивају музеје у складу са својим замислилима.

Мађутим почетак историје женских музеја не треба везати за 1980-те године, када је настао први музеј који је назван „музејем жена“, јер је на пример „ Музеј жена пилота из 99-их“ (енгл. 99s Museum of Women Pilots) основан 1929. у Оклахоми од стране 99 жена пилота из Сједињених Америчких Држава, које су напорно радиле да би успеле у ваздухопловној професији којом су од затека ваздухопловства доминирали мушкарци.^[2] Са преко 5.000 квадратних метара простора, Музеј 99 жена пилота садржи поставке и артефакте који се фокусирају на очување историје жена у ваздухопловству, поштујући њихова достигнућа у прошлости, као и препознајући тренутна достигнућа.^[3] Поред тога, на локацији се чувају архиве и други ресурси, као и једна од највећих колекција докумената и предмета Амелије Ерхарт.^[4]

Током 1980-1990, концепт рода као друштвеног конструкта је ушао у језик музеологије и имао је позитиван ефекат на дискурс изложбе неких музеја, омогућавајући и да се појави нови тип музеја - женских музеја.

Изложбени простор у женском музеју у Бону

Први званични женски музеј у свету основала је Марианне Питзен 1981. године у немачком граду Бону, након што су чланице немачког феминистичког покрета заузеле једну зграду.. У њему је од 2006. смештена стална изложба заснована на збиркама из музеја историје Демократске и Савезне Републике Немачке које су, након пада берлинског зида, могле да комбинују доводећи до реинтерпретације немачке историографије. Овај музеј се данса сматра једним од значајнијих музеја у Немачкој. .

У деценији од 1980. до 1990. године основано је 15 женских музеја у разним земљама: 1981: Немачка; 1983: Сједињене Америчке Државе; 1984: Данска, Немачка, Аустралија; 1985: два музеја у Сједињеним Америчким Државама, Вијетнам; 1986: два музеја у Немачкој, Италија; 1987: Сједињене Америчке Државе, Холандија; 1988: Италија; 1990: Индија.^[5]

Данас постоји велики број различитих женских музеја на глобалном нивоу. Знања и вештине које су жене стекле размјењивале су их међу собом и тако утицале су на даље стваралаштво жена.

Музеји жена су обично приватни музеји са статусом удружења које је установила група храбрих, истрајних и креативних жена, која је успела да се храбро избори са институцијама као што су традиционални музеји. Оне су својом истрајношћу ћенским музејима управљали уз импресивну посвећеност и кроз добровољни рад, жртвујући део својих професионалних живота, своје слободно време музеју. Сопственом креативношћу оне су пронашле начине да своје време користе економично, организују истраживања и реализују изложбе и, изнад свега, нађу спонзоре како би обезбедиле потребна средства, што је у суштини најинтензивнији посао.

Својим постојањем и радом, женски музеји су добили шанссу да кроз свој рад жу на недостатке традиционалних музеја. Питања која су чланице ових музеја изнеле отвориле су пут неизбежним променама у традиционалним музејима и музеологији уопште. Тако су својим делом и храбрим и новим гледањем на историју, уметност, град, науку, људе, коегзистенцију и идентитет – жене наметнуле нове захтеве и понудили алтернативу.

У смислу типологије, већина музеја (приближно 60%) је посвећена историји и у својој мисији и стратегијама наглашавају извесне опште приступе. Конкретно, то подразумијева допринос поновном писању историје своје земље, регије или државе инкорпорирањем родне димензије, као и повећање видљивости женских иницијатива у разним областима друштвене и културне дјелатности. Још један аспект који ови музеји стављају у први план је приватни и свакодневни живот (рад, породица, живот у кући, тело и рођење), укључујући теме повезане са историјом моде и женским накитом.

Део женских музеја у свету
Wомен'с Мусеум, Аархус
Женски музеј у Италији
Женски музеј у Кенији
Женски музеј у Канади

Иницијатива за оснивање Музеја жена Црне Горе[уреди | уреди извор]

Идеји за оснивање женског музеја претходио је електронски Музеј жена, пројекат цивилног сектора. У том тренутку сувише мало људи, радило је на њему и то је био основни проблем, да заживи музеј.

Према речима директорке Невладине организације Нова - Центар за феминистичку културу Наташа Нелевић:

Наша очекивања су била да ћемо успјети да око овог пројекта окупимо женску музејску заједницу и да ћемо тако заједно радити на прикупљању материјала и реконструкцији историје жена Црне Горе. То се, међутим, није догодило, тако да будућност електронског Музеја зависи од истрајности, марљивости и посвећености малог броја људи који о њему брину.^[6]

Четири године након установљења иницијатива за оснивање Музеја жена Црне Горе, крајем септембра 2017. године, у Црногорској уметничкој галерији „Миодраг Дадо Ђурић“ на Цетињу отворена је изложба „Другарице – Женски покрет у Црној Гори 1943—1953“. ^[а] Овај догађај имао је велики и практични и симболички значај за будућа настојања да се у Црној Гори оснује први Музеј жена као институција културе.^[6]

Поставком је обезбијеђен један од законских услова (почетни музејски материјал) за оснивање Музеја жена у будућности, а у симболичком смислу ова културна манифестација је најавила почетак процеса оснивања Музеја жена (који у правном смислу још није окончан).

Ова изложба такође је донела посебно узбуђење као први „случај“ примјене родних приступа на националну историјску грађу, чиме је омогућено да се идеја о оснивању Музеја жена из херметичног круга истомишљеница (које стоје иза ове идеје) и из затвореног простора родно-музеолошких дебата пресели у јавни простор, скомуницира са публиком и да се родни приступи насљеђу „истестирају“ на конкретном историјском материјалу.^[6]

Збирке[уреди | уреди извор]

Другарице женски покрет у Црној Гори 1943-1953[уреди | уреди извор]

У првим годинама након Другог светског рата, жене Црне Горе направиле су највећи заокрет у својој историји. До тада махом неписмене и непросвећене, осуђене на вечито понављање истих патријархалних судбина, оне у поратним годинама јасно показују да желе промену. Политички подстицај овом преображају дао је револуционарни покрет, а Комунистичка партија понудила је класно решење женског питања – са укидањем приватног власништва требало је да буду укинуте све неједнакости, укључујући и неједнакост жена и мушкараца. Жене се позивају да се придруже антифашистичкој борби и револуционарном покрету и да се тако истовремено изборе за слободу, за ново друштво социјалне правде и за своју равноправност. Оне одговарају на позив. Боре се на фронту и у позадини. Након рата добијају права која им гарантују једнакост. Али, оне су још непросвећене и неспремне да користе новостечена права. Са оснивањем Антифашистичког фронта жена за Црну Гору и Боку 1943. године, жене добијају своју политичку организацију која ће их током наредних десет година еманциповати и припремати за кориштење тих права. Одмах након рата започиње убрзана еманципација. Жене се описмењавају, образују, политички ангажују, запошљавају. Овај узлет прекида се почетком 1950-тих када друштво улази у нову, стабилнију фазу развоја и када масовно радно ангажовање жена више није нужно. Жене се сада охрабрују да се врате кућама и посвете деци и породици. Обећано укидање експлоатације женског кућног рада није се догодило, а револуција је застала.

Стана Томашевић - Арнесен[уреди | уреди извор]

Од августа 1940. године Стана је била учитељица у основној школи у селу Вруља (срез Плеваљски), где је затекао априлски рат 1941.

Од самог почетка је учествовала у рату и била је носилац Партизанске споменице 1941. Са братом Душаном се рано прикључила партизанима, преживјела пакао Сутјеске, њемачки десант на Дрвар и била прва жена коју је Тито поставио за комесара. Борила се у НОП батаљону “Јован Томашевић “, а потом у IV Полетерској црногорској бригади. Била је чланица КПЈ од јула 1941, истакнута политичка радница у партизанским јединицама и руководилац СКОЈ-а и УСАОЈ-а. У Дрвару је присуствовала Првом конгресу УСАОЈ-а 1944. и том приликом је настала њена чувена фотографија коју су Енглези штампали на лецима који су растурани широм Европе.

Седам деценија од оснивања АФЖ за Црну Гору[уреди | уреди извор]

У духу одлука Прве земаљске конференције Антифашистичког фронта жена Југославије (Петровац, 6. децембар 1942), у октобру 1943. године је отпочело оснивање организација Антифашистичког фронта жена у Црној Гори. Тада је формиран Главни иницијативни одбор АФЖ-а за Црну Гору и Боку (Даница Мариновић, Лидија Јовановић, Љубица Ковачевић, Добрила Ојданић, Боса Ђуровић, Боса Пејовић и Ђина Прља).