Пређи на садржај

Неоконфуцијанизам

С Википедије, слободне енциклопедије

Неоконфуцијанизам или неоконфуцијанство (поједностављени кинески: 宋明理学; традиционални кинески: 宋明理學; пинyин: Сонг-Минг Лǐxуé често скраћено на 理學) је морална, етичка и кинеска филозофија темељена на конфуцијанизму и настала у доба династије Танг захваљући филозофима као што су Хан Yу и Ли Ао (772-841), а која је велики утицај стекла у доба династија Сонг и Минг.

Неоконфуцијанизам је представљао покушај стварања више рационалног и секуларног облика конфуцијанизма, односно одбацивања празноверјаи мистичких елемената таоизма и будизма који су доминирали конфуцијанистичком мисли за време и после династије Хан. Иако су неконфуцијанци критиковали таоизам и будизам, те две религије су свеједно имали утицај на њихову филозофију, с обзиром да су од њих посуђивали терминологију и поједине концепте. Међутим, за разлику од будиста и таоиста, који су метафизику проматрали као катализатор духовног развоја, верског просветљења и бесмртност, неоконфуцијанисти су метафизику гледали као водич за рационалну етичку филозофију.

  1. ↑ Блоцкер, Х. Гене; Старлинг, Цхристопхер L. (2001). Јапанесе Пхилосопхy. СУНY Пресс. стр. 64.
  2. ↑ Хуанг 1999: стр. 5.