Паклени речник

Dictionnaire Infernal (srp. Pakleni Rečnik) је књига о демонологији, организована по пакленој хијерархији. Написао ју је Жак Огист Симон Колин Де Планси, и књига је први пут објављена 1818. године. Постоји неколико издања ове књиге, али је највероватније најпознатије оно издање објављено 1863. године, у коме су шесдесет девет илустрација додате у књизи. Те илустрације су цртежи који покушавају да осликају описе изгледа од неколико демона. Многе од тих илустрација су касније употребљене у издању Мањег Соломоновог Кључа, Самуела Лидела Макгрегора Матерса, мада су неке од тих слика уклоњене.

Књига је први пут објављена 1818. године, а за тим подељена на два тома, са шест прештампавања и пуно измењивања између 1818. и 1863. године. Ова књига покушава да пружи извештај о свем знању које се тиче предзнака, празноверовања и демонологије.

Рецензија објављења 1822. године каже:

„

Анецдотес ду диx-неувиèме сиèцле оу хисториеттес инéдитес, анедоцтес рéцентес, траитс ет мотс пеу цоннус, авентурес сингулиèрес, цитатионс, раппроцхементс диверс ет пиèцес цуриеусес, поур сервир à л'хистоире дес мœурс ет де л'есприт ду сиèцле оù ноус вивонс цомпарé ауx сиèцлес пассéс

Анекдоте деветнаестог века или приче, скорије анекдоте, карактеристике и мање познате речи, појединачне авантуре, разни цитати, компилације и занимљива дела, користе се за историју обичаја и схватање века у ком живимо, упоређени са прошлим вековима.

”

На насловници са издања из 1826. године пише:

„

Дицтионнаире инфернал оу Библиотхèqуе Универселле сур лес êтрес, лес персоннагес, лес ливрес, лес фаитс ет лес цхосес, qуи тиеннент ауx аппаритионс, à ла магие, ау цоммерце де л'енфер, ауx дивинатионс, ауx сциенцес сецрèтес, ауx гримоирес, ауx продигес, ауx ерреурс ет ауx прéјугéс, ауx традитионс ет ауx цонтес популаирес, ауx суперститионс диверсес, ет гéнéралемент à тоутес лес цроyанцес мервеиллеусес, сурпренантес, мyстéриеусес ет сурнатуреллес

Паклени Речник, или Универзална Библиотека бића, особина, књига, уговора и узрока који се односе на манифестије и магију комуницирања са Паклом. Прорицање, окултне науке, гриморијуми, чуда, грешке Природе, предрасуде, традицине, народна предања, разна празноверовања и у опште свих облика чудесних, изненађујућих, мистериозних и натприродних веровања.

”

Надахнут Волтаром, Колин Де Планси није веровао у већину таквих празноверовања. За Пример: књига уверава и подсећа њене савременике на све муке Пакла: "Порицати да свакој души следи патња и награда после смрти јесте исто као када би порицали постојање Бога. Пошто Бог постоји, то тако мора да буде. Али би само Бог могао да зна о каквим казнама пролази онај који је крив, или о месту које их задржава. Сви каталози до овог тренутка наведени су ништа више од плода мање-више поремећене маште. Теолози нека оставе песницима да опишу Пакао, а они сами нека не желе да застрашују туђе умове са гнусним сликама и поразним књигама" (страна 164)^[1].

Скептицизам Колина Де Плансија је временом избледео. До краја 1830. године постао је ентузијастичан римокатолик, на запрепашћене својих бивших обожавалаца.

У каснијим годинама, Де Планси је изменио своје претходно дело, детаљно прегледавши свој Паклени Речник да би га усагласио и прилагодио канонима Римокатоличке Цркве. Ова драстична измена је најочигледнија у шестом и последњем издању ове књиге из 1863. године, које је украшено многим гравурама и које тежи да докаже постојање демона. Колин Де Планси је завршио своју каријеру у сарадњи са Абеом Мињоном да би завршио Речник Окултних Наука или Теолошку Енциклопедију, описану од стране неких као оригинално дело Римокатоличке доктрине.^[2]^[3]

Већина чланака у Пакленом Речнику осликавају ауторова колебања између рационализма, вере и воље да верује без доказа. За Пример: он признаје да хиромантија функционише и да је тачна, али не признаје функцију и тачност картомантије: "Сигурно је да је хиромантија, а посебно физиогномија, имају одређену веродостојност: ове науке вуку своје предзнаке које се повезују са одликама које разликују и карактеришу људе, са црта које су у напред дефинисане, а које су дело Природе, и тај неко може томе да придаје важност, пошто су ти предзнаци јединствени за сваку поједину особу. Али карте, само људски предмети, не знајући, дакле, ни будућност, нили садашњост, нили прошлост, немају ништа од личности особе која од њих тражи одговор. За хиљаду различитих људи, оне ће да имају исти резултат - и, ако им поставимо исто питање на исту тему, оне ће да нам проследе двадесет и више различитих одговора"(страна 82)^[1].