Луцифер

С Википедије, слободне енциклопедије
Селена, богиња месеца, са Хеосфором и Фосфором, који су се латинизовали у Луцифер

Луцифер (лат. Lucifer - лучоноша, носилац светлости) или Фосфор (грч. Eosforos) је син римске богиње јутарњег руменила и праскозорја Ауроре - или грчке богиње Еос и титана Астреја.

  • Фосфор (грч. Phosphorus) - Син богиње јутарњег руменила Еос, познатији под латинским именом Луцифер
  • Хеосфор (грч. Eosphoros) - Син богиње Еос. Познатији под латинским именом Луцифер.

Митологија[уреди | уреди извор]

Био је отеловљење звезде Данице и сам њен бог. Луцифер није имао неку већу улогу у античким митовима, мада је доносио сваки дан светло природи и људима.

У Хришћанству се именом Луцифер звао пали серафим који је желео да достигне Бога (Исаија 14,14). Луцифера је протерао са небеса арханђел Михаило. Познат је и као Сатана, Змија, Кушач и Лукави. Био је и херувим (Езекиљ 28,14) и „јутарња звезда“ (Исаија 14,12). Езекиљ (Езекиљ 28,17) наводи да је Сатана био ванредно леп анђео. Постао је „господар пакла“, јер је тамо бачен због своје побуне против Бога.[1]

Ко је Луцифер[уреди | уреди извор]

Пророк Исаија пише да је Луцифер саздан као „пун мудрости“, и да је био један од најлепших анђела. Био је створен као „помазани анђео“ који жели престо Божији, и био је „горе на планини Божијој“. Касније је „изопачио своју мудрост због своје славе“: „Како паде с' неба, звездо данице, кћери зорина, како се обори на земљу који си газио народе. А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој, и сешћу на гори зборној на страни северној. Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се са вишњим. А ти се у пакао сврже у дубину гробну.” (Исаија 14, 12-15, Свето Писмо Старог Завета) Пророк Исаија нам открива да је Луцифер - Сатана - анђео који је збачен са небеса јер је желео да заузме престо Божије моћи. Да би смо још мало разјаснили његове намере, погледаћемо поново Свето Писмо Старог Завета. По стварању света Бог говори Адаму: „Једи слободно са свакога дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи, јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“ (Прва књига Мојсијева 2, 16-17) Наравно, сада се поново појављује Луцифер, али овога пута у обличју змије и почиње са перфидном преваром Адама и Еве која ће их одвести у смрт. „Али змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи господ, па рече жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту. А жена рече змији: ми једемо рода са сваког дрвета у врту; Само рода с оног дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: нећете ви умрети: Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро што ли зло...“ (Прва књига Мојсијева 3, 1-5) Бог је изабрао човека да се сједини са његовим Сином и да постане бесмртан, односно да буде као Бог. Ђаво такође нуди бесмртност Адаму и Еви, наговарајући их да прекрше Божији закон и поједу плод са дрвета познања добра и зла како би постали као „богови“.[2]

Ђавољом обманом Адам је потражио обожење, али не у сједињењу са Богом, него у сједињењу са природом која је и сама смртна. Његова жеља да он буде Бог за природу, и да је приноси себи, уместо Богу, доноси смрт и за њега и за природу. Дакле, сатанизам као религија не представља ништа осим преваре у којој се човеку у име слободе и обожења управо то и одузима, и то на најлукавији и најбескрупулознији начин. Наравно да сатанисти не признају догађаје описане у Светом Писму, и по њиховој верзији Сатана је заједно са Богом учествовао у стварању света и нанета му је штета, односно Бог га је преварио и изгнао са небеса када је тражио исту моћ као и Бог. Сатанисти верују да ђе Сатана добити своје „право место“, и да је њихов главни задатак да учине његову војску бројнијом од Божије. Што буде било више чланова у сатанистичким и окултним организацијама, брже ће и расти његова војска, тако да ће и он пре доћи на власт, и збацити Христа и Хришћанску Цркву.[3]

Луцифер и Сатана[уреди | уреди извор]

Луцифер је био пали анђео који је избачен са неба када се побунио против Бога. Након рата на небу, којег је Луцифер изгубио, био је избачен са неба. Након тога је био познат као „Сотона" и постао је ђаво. Он је дошао да персонифицира зло и искушење.[4]

Име Луцифер се први пут помиње у јеврејској Библији и заправо се помиње само једном. То значи „блистава, јутарња звијезда". Према јудаизму, Луцифер је био пали анђео који је био избачен са неба када се побунио против Бога. Међутим, Луцифер је видио Адама као инфериорног и љубоморан на Божју љубав према њему.

Док је хришћанство усвојило јеврејску Библију као свој Стари завет, она је такође усвојила многе своје идеје и приче. Према томе, хришћанство такође описује Луцифера као палог анђела који се побунио против Бога. Међутим, поред своје љубоморе на Адама, додали су још један недостатак карактера свог поноса против Бога, који је током историје постао важнији од његове љубоморе. У ствари, данас се Луцифер још увијек сматра упозорењем против поноса, а не зависти.[5]

Након рата на небу, којег је Луцифер изгубио, био је избачен са неба. Након тога је био познат као „Сотона" и постао је ђаво. Он је дошао да персонифицира зло и искушење. Он је такође познат као варалица који води човечанство у заблуду. Сотона је постао "анђео који је испао из милости код Бога, заводећи човечанство у путеве греха, и који сада влада над палим светом." Постао је краљ Пакла.

Поређење Луцифера и Сатане:[6]

Појам Луцифер Сотона
Етимологија Хебрејска реч: хелел или хеилел Хебрејски: Сатан.
Превод „блистава, јутарња звијезда" „противник".
Улога Пали анђео Владар Пакла.
Опис Анђео који се побунио против Бога и избачен са неба за свој грех. Након што је бачен на Земљу, постао је владар пакла.
Симбол Анђео који је избачен Обично од стране козе или човека са два рога на глави и репу.

Друга имена: Лилит, Луцифер, Девил, Беезелбуб, Баал, Енлил, Иблис, Схаитан, Самаел итд.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]