Палата Лучић у Трогиру

С Википедије, слободне енциклопедије
Палата Луцић у Трогиру
Палата Луцић у Трогиру
Опште информације
МестоТрогир
Држава Хрватска
Време настанка13. до 16. век
Тип културног добраСпоменик културе

Палата Лучић у Трогиру једна је од знаменитих грађевина у историјском језгру овог древног града грађена у 13. и 14. веку, а обнављана и дограшивана у 16. и 19. веку. Ова палата која је првобитно припадала породици Луцић, била је заправо читав блок зграда различитих висина, од двоспратница до троспратница, повезаних у целину чије је језгро унутрашње двориште.[1][2]

Положај[уреди | уреди извор]

Палата Лучић се налази на самој обали Јадранског мора, у малом просторном делу историјског језгра Трогира, које се налази на острвцу у морском сужењу у коме се оток Чиово највише приближио копну. Прислоњена је на унутрашњу страну јужних градских зидина са којима чини скуп најрепрезентативнијих грађевина Трогира.

Положај Палате Лучић на УНЕСЦО-вој мапи Трогира, палата је означена бројем 19

Генеологија и градитељство породице Лучић[уреди | уреди извор]

Генеологија породице Лучић

Породица Лућић (Луцио, Лутиус) у својој генеалогији као на свог родоначелника позива се на Луку Лучића који је живео с краја 12. и с почетка 13. века.[3] Уз палату и људе из породице Лучић, сачувани подаци о некима од њих:

  • Јерониу Лучићу, предак историчараа Ивана Лучића, сарадника фра Бернардина Сплићанина, са којим је уређивао Лекционар, прве хрватске штампане књиге, објављене 1495. године.[4]
  • Каноник Иван Лучић, који се бавио поред свог редовног посла историјом. Он је 1511. године преписао или је сам саставио текст о историји цркве Свете Марије од Трга.[5]
  • Петар Луцић, отац историчара Ивана, састављач је антологије хрватских текстова, међу којима су и стихови Марка Марулића,[6] преписи трогирских натписа, историјске забелешке и хроника о краљу Звонимиру.[7][8][9]
  • Историчар Иван Луцић особа широког интересовања. пн је прво у Падови студирала математику и физику, и стекла докторат права, а затим и у Риму. Осим библотеке поседовао је хронометар, микроскоп, термометар, а међу цртежима имао је и пријепис хијероглифа.
Градитељство породице Лучић

Из пописа добара уз опоруку историчар Ивана Луцића може се сазнати о њихову богатству, о земљишним поседима на Великом и Малом пољу и на острву Чиову.

У близини самостана Светог Николе и градских зидина у исправама из 1279. године наводи се кућа у власништву породице Луцић са кулом и двориштем.[10]

У 13. Лучићи активно купују и препродају велики број исушених терена и кућерака изван зидина Трогира, па су тако у Пасикама, поседовали некретнине које су се пружале од једног до другог краја предграђа.[11][12][13]

На обали (у подручју Оброва) у близини зграде (самостана) доминиканског реда имали су кућу која се 1281. године спомиње као палата,[14] Она је постојећа кућа - која уз улицу води на Обров.

Према исправама из 13. века и каснијих векова спомињу се њихове зграде на више места унутар града — у близини главног трга и цркве Светог Мартина (касније Свете Барбаре).[15][16][17] Те су се куће налазиле с једне и друге стране главне попречне улице Трогира.

Наследници породице Луцић, брачка племићка породица Церинео, стекли су од Лучића летњиковац с пространим вртом на острву Чиову, преко пута историјског дела Трогира.[18] На црквици на северној страни Чиова, на пределу Мишевац, истакнут је натпис као спомен на ову древну, изумрлу трогирску породицу, који у преводу V. Глигоа, гласи:

Најбољем и најсилнијем Богу.
Јакобини Луцић, кћери Јеронимовој,
међу другим крепостима
истакнутој хвалом трајног дјевичанства,
која ову цркву, посвећену светом Јерониму,
започету милодарима побожних,
од брата Петра посвећену,
доврши,
Иван, син истог Петра, доктор обају права,
тетки за њ веома заслужној
постави
…………
Умрије године 1646.
У доби од 84 године

Историја[уреди | уреди извор]

Ово здање је имало свој развој, кроз дужи временски период настао наследствима, откупљивањем плацева и заменом суседних кућа. Историчар Иван Лучић (Гиованни Луцио, Иоханнес Луциус) описао је нпр. да је 1489. године Јероним Лучић, предак Иванов купио кућу у источном делу склопа. Док је 1558. Јероним, деда историчара Ивана, заменом стекао још једну кућу у комшилуку, чиме се заокружује овај склоп око будуће палате Лучић.

У свом попису некретнина, земљишта и вртова, који је саставио власторучно сам Лучић, према различитим купопродајним и диобеним уговорима, он спомиње пет кућа своје породице у Трогиру. Све су оне биле у југозападном дијелу старог града; на тргу срушене цркве св. Духа, крај ренесансно-барокне цркве и самостана св. Петра, у улици која води из средишњег трга ка главним градским вратима. Чини се, дакле, као да је била намјера обитељи да их окупи бар у неку међусобну близину. Двије су имале и дућан, а једна и камене вањске степенице за први кат. Дућане које 'су Трогирани звали и у Лучићево вријеме »стацун«, имале су у приземљу и репрезентативне далматинске палаче све до XVIII ст.[19][20]

У Трогиру је 15. и 16. век био најизраженије раздобље приморског градитељства, у коме су далматински грађани преудешавали своје средњовековне камене, а делимично и дрвене куће. Међу тим градитељим нашле су се истакнутије трогирске породице, Чипико, Андреис, Чега, Стафилић, Статилић и остале, које су пруредиле, прошириле и полепшале своје куће и палате. То је учинио на својој кући средином 16. век и деда историчра Ивана Лучића, Јеролим Лучић.

Архитектура[уреди | уреди извор]

Палата Лучић је запрво читав блок зграда различитих висина, од двоспратница до троспратница, повезаних у целину чије је језгро унутрашње двориште. На јужној страни био је подигнут спрат који се издизао изнад градских зидина. На тој страни која гледа према обали налазио се балкон с двоструким вратима, како је приказано на ведути града из 1708. године сликар Г. Јустер. На северној страни палате, с источне стране улице пружа се низ кућа, првобитно у власништву породице Луцић. Кућа на почетку улице веома је висока тако да се добија утисак да је попут куле. На катастарском снимку из 1830. године на тој северној страни палат, гдје је главни ренесансни портал, назначен је омањи перивој.

На једном градском тлоцрту који потиче из Лучићевог периода палата Лучић, кућа кула како су је звали, има шестоугаони облик, и означена је с Т. Луциа (Торре Луциа). На плану Трогира из 1826. године тлоцрт јој је четворогаони.[21] Према плану Трогира из 1828. године, палата Лучић осим главног, средишњег дворишта имала је још једно мање двориште на источној страни. На месту тог источног дворишта (са прилазом) током 19. века изграђена је нова кућа, са ренесансним порталом, главним улазом који се налази на северној страни, и средњовековним, романичким улазом на источној страни, који је накнадно затворен.[22]

Како се трагови кућа из 13. века виде свуда уз Лучићеву палату, претпоставља се да је и она првобитно била у целини сазидана у романичком, стилу тог доба, мада понеки од зидова датирају још из раног средњег века. До главног улаза палате су изразита романичка врата са увученим надвратником и лунетом разбијеног српастог лука. У приземном складишту суседне источне куће на обали остала су такође романичка врата, у чијој профилираној лунети је отвор између два урезана цвета. У западном пролазу, односно улици, виде се исто тако романички зидови с трима вратима и једним прозором тог стила, а недавно је откривена и готичка трифора, који су припадали Лучићевој кући.[19]

Како је кућа на почетку улице веома висока стиче се утисак да је била попут куле, јер се у склопу палате на југозападном углу налазила кула уклопљена у градске зидине која је раније, у 13. веку припадала роду Виттури; западно од те куле на обали мора била је дозвољена продаја меса угинулих животиња. Накнадно су на јужном крилу, односно на средновековној Лучићевој кули, чији се трагови још виде на западном зиду у цистерни недавно откривена и романичка северна врата.

Главни улаз у палату Лучић красио је гломазни оквир, широког довратника, са надвратником и атиком. Ова врата су дело клесара с краја прве половине 16. века, када је већ у Тогиру био посустан Фирентинчев каменорезачки и уметнички замах,[23] у коме су његови ученици исказивали сву своју вештину у ситним рељефима на Брачу, у Сплиту и у Трогиру. Изглед гломазности врата Лучићеве палате ублажује плитки рељефни украс по свим њеним деловима. Овај јаки, широки оквир настао је под утицајем великих врата Ћипикове палате (која су дело Николе Фирентинца и Андрије Алешија), у којима је пластичност наглашена фигуративним украсом, анђелима, лавом и коврџавим лиснатим полуглавицама с дечачким главама, и која откривају још трагове Јурја Далматинца.[24] Међутим ту пластичност великих врата Ћипикове палате немају Лучићева врата, а готика Јурја Далматинца на њима се види тек у змајевим чељустима из којих излазе ловорови венци на унутрашњим ивицама надвратника и довратника. Иако је Фирентинчев и Алешијев утицај у изради врата на палати Лучић потпуно превладао, ипак Фирентинчевим ученицима којису градили Лучићева врата недостајала је снага да се пластично изразе, и они су ту неспособност изражавања каменом пластиком заменили плитким рељефом, који нема истанчаности ни уверљивости рељефа којим су окићена врата „мале” Ћипикове палате, по чијем узору су рађена.

Цвито Фисковић, један од хроничара Трогира овако описује врата на Лучићевој палати....Овдје је све уситњено: стилизиране биљке на до вратницима, истанчана вијугава лозица на довратнику, а особито гирландице које подржава шест малих власникових грбова. Атика изнад надвратника је шире компонирана, али су врпце њена грба, танани ловоров вијенац и обје шкољке, познати ренесансни мотив далматинског XVI стољећа из Нимирова дворишта у Рабу итд., ипак плошни, а оквир зубаца и лишћа је такођер уситњен. Успркос разиграности цјелине биљни украси нису врсно израђени и у појединостима су млохави.[19]

На цртежу из каснијег период који се налази у Ратном архиву у Бечу виде се прочеља две кућа које штрче изван градских зидина Торгира и надвисују их, управо на месту некадашње Лучићеве, а затим Демицхелијеве куће. Наиме на северној страни палате са источне стране улице пружа се низ кућа, некада у власништву породице Луцић (касније породице Церинео, а потом и Демицхели).[19]

На темељима палате Лучић у 19. саграђена је Демицхелијева гломазна троспратница. Након што су, према писању Р. Сладе-Шиловић Демицхели дошли у посед ове куће 1850. године, они су потпуно промененили изглед Лучићевој палати. Отворени су нови редови прозора и главни приземни улаз, који је дугим надсвођеним приземљем спојен са ренесансним Лучићевим двориштем. У прочељу се виде споља, готички и ренесансни уломци, преклесани и скидани, са старије Лучићеве куће.

Рушење Лучићеве куле није наишло на осуду власти које нису схватале значај историјских споменика, не само у Трогиру, чија је општина допустила тај нецицилизовани захват, већ и међу историчарима оног времена. Према Јацксону је то изгледало као модернизација старе Лучићеве палате,[25] док је Брунелли сматрао да је палата Лућић и након тог нагрђивања ипак задржала „господски изглед”. Тек је трогирски дантеолог Антун Лубин устао против ове иовакве нагрђивање.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ ЛУЦИЋ, I. (1979) Повијесна свједочанства о Трогиру I-II. Сплит.
  2. ^ ФИСКОВИЋ, C. (1969) Лучићева родна кућа. Зборник Хисторијског инстута, ЈАЗУ, Загреб, 6, 45.-60.
  3. ^ АНДРЕИС, M. (2002.ц), 84
  4. ^ БАДАЛИЋ, Ј. (1955), 220.
  5. ^ КОЛУМБИЋ, Н. (1980), 1101.
  6. ^ МОРОВИЋ, Х. (1968), 63-86
  7. ^ МОРОВИЋ, Х. (1962.а)
  8. ^ КОЛУМБИЋ, Н. (1980), 1089-1106;
  9. ^ ЈОВАНОВИЋ, Н. (2010), 5-16.
  10. ^ БАРАДА, M. (1950), Трогирски споменици I. Записници писарне опћине трогирске II, од 31. сијечња 1274. до 1. травња 1294, Загреб. стр. 207
  11. ^ ЛУЦИЋ, I. (1979), II, 1043
  12. ^ БАБИЋ, I. (2001.-2002) Почеци трогирског предграђа у Пасикама. ППУД 39128-129, 140
  13. ^ АНДРЕИС, M., БЕНYОВСКY ЛАТИН, I., ПЛОСНИЋ ШКАРИЋ, А. (2007), 132.
  14. ^ БАРАДА, M. (1951), 157.
  15. ^ ФИСКОВИЋ, C. (1969.ц), 58-59;
  16. ^ АНДРЕИС, M., БЕНYОВСКY, I., ПЛОСНИЋ, А. (2003), 52-54, 78-80;
  17. ^ БЕНYОВСКY ЛАТИН, I. (2013), 73-92
  18. ^ РАДИЋ, D. (2006.а), 150.
  19. ^ а б в г Цвито Фисковић, Лучићева родна кућа Зборник Одсјека за повијесне знаности Завода за повијесне и друштвене знаности Хрватске академије знаности и умјетности, Вол. 6, 1969.
  20. ^ C. Фисковић, О сплитском књижевнику Јурју Драгишићу Де Царис. Сплит 1962. стр. 69, 70.
  21. ^ C. M. Ивековић, Далматиенс Арцхитектур унд Плаатик. Теxтхефт, си. на стр. 6, 11,13, Wиен 1910. Зидови и романичка врата куле откривени су у цистерни и у предној Демицхелијевој градњи.
  22. ^ Р. Сладе-Шиловић, Родна кућа повјесничара Ивана Луција у Трогиру, Народна старина III, св. 7, стр. 80, Загреб 1924; I. Делалле, Трогир, водич, стр. 84 Сплит 1937.
  23. ^ ШТЕФАНАЦ, С. (2006) Кипарство Николе Фирентинца и његовог круга. Сплит.
  24. ^ C. M. Ивековић, Далматиенс Арцхитектур унд Плаатик. Теxтхефт, Wиен 1910.стр. 37.
  25. ^ Т. Г. Јацксон, Далматиа тхе Qуарнеро анд Истриа, стр. 148, 150, Оxфорд 1887.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Архив ХАЗУ у Загребу, ЛО – Луцићева писана оставштина.
  • Цвито Фисковић, Лучићева родна кућа Зборник Одсјека за повијесне знаности Завода за повијесне и друштвене знаности Хрватске академије знаности и умјетности, Вол. 6, 1969.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Палата Лучић у Трогиру на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Palata_Lučić_u_Trogiru&oldid=26777823”