Парзивал

С Википедије, слободне енциклопедије
Илуминирана страна рукописа Парзивала

Парзивал је средњовековна романса витеза-песника Волфрама фон Ешенбаха на средњем високонемачком језику. Поема, која се обично датира на прву четвртину 13. века, усредсређена је на артурског хероја Парзивала (Перцивал на енглеском) и његову дугу потрагу за Светим гралом након његовог почетног неуспеха да га досегне.

Парзивал започиње витешким авантурама Парзивалог оца, Гахмурета, његовим браком са Херцелојде (herzeleide, „туга срца“) и рођењем Парзивала. Прича се наставља док Парзивал упознаје три елегантна витеза, одлучује да потражи краља Артура и наставља духовну и физичку потрагу за Гралом. Дуг одељак посвећен је Парзиваловом пријатељу Гавану и његовим авантурама, који се брани од лажне оптужбе за убиство и добија руку девојке Оргелусе. Међу најупечатљивијим елементима дела је његово истицање важности понизности, саосећања, наклоности и потраге за духовношћу.[1] Главна тема Парзивала је љубав: херојски чинови витештва инспирисани су истинском љубављу, која се на крају испуњава у браку.[2]

Сматрана једним од ремекдела средњег века, ова романса је била најпопуларнија вернакуларна наративна поема у средњовековној Немачкој,[3] и даље се чита и преводи на савремене језике широм света. Волфрам је започео увод, Титурел, који је касније наставио други писац, док су написане и две пуне романсе прилагођавајући Волфрамову причу о Лохерангрину. Рихард Вагнер је своју познату оперу Парсифал, завршену 1882. године, засновао на Парзивалу.

Садржај и структура[уреди | уреди извор]

Парзивал је подељен у шеснаест књига, од којих је свака састављена од неколико тридесетредних станци римованих двостиха. Дужине станци савршено се уклапају у рукописну страницу. За предметну материју Волфрам фон Ешенбах увелико је адаптирао романсу о гралу, Перцевал, прича о гралу, коју је Кретјен де Троа оставио недовршену.[4][5] Волфрам је тврдио да је извесни Кјот из Провансе добавио додатни материјал из арапских и анжујских извора, али већина научника сада сматра да је Кјот Волфрамов изум и део фикционог наратива.[6]

Позадина и рани живот[уреди | уреди извор]

Књига I отвара се смрћу краља Гандина, Парзиваловог деде. Његов најстарији син Галоес добија краљевство, али нуди брату Гахмурету земљу Анжа као феуд. Међутим, Гахмурет одлази да би стекао репутацију. Путује у афричко краљевство Зазаманк, чији главни град опседају две различите војске. Гахмурет нуди своје услуге граду, а његову понуду прихвата краљица Белакане. Он надвладава освајаче, жени се краљицу Белакане и постаје краљ Зазаманка и Азагоука. Након наступања мира било му је досадно, те Гахмурет краде брод, напуштајући своју трудну жену. Белакане касније рађа сина Фејрефиза (чија је кожа мрљасто црно-бела).

У књизи II, Гахмурет се враћа на Запад, где упознаје и жени краљицу Херцелојд. Међутим услед своје неспокојности, враћа се у борбу за Баруха на Далеком истоку, где га касније убија један издајнички познаник.

Књига III говори о томе како се трудна Херцелојд, ражалошћена смрћу свог мужа, повлачи у осамљено шумско пребивалиште и заклиње се да ће по сваку цену заштитити своје дете, Парзивала, од витешког пута подигавши га у потпуном одсуству спознаје о витештву и мушког опхођења. Његову повученост разбијају три витеза у пролазу, који му говоре му о двору краља Артура у Камелоту. Очаран тиме, он одлучује да се придружи Артуровом двору. Његова мајка је сломљеног срца због вести о његовој одлуци, али дозвољава му да оде, облачећи га у одећу будале у нади да ће витезови одбити да га приме. Убрзо након његовог одласка она умире, потпуно емотивно сломљена.

Почеци витештва[уреди | уреди извор]

Први део путовања одвија се у потпуности у свету краља Артура, где живописна и чудна појава Парзивала буди интересовање двора. Након што је постао део дворске сплетке између војводе Орила и његове супруге Јешуте, упознаје свог рођака Сигуна који му открива његово право име. Парзивал се такође бори и убија Итера, црвеног витеза од Кукумерланта. Обукавши црвени витешки оклоп одјахао је са двора и упознао Гурнеманза од којег је научио дужности витеза, посебно самоконтролу и умереност. Гурнеманз му такође саветује да избегава дрску радозналост.

У IV књизи Парзивал се упознаје и заљубљује у краљицу Кондвирамурс. Она је наследила царство свог оца, али је већи део тога изгубила од непријатељског краља који је опседнуо њен град. Парзивал користи своје новопронађене витешке вештине да би повратио њену земљу. Они се венчају, али он убрзо одлази да посети своју мајку.

У V књизи он стиже у замак Грал. Он свог домаћина Анфортаса не пита о његовој мистериозној рани, или о магичне предмете који су парадирани испре њега, сећајући се Гурнеманзовог савета да не буде превише радознао. Следећег јутра Парзивал се нашао потпуно сам у потпуно пустом замку, што га наводи на претпоставку да су његова искуства од претходне ноћи илузија коју су злонамерни духови створили да би га уловили.

Издања и преводи[уреди | уреди извор]

Стандардно издање текста Карла Лахмана, 1926. Ово је основа свих модерних издања, укључујући:

  • Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал. Де Груyтер 2003. ISBN 3-11-017859-1.

Енглески преводи:

  • Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал wитх Титурел анд Тхе Лове-лyрицс, транс. Цyрил Едwардс. Боyделл Пресс 2004, Оxфорд Университy Пресс 2006. ISBN 1-84384-005-7 & ISBN 0-19-280615-7
  • Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал, транс. А.Т.Хатто. Пенгуин 1980. ISBN 0-14-044361-4.
  • Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал, А Романце оф тхе Миддле Агес, транс. Хелен M. Мустард анд Цхарлес Е. Пассаге. Винтаге Боокс, 1961. ISBN 0-394-70188-7
  • Wолфрам вон Есцхенбацх. Парзивал, транс. Јессие L. Wестон. Дигиреадс.цом (Јануарy 1, 2014). ISBN 1420949845

Модерни немачки преводи:

  • Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал. Де Груyтер 2003. ISBN 3-11-017859-1. Wитх просе транслатион бy Петер Кнецхт.
  • Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал, (2 волс). Деутсцхер Классикер Верлаг 2006. ISBN 3-618-68007-4. Wитх версе транслатион бy Диетер Кüхн.
  • Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал, (2 волс). Рецлам 1986 ISBN 3-15-003682-8 унд ISBN 3-15-003681-X. Wитх транслатион бy Wолфганг Спиеwок.
  • Херманн Реицхерт: Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал, фüр Анфäнгер. Wиен: Праесенс Верлаг, 2., вöллиг üберарбеитете Ауфл. 2007. ISBN 978-3-7069-0358-5.

Шпански превод:

  • Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал. Сируела 1999. ISBN 978-84-7844-446-5. Wитх транслатион бy Антонио Регалес.

Фикционо препричавање Волфрамовог мита:

  • Цларке, Линдсаy. Парзивал анд тхе Стоне фром Хеавен — а Граил Романце фор оур Тиме. Оxфорд: Годстоw Пресс, 2011. ISBN 978-0-9547367-5-0.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Лоомис, Рогер Схерман. Девелопмент оф Артхуриан Романце, Хутцхсинсон анд Цомпанy, 1963, 70.
  2. ^ Wеиганд, Херманн Ј. Тхрее Цхаптерс он Цоуртлy Лове ин Артхуриан Франце анд Германy, Университy оф Нортх Царолина Пресс, 1956, 33.
  3. ^ Хастy 1999, стр. иx.
  4. ^ Цхрéтиен де Троyес. Тхе Цомплете Романцес оф Цхрéтиен де Троyес-"Тхе Сторy оф тхе Граил", ед. Давид Стаинес, Индиана Университy Пресс, 1990, 340. ISBN 0-253-20787-8
  5. ^ BBC Gallery, Parzival and the Holy Grail
  6. ^ Bumke 2004, стр. 245–247

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Парзивал на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Parzival&oldid=27677515”