Пендантив
Пандантив (од франц. пендантиф, привјесак) је назив за сферни троугао који има функцију пријелазнога чланка за формирање куполе над квадратичним или полигоналним тлоцртом.[1] Сматра се савршеним рјешењем тога пријелаза, како у конструктивном, тако и у естетском смислу.[2]
Облика је троугаоног сегмента кугле, чији промјер одговара дијагонали квадрата на чије се углове упиру врхови пандантива. На пресјеку те замишљене кугле 4 пандантива се, често додирујући се, спајају у круг који чини основу куполе.[3]
Класична римска архитектура није познавала конструкцију куполе на пандантивима. Пандантиви су, по свој прилици, откривени и први пута примијењени на тлу Арменије између 4. и 6. ст.
Најстарији сачувани примјери пандантива налазе се источноримској тј. византијској архитектури града Гересе (Јордан) и на Аја Софији, подигнутој између 532. и 537. године[3] према пројектима Антемија из Трала и Изидора из Милета, те још нешто раније на дјелу истих архитеката – цркви св. Сергија и Бакха[4], подигнутој између 527. и 536. године, као својеврсна макета за величанствену Аја Софију.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Дамјанов/Радулић 1967 - Дамјанов, Јадранка; Радулић, Ксенија: Пандантив, Умјетност (Ликовне умјетности), 3. издање, Загреб, 1967, стр. 185
- Гвоздановић 1964 – Сребренка Гвоздановић: Пандантив, Енциклопедија ликовних умјетности, св. 3, Загреб, 1964, стр. 626
- Мüллер/Вогел 1999 - Wернер Мüллер; Гунтхер Вогел: Атлас архитектуре 1, превео Милан Пелц, Загреб, 1999, стр. 49, 63