Јордан

За друга значења, погледајте страницу Јордан (вишезначна одредница).

Хашемитска Краљевина Јордан المملكة الأردنية الهاشمية‎ (арапски)
Застава Грб
Крилатица: Бог, домовина, краљ (арап. الله، الوطن، الملك)
Химна: Краљевска химна Јордана (арап. السلام الملكي الأردني)
Главни град	Аман
Службени језик	арапски
Краљ	Абдулах II
Председник Владе	Омар Разаз
Историја
Независност	Од Друштва народа 25. маја 1946.
Географија
Површина	‍
— укупно	92.342 km2 (110)
— вода (%)	~0,01
Становништво	‍
— 2025.	11.937.000 (104)
— густина	62 ст./km2
Привреда
Валута	Јордански динар
— стоти део валуте	‍100 пиастер‍
Остале информације
Временска зона	UTC +2 до +3
Интернет домен	‍.jo‍
Позивни број	+962

Јордан (арап. الأردن), или званично Хашемитска Краљевина Јордан (арап. المملكة الأردنية الهاشمية‎) арапска је држава на Блиском истоку. Граничи се са Сиријом на северу, Ираком на североистоку, Саудијском Арабијом на истоку и југу, и Израелом/Палестинском Управом на западу. Са Израелом/Палестинском Управом дели обале Мртвог мора, а обале залива Акаба са Израелом/Палестинском Управом, Саудијском Арабијом и Египтом. Јордан се стратешки налази на размеђи Азије, Африке и Европе. Главни град, Аман, најмногољуднији је град у Јордану, као и економско, политичко и културно средиште земље.

Јордан је релативно мала, полусушна земља, готово без излаза на море, с површином од 89.342 km² (34.495 sq mi) и популацијом која броји 10 милиона, што је чини 11. арапском земљом по броју становника. Сунитски ислам, који исповеда око 95% становништва, доминантна је религија и коегзистира са аутохтоном хришћанском мањином. Јордан је више пута називан „оазом стабилности” у турбулентном региону. Он је углавном непогођен насиљем које је захватило регион након Арапског прољећа 2010. Већ од 1948. године Јордан је прихватио избеглице из више суседних земаља у сукобу. Према попису из 2015. године, у Јордану је процењено 2,1 милион палестинских и 1,4 милиона сиријских избеглица. Краљевство је такође уточиште хиљадама ирачких хришћана који су избегли од прогона Исламске државе. Иако Јордан наставља да прима избеглице, недавни велики прилив из Сирије значајно је оптеретио националне ресурсе и инфраструктуру.

Јордан је класификован као земља „високог хуманог развоја“ са економијом „горњег средњег дохотка“. Јорданска економија, једна од најмањих економија у региону, привлачна је страним инвеститорима по основу квалификоване радне снаге. Земља је значајно туристичко одредиште, које такође привлачи медицински туризам због добро развијеног здравственог сектора. Ипак, недостатак природних ресурса, велики проток избеглица и регионална превирања коче економски раст.

Географија

Мапа Јордана

Јордан се налази на стратешком положају, на раскрсници континената Азије, Африке и Европе, у области Леванта у оквиру Плодног полумесеца, једне од колевки цивилизације. Његова површина износи 89.341 km² (34.495 sq mi), а територија се протеже у дужини од око 400 km између најсеверније и најјужније тачке — Ум Кајса и Акабе. Краљевина се простире између 29° и 34° северне географске ширине и између 34° и 40° источне географске дужине. Граничи се са Саудијском Арабијом на југу и истоку, Ираком на североистоку, Сиријом на северу, као и са Израелом и Палестином (Западна обала) на западу.

Источни део земље чини сушна висораван, коју наводњавају оазе и повремени водотоци. Већина већих градова смештена је у северозападном делу краљевине, који се одликује плодним земљиштем и релативно обилним падавинама. Ту се налазе градови Ирбид, Џераш и Зарка на северозападу, главни град Аман и Ас-Салт у централном западном делу, као и Мадаба, Ал-Карак и Акаба на југозападу. Већа насеља на истоку су оазни градови Азрак и Рувајшид.

На западу се налази висораван са обрадивим земљиштем и медитеранским зимзеленим шумама, која се нагло спушта у Јорданску раседну долину. У овој долини протиче река Јордан и налази се Мртво море, које раздваја Јордан од Израела. Јордан има обалу дугу 26 km на Акашком заливу у Црвеном мору, док је иначе копнена држава без излаза на море. Река Јармук, источна притока Јордана, чини део границе између Јордана и Сирије (укључујући израелски окупирану Голанску висораван) на северу. Остале границе утврђене су низом међународних и локалних споразума и углавном не прате јасно изражене природне обележја. Највиша тачка у земљи је Џабал Ум ел Дами на 1854 m надморске висине, док је најнижа тачка Мртво море на -420 m, што представља најнижу копнену тачку на Земљи.

Јордан има разноврсна станишта, екосистеме и биљни и животињски свет, захваљујући својим разноликим пејзажима и природним условима. Ради заштите и управљања природним ресурсима земље, Краљевско друштво за заштиту природе основано је 1966. године. Међу природним резерватима у Јордану налазе се Биосферни резерват Дана, Мочварни резерват Азрак, Резерват дивљих животиња Шаумари и Природни резерват Вади Муџиб.

Клима

Клима у земљи значајно варира; уопштено, што се иде даље у унутрашњост од Средоземног мора, температурне разлике су веће, а количина падавина мања. Просечна надморска висина износи 812 метара. Планинска подручја изнад долине реке Јордан, планине уз Мртво море и Вади Арабу па све до Рас ел-Накаба на југу, одликује средоземна клима, док су источни и североисточни делови земље сушне пустињске области. Иако у пустињама температуре достижу веома високе вредности, топлота је обично ублажена ниском влажношћу ваздуха и дневним поветарцем, док су ноћи прохладне.

Лета, која трају од маја до септембра, врела су и сушна, са просечним температурама око 32°C , које између јула и августа понекад прелазе 40°C. Зиме, које трају од новембра до марта, релативно су прохладне, са просечним температурама око 11,08°C. Током зиме честе су падавине, а у појединим узвишеним западним пределима повремено пада и снег.

Флора и фауна

Шума у Аџлуну, на северу Јордана. Шуме заузимају мање од 2% површине земље, што Јордан сврстава међу најслабије пошумљене државе на свету.

У Јордану је забележено више од 2.000 биљних врста. Многе цветнице цветају у пролеће, након зимских падавина, а тип вегетације у великој мери зависи од количине падавина. Планински предели на северозападу земље прекривени су шумама, док се према југу и истоку вегетација постепено проређује и прелази у жбунасте и степске облике. Шуме покривају око 1,5 милиона дунума (1.500 km²), односно мање од 2% територије Јордана, што ову земљу чини једном од најмање пошумљених на свету, док је светски просек око 15%.

Међу биљним врстама и родовима заступљеним у Јордану налазе се алепски бор, Sarcopoterium, Salvia dominica, црни ирис, тамарикс, анабазис, пелин, акација, медитерански чемпрес и феникијска клека. Планинске области на северозападу земље прекривене су природним шумама бора, листопадног храста, зимзеленог храста, пистације и дивље маслине. Животињски свет обухвата бројне врсте сисара и гмизаваца, као што су дугоухи јеж, нубијски козорог, дивља свиња, јелен лопатар, арапски вук, пустински варан, јазавац медојед, стаклена змија, каракал, златни шакал и срна, између осталих. Међу птицама које насељавају Јордан налазе се црна врана, сојка, Ћелави стрвинар, берберски соко, пупавац, фараонска ушара, обична кукавица, Тристрамов чворaк, палестинска нектарница, синајски руменаш, белонокта ветрушка, кућна врана и белонаочасти булбул.

Унутар граница Јордана налазе се четири копнене екорегије: Сиријске ксеричне травнате површи и жбунасте области, Источномедитеранске четинарско-склерофилне широколисне шуме, Месопотамијска жбунаста пустиња и Нубо-синдијска тропска пустиња и полупустиња Црвеног мора.

Историја

Праисторија

Најстарији познати докази о насељавању хоминида на подручју Јордана датирају најмање од пре 200.000 година. Јордан представља богат извор палеолитских људских остатака (старих до 20.000 година), захваљујући свом положају у Леванту, где су се укрштале миграције модерних људи из Африке, као и услед влажније климе током касног плеистоцена, што је довело до стварања бројних мочварних подручја у којима су се очували археолошки остаци. Окружења некадашњих језерских обала привлачила су различите групе хоминида, а на тим локалитетима пронађени су и бројни остаци алата који потичу из касног плеистоцена. Научници су у североисточној пустињи Јордана пронашли најстарији познати доказ о прављењу хлеба на свету, стар око 14.500 година, на локалитету натуфске културе.

Током неолитског периода (10.000–4.500. п. н. е.) дошло је до преласка са ловачко-сакупљачке културе на културу са развијеним и бројним пољопривредним селима. Аин Газал, једно такво село смештено у источном делу данашњег Амана, представља једно од највећих познатих праисторијских насеља на Блиском истоку. На овом локалитету откривене су десетине гипсаних статуа људског облика, које датирају из око 7250. године п. н. е. или раније и спадају међу најстарије велике представе људске фигуре икада пронађене. Током халколитског периода (4500–3600. п. н. е.) у Трансјорданији се појављује више насеља, укључујући и Тулајлет ел Гасул у долини реке Јордан. Из истог периода потиче и низ кружних камених ограђених структура у источним базалтним пустињама, чија сврха и значење до данас представљају загонетку за археологе.

Мешина стела (око 840. п. н. е.) бележи славу Меше, краља Моава, а данас је изложена у Лувру.

Утврђена насеља и урбани центри први пут су се појавили у јужном Леванту почетком бронзаног доба (3600–1200. п. н. е.). Вади Фејнан је постао регионални центар за експлоатацију бакра, који је у великим количинама коришћен за производњу бронзе. Трговина и кретање становништва на Блиском истоку достигли су врхунац, што је подстакло културне иновације и ширење читавих цивилизација. Села у Трансјорданији брзо су се ширила у областима са поузданим изворима воде и обрадивим земљиштем. Древноегипатско становништво проширило се ка Леванту и дошло под своју контролу обе обале реке Јордана.

Током гвозденог доба (1200–332. п. н. е.), након повлачења Египћана, Трансјорданија је била дом краљевина Амон, Едом и Моав. Ови народи су говорили семитским језицима из групе хананских језика. Археолошка истраживања указују на то да су њихове политичке заједнице више представљале племенска краљевства него развијене државе. Амон се налазио на платоу данашњег Аманa, Моав у планинским областима источно од Мртвог мора, док је Едом заузимао подручје око вади Араба на југу. Северозападни део Трансјорданије, тада познат под именом Галаад, насељавали су Израелци.

Три трансјорданске краљевине су се непрекидно сукобљавале са суседним хебрејским краљевинама Израела и Јудеје, које су се налазиле западно од реке Јордана. Један од најзначајнијих записа о тим сукобима јесте Меша стела, коју је моавски краљ Меша подигао око 840. године п. н. е. У натпису на стели, Меша велича грађевинске подухвате које је покренуо у Моаву, као и своју славу и победу над Израелцима. Мешина стела представља један од најзначајнијих археолошких паралела библијским записима. У исто време, Израел и краљевство Арам−Дамаск водили су борбу за превласт над регијом Галаад.

Око 740–720. године п. н. е. Израел и Арам-Дамаск били су освојени од стране Неоасирског царства. Краљевства Амон, Едом и Моав такође су била потчињена, али им је дозвољено да задрже извесни степен унутрашње самосталности. Након распада Асирског царства, Вавилонци су 627. године п. н. е. преузели контролу над овим подручјем. Иако су трансјорданска краљевства подржала Вавилонце против Јудеје током опсаде и пљачке Јерусалима 597. године п. н. е., десетак година касније побунила су се против вавилонске власти. Након тога, ова краљевства су сведена на статус вазала, који су задржала и под влашћу Персијског и хеленистичких царстава. До почетка владавине Римског царства око 63. године п. н. е, краљевства Амона, Едома и Моава изгубила су своје посебне идентитете и била асимилована у римску културу. Поједине групе Едомита опстале су нешто дуже — потиснути од стране Набатејаца, преселили су се у јужну Јудеју, која је постала позната као Идумеја. Касније су били преобраћени у јудаизам током владавине Хасмонејаца.

Антички период

Петра, једно од нових седам светских чуда, садржи Ал-Хазне, за коју се верује да је маузолеј набатејског краља Арете IV, 1. век н. е.

Александрово Великог освајање Персијског царства 332. године п. н. е. увело је хеленистичку културу на Блиски исток. Након Александрове смрти 323. године п. н. е, његово царство је подељено између његових генерала, а већи део Трансјорданије постао је предмет спорова између Птолемејаца са седиштем у Египту и Селеукида са седиштем у Сирији. Набатејци, номадски Арапи насељени јужно од Едома, успели су да искористе сукоб између две грчке силе и оснују независно краљевство 169. године п. н. е.Набатејско царство је контролисало велики део трговачких путева у региону и простирало се на југ дуж обале Црвеног мора до пустиње Хеџаз, као и на север све до Дамаска, који је кратко време био под набатејском влашћу (85–71. п. н. е.). Захваљујући контроли над трговачким путевима, Набатејци су стекли огромно богатство, што је често изазивало завист суседних народа. Петра, престоница Набатеје, доживела је процват у 1. веку нове ере, пре свега захваљујући развијеним системима за наводњавање и пољопривреди. Набатејци су били изузетно вешти каменоресци и у 1. веку н. е. изградили су своју најраскошнију грађевину — Ал-Хазне. Сматра се да је она била маузолеј арапског набатејског краља Арете IV.

Римске легије под вођством Помпеја освојиле су већи део Леванта 63. године п. н. е, чиме је започео период римске власти који је трајао око четири века. Године 106. н. е. цар Трајан је без отпора припојио Набатеју и обновио Краљевски пут, који је постао познат као Виа Трајана Нова. Римљани су грчким градовима Трансјорданије — Филаделфији (Аман), Гераси (Џераш), Гедари (Ум Кајс), Пели (Табакат Фахл) и Арбили (Ирбид) — као и другим хеленистичким градовима у Палестини и јужној Сирији, дали известан степен самоуправе формирањем савеза познатог као Декаполис, лиге од десет градова. Џераш је један од најбоље очуваних римских градова на Истоку; посетио га је чак и цар Хадријан током свог путовања у Палестину.

Овални форум у Џерашу (око 1. века н. е.), тада члану десетоградске грчко-римске лиге Декаполис, од чијих се десет градова седам налази на подручју данашњег Јордана

Године 324. н. е. Римско царство је подељено, а Источно римско царство, касније познато као Византијско царство, наставило је да контролише или утиче на овај регион све до 636. године. Хришћанство је постало легално унутар царства 313. године након што су сацареви Константин и Лициније потписали едикт о верској толеранцији. Године 380. Едикт из Солуна прогласио је хришћанство званичном државном религијом. Трансјорданија је током византијске епохе доживела процват, а хришћанске цркве грађене су широм региона.

Акобска црква у Ајли подигнута је у овом периоду и сматра се најстаријом наменски изграђеном хришћанском црквом на свету. Ум ер-Расас у јужном делу Амана садржи најмање 16 византијских цркава. У међувремену, значај Петре је опадао како су се развијали поморски трговачки путеви, а након земљотреса 363. године који је уништио многе грађевине, град је додатно пропао и на крају био напуштен. Сасанидско царство на истоку постало је главни ривал Византије, а чести сукоби понекад су доводили до тога да Сасаниди преузму контролу над деловима региона, укључујући и Трансјорданију.

Исламска ера

Године 629, током битке код Мутаха на подручју данашње покрајине Карак, Византијци и њихови арапски хришћански клијенти, Гасаниди, одбили су напад муслиманских снага Рашидунског калифата које су са југа, из Хеџаза, напредовале ка Леванту. Међутим, Византијци су 636. године претрпели пораз од муслимана у одлучујућој бици на Јармуку, која се одиграла северно од Трансјордана. Трансјордан је била кључна територија за освајање Дамаска. Након Рашидунског калифата уследила је власт Омејада (661–750).

Византијска Мадабска карта која приказује реку Јордан и Мртво море. Потиче из 6. века н. е. и представља најстарији сачувани приказ Свете земље.

Током владавине Омејадског калифата у Трансјорду је изграђено више пустињских замкова, укључујући Каср ел-Мшата и Каср ел-Халабат. Кампања Абaсида за преузимање власти од Омејада започела је у селу у Трансјордану познатом као Хумејма. Сматра се да је снажан земљотрес 749. године допринео поразу Омејада у абасидској револуцији, након чега су Абасиди преместили престоницу калифата из Дамаска у Багдад. Током абасидске власти (750–969), више арапских племена мигрирало је на север и настанило се у Леванту. Као и у римском периоду, развој поморске трговине умањио је централни значај Трансјордана, па је област постајала све сиромашнија. Након слабљења Абасида, Трансјорданом су владали Фатимидски калифат (969–1070), а затим крсташко Краљевство Јерусалим (1115–1187).

Крсташи су, у оквиру Господарства Олтрежордана, изградили више утврђења, међу којима су Монтреал и Ел-Карак. Током битке код Хатина 1187. године, у близини Тиберијадског језера северно од Трансјордана, крсташи су поражени од Саладина, оснивача Ајубидске династије (1187–1260). Ајубиди су изградили тврђаву Аџлун и обновили старије утврде, користећи их као војна упоришта у борбама против крсташа. Села у Трансјордану под ајубидском влашћу постала су важна станица за муслиманске ходочаснике на путу ка Меки, дуж руте која је повезивала Сирију са Хеџазом. Више ајубидских тврђава користили су и проширивали Мамелуци (1260–1516), који су Трансјордан поделили између покрајина Карак и Дамаск. Током наредног века, Трансјордан је била изложена нападима Монгола, али су они коначно поражени од стране Мамелука у бици код Ајн Џалута 1260. године.

Тврђава Карак (12. век), коју су изградили крсташи из Краљевине Јерусалим, а касније проширили муслимански Ајјубиди и Мамелуци

Тврђава Аџлун (12. век), коју је изградио ајјубидски вођа Саладин за борбу против крсташа

Године 1516. снаге Османског калифата освојиле су територије Мамелучког султаната. Пољопривредна села у Трансјордану доживела су период релативног просперитета током 16. века, али су касније напуштена. Трансјордан је имао маргиналан значај за османске власти. Због тога је османско присуство било готово неприметно и сводило се углавном на годишње обиласке ради прикупљања пореза.

Током прва три века османске власти, у Трансјордан се из Сирије и Хеџаза доселило више арапских бедуинских племена, укључујући Адване, Бани Сакр и Ховејтат. Ова племена су полагала право на различите делове региона, а услед одсуства ефикасне османске власти, Трансјордан је запао у стање анархије које је потрајало све до 19. века. То је довело до краткотрајне окупације од стране вахабитских снага (1803–1812), ултраортодоксног исламског покрета који је настао у Наџду (на подручју данашње Саудијске Арабије). Ибрахим-паша, син египатског намесника Египатског ејалета, по налогу османског султана је до 1818. године сломио вахабите.

Године 1833. паша се окренуо против Османлија и успоставио своју власт над Левантом. Његова политика довела је до неуспеле сељачке побуне у Палестини 1834. године. Трансјордански градови Ес-Салт и Ел-Карак били су разорени од стране пашиних снага због тога што су пружили уточиште вођи сељачке побуне Касиму ел-Ахмаду. Египатска власт је насилно окончана 1841. године током египатско-османског рата, након чега је обновљена османска управа. Тек након пашине кампање Османско царство је покушало да учврсти своје присуство у вилајету Сирија, чији је део био и Трансјордан.

Низ пореских и земљишних реформи (Танзимат) спроведених 1864. године донео је извесни повратак просперитета пољопривреди и напуштеним селима; укидање дотадашње фактичке аутономије, међутим, изазвало је отпор у другим деловима Трансјордана. Муслимански Черкези и Чечени, бежећи од руског прогона, потражили су уточиште у Леванту. У Трансјордану су, уз османску подршку, Черкези најпре насељени у дуго напуштеном подручју Амана 1867. године, а касније и у околним селима.

Османски Мост са десет лукова изграђен јужно од Амана 1904. године, као део Хеџаске железнице, која се простирала читавом дужином Трансјордана и повезивала Дамаск са Медином

Низ пореских и земљишних реформи (Танзимат) спроведених 1864. године донео је извесни повратак просперитета пољопривреди и напуштеним селима; укидање дотадашње фактичке аутономије, међутим, изазвало је отпор у другим деловима Трансјордана. Муслимански Черкези и Чечени, бежећи од руског прогона, потражили су уточиште у Леванту. У Трансјордану су, уз османску подршку, Черкези најпре насељени у дуго напуштеном подручју Амана 1867. године, а касније и у околним селима.

Низ пореских и земљишних реформи (Танзимат) спроведених 1864. године донео је известан повратак просперитета пољопривреди и напуштеним селима; међутим, укидање дотадашње фактичке аутономије изазвало је отпор у другим деловима Трансјорданије. Муслимански Черкези и Чечени, бежећи од руског прогона, потражили су уточиште у Леванту. У Трансјорданији су, уз подршку Османлија, Черкези најпре насељени 1867. године у давно напуштеном подручју око Амана, а касније и у околним селима. Успостављање османске управе, увођење војне обавезе и политика високих пореза довели су до побуна у областима које су биле под њиховом контролом. Племена у Трансјорданији су се нарочито побунила током побуна у Шобаку (1905) и побуна у Караку (1910), које су брутално угушене. Изградња Хеџаске железнице 1908. године — која је пролазила читавом дужином Трансјорданије и повезивала Дамаск са Медином — економски је помогла становништву, пошто је Трансјорданија постала важна успутна станица за ходочаснике.

Модерно доба

Војници Арапске армије под вођством Хашемита, који држе заставу Велике арапске побуне против Османског царства у Хеџазу, 1916

Политика све израженије туркизације и централизације коју је Османско царство спроводило након Младотурске револуције 1908. године изазвала је незадовољство Арапа у Леванту, што је допринело развоју арапског националистичког покрета. Ове промене довеле су до избијања Арапске побуне 1916. године током Првог светског рата, чиме је окончан период од скоро четири века стагнације под османском влашћу. Побуну је предводио шериф Хусеин из Меке, припадник хашемитске породице из Хеџаза, заједно са својим синовима Абдулахом, Фејсалом и Алијем. На локалном нивоу, побуна је добила подршку трансјорданских племена, укључујући бедуине, Черкезе и хришћане. Савезничке силе у Првом светском рату, укључујући Британију и Француску, чији су се империјални интереси поклапали са арапским циљевима, пружиле су подршку побуни. Побуна је започела 5. јуна 1916. године у Медини и напредовала ка северу, све док борбе нису стигле до Трансјордана у бици код Акабе 6. јула 1917. године. Побуна је достигла врхунац када је Фејсал ушао у Дамаск у октобру 1918. године и успоставио арапску војну управу у Администрацији окупираних непријатељских територија – Исток (OETA East), која је касније проглашена за Арапско краљевство Сирију, чији је део био и Трансјордан. Током овог периода, најјужнији део земље, укључујући Маан и Акабу, такође је био присвајан од стране суседног Краљевства Хеџаза.

Новоформирано хашемитско краљевство над регионом Сирије било је принуђено да се преда француским снагама 24. јула 1920. године током битке код Мајсалуна. Французи су окупирали само северни део Сирије, док је Трансјордан ушао у период интеррегнума. Арапске тежње нису успеле да добију међународно признање, пре свега због тајног Споразума Сајкс–Пико из 1916. године, којим је регион подељен на француску и британску сферу утицаја, као и због Балфурове декларације из 1917. године, у којој је Британија објавила подршку успостављању „националног дома” за Јевреје у Палестини. Ово су Хашемити и Арапи доживели као издају њихових ранијих споразума са Британцима, укључујући и преписку Макмахон–Хусеин из 1915. године, у којој су Британци изразили спремност да признају независност уједињене арапске државе која би се простирала од Алепа до Адена, под влашћу Хашемита.

Становници Ес-Салта окупљени 20. августа 1920. године током посете британског високог комесара Трансјордану.

Британски високи комесар Херберт Самјуел допутовао је у Трансјордан 21. августа 1920. године како би се састао са становницима Ес-Салта. Том приликом је пред окупљених 600 угледних Трансјорданаца изјавио да ће британска влада помоћи успостављање локалних управа у Трансјордану, који је требало да остане одвојено од Палестине. Други састанак одржан је у Ум Кајсу 2. септембра, где је британски представник, мајор Фицрој Сомерсет, примио петицију у којој се захтевало: да у Трансјордану буде успостављена независна арапска влада на челу са арапским принцем (емиром); да се обустави продаја земље Јеврејима у Трансјордану и спречи њихова имиграција у ту област; да Британија оснује и финансира националну војску; као и да се одржи слободна трговина између Трансјордана и остатка региона.

Абдулах, други син шерифа Хусеина, допутовао је возом из Хеџаза у Маан у јужни Трансјордан 21. новембра 1920. године, са намером да поврати Велико сиријско краљевство које је његов брат изгубио. Трансјорданија се у то време налазила у стању расула и била је нашироко сматрана неуправљивом због нефункционалних локалних власти. Абдулах је стекао поверење племенских вођа у Трансјордану, пре него што је настојао да их убеди у предности организоване државне управе. Абдулахови успеси изазвали су завист Британаца, чак и онда када је то било у њиховом интересу. Британци су невољно прихватили Абдулаха као владара Трансјорданије, након што су му одредили шестомесечни пробни период. У марту 1921. године, Британија је одлучила да Трансјордан укључи у оквире мандата над Палестином, при чему је применила своју политику познату као „Шерифско решење”, без примене одредаба мандата које су се односиле на јеврејско насељавање. Дана 11. априла 1921. године основан је Емират Трансјордан, са Абдулахом као емиром.

У септембру 1922. године Савет Друштва народа признао је Трансјордан као државу, у складу са одредбама Трансјорданског меморандума. Трансјордан је остао под британским мандатом до 1946. године, али му је био одобрен знатно већи степен аутономије него области западно од реке Јордан. По преузимању власти од стране хашемитског руководства, у региону су се појавиле бројне тешкоће. У Трансјордану су мање локалне побуне у Кури 1921. и 1923. године биле угушене од стране Абдулахових снага уз помоћ Британаца. Вехабије из Наџда поново су ојачали и више пута упадали у јужне делове његове територије, озбиљно угрожавајући положај емира. Емир није био у стању да одбије те упаде без помоћи локалних бедуинских племена и Британаца, који су у близини Амана одржавали војну базу са мањим одредом Краљевског ратног ваздухопловства.

Период након стицања независности

Краљ Абдулах I 25. маја 1946. проглашава независност, са председником владе Ибрахимом Хашемом у позадини

Лондонским споразумом, који су 22. марта 1946. године потписали британска влада и емир Трансјордана, призната је независност те државе. Дана 25. маја 1946. године, након што је парламент Трансјордана ратификовао споразум, Трансјордан је проглашен краљевином под називом Хашемитска Краљевина Јордан, са Абдулахом као њеним првим краљем. Датум 25. мај данас се обележава као национални Дан независности, и представља државни празник. Јордан је постао чланица Уједињених нација 14. децембра 1955. године.

Дана 15. маја 1948. године, у оквиру рата у Палестини, Јордан је интервенисао заједно са још неколико арапских држава. Након завршетка рата, Јордан је успоставио контролу над Западном обалом, а 24. априла 1950. године ту територију је формално анектирао након Јерихонске конференције. Као одговор на то, поједине арапске државе затражиле су искључење Јордана из Арапске лиге. Дана 12. јуна 1950. године Арапска лига је саопштила да је анексија привремена и практична мера и да Јордан држи ту територију као „повереник“ до постизања коначног политичког решења.

Краљ Абдулах је убијен 1951. године у џамији Ал-Акса од стране палестинског милитанта, усред гласина да је намеравао да потпише мировни споразум са Израелом. Абдулаха је наследио његов син Талал, који је 1952. године успоставио модерни устав државе. Због болести, Талал је абдицирао у корист свог најстаријег сина Хусеина, који је ступио на престо 1953. године, са само 17 година. У наредном периоду Јордан се суочио са значајном политичком нестабилношћу. Педесете године 20. века биле су обележене политичким превирањима, пошто су насеризам и панарабизам захватили арапски свет. Дана 1. марта 1956. године краљ Хусеин је арабизовао команду војске отпустивши више високих британских официра, чиме је настојао да уклони преостали страни утицај у земљи. Године 1958. Јордан је са суседним Хашемитским Ираком формирао Арапску федерацију као одговор на стварање супарничке Уједињене Арапске Републике између Насеровог Египта и Сирије. Унија је трајала свега шест месеци и распала се након што је ирачки краљ Фејсал II (Хусеинов рођак) свргнут у крвавом војном пучу 14. јула 1958.

Краљ Хусеин 21. марта 1968. обилази напуштени израелски тенк након Битке код Караме

Јордан је непосредно пре него што је Израел извео напад на Египат потписао војни пакт са Египтом, чиме је у јуну 1967. године започео Шестодневни рат. Јордан и Сирија су се придружили рату, али су арапске државе биле поражене, а Јордан је изгубио контролу над Западном обалом, која је пала под израелску окупацију. Уследио је Рат исцрпљивања са Израелом, који је обухватио и Битку код Караме 1968. године, у којој су удружене снаге јорданске војске и Палестинске ослободилачке организације (ООП) одбиле израелски напад на логор Карама, смештен на јорданској граници са Западном обалом. Иако је учешће Палестинаца у борбама против израелских снага било ограничено, догађаји у Карами стекли су широку пажњу и похвале у арапском свету. Као последица тога, унутар Јордана дошло је до пораста подршке палестинским паравојним формацијама (федаинима) из других арапских земаља. Активности федаина убрзо су постале претња владавини права у Јордану. У септембру 1970. године јорданска војска је покренула акције против федаина, а сукоби који су уследили довели су до протеривања палестинских бораца из различитих фракција ООП у Либан. Овај сукоб познат је под називом Црни септембар.

Године 1973. Египат и Сирија су повели Јомкипурски рат против Израела, а борбе су се водиле дуж линије прекида ватре на реци Јордану из 1967. године. Јордан је упутио једну бригаду у Сирију ради напада на израелске јединице на сиријској територији, али није улазио у борбе против израелских снага са јорданске територије. На самиту у Рабату 1974. године, одржаном након Јомкипурског рата, Јордан и остале чланице Арапске лиге договориле су се да је Организација за ослобођење Палестине „једини легитимни представник палестинског народа“. Након тога, Јордан се 1988. године формално одрекао својих територијалних претензија на Западну обалу.

На Мадридској конференцији 1991. године Јордан је пристао да учествује у преговорима о мировном споразуму, под покровитељством Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза. Мировни споразум између Израела и Јордана потписан је 26. октобра 1994. године. Године 1997, као одмазду за бомбашки напад, израелски агенти су ушли у Јордан користећи канадске пасоше и отровали Халеда Машала, високог лидера Хамаса који је живео у Јордану. Суочен са снажним међународним притиском, Израел је доставио противотров и ослободио више десетина политичких затвореника, укључујући шеика Ахмеда Јасина, након што је краљ Хусеин запретио поништавањем мировног споразума.

Начелник генералштаба Хабис Маџали и председник владе Васфи ел Тал током војне параде 1970. године, две широко цењене националне личности

Дана 7. фебруара 1999. године, након смрти свог оца Хусеина, који је владао готово 50 година, Абдулах II ступио је на престо. По ступању на власт, Абдулах је покренуо политику економске либерализације, а његове реформе довеле су до привредног бума који је трајао до 2008. године. Абдулаху II приписује се повећање страних инвестиција, унапређење јавно-приватних партнерстава и постављање темеља за зону слободне трговине у Акаби и развој сектора информационих и комуникационих технологија у Јордану. Он је такође основао још пет посебних економских зона. Међутим, у наредним годинама јорданска привреда суочила се са потешкоћама, услед последица Велике рецесије и преливања нестабилности изазване Арапским пролећем.

Ал-Каида је, под вођством Абу Мусаба ел-Заркавија, 9. новембра 2005. године извела координисане експлозије у лобијима три хотела у Аману, при чему је погинуло 60, а рањено 115 људи. Напади, који су били усмерени против цивила, изазвали су широко огорчење међу становницима Јордана. Ови напади сматрају се ретким догађајем у земљи, након којег је унутрашња безбедност Јордана значајно унапређена. Од тада није било већих терористичких напада. Краљ Абдулах и Јордан често су на мети непријатељства исламских екстремиста због мировног споразума земље са Израелом, односа са Западом и углавном секуларног карактера њених закона.

Арапско пролеће представљало је талас масовних протеста који су избили широм арапског света 2011. године, са захтевима за економске и политичке реформе. Многи од тих протеста довели су до рушења режима у појединим арапским државама, што је резултирало нестабилношћу и, у неким случајевима, насилним грађанским ратовима. Као одговор на унутрашње немире, краљ Абдулах је сменио председника владе и покренуо низ реформи, укључујући измене устава, као и закона који регулишу јавне слободе и изборни систем. Сразмерна заступљеност поново је уведена у јордански парламент на општим изборима 2016. године, што је, према речима краља, требало да временом доведе до успостављања парламентарних влада. Иако је регион захватио талас насиља, Јордан је остао углавном поштеђен, упркос приливу око 1,4 милиона сиријских избеглица у земљу са ограниченим природним ресурсима, као и појави организације Исламска држава Ирака и Леванта (ИСИЛ).

Дана 4. априла 2021. године јорданске власти су ухапсиле 19 особа под оптужбом да су учествовале у покушају подривања стабилности државе. Међу њима је био и принц Хамзех, бивши престолонаследник Јордана и полубрат краља Абдулаха II, који је стављен у кућни притвор. Власти су саопштиле да је група била умешана у активности које су представљале претњу безбедности и политичкој стабилности краљевине.

Становништво

Попис становништва из 2015. године показао је да Јордан има 9.531.712 становника (47% жена и 53% мушкараца). Око 2,9 милиона становника (30%) чинили су недржављани, укључујући избеглице и илегалне имигранте. Године 2015. било је 1.977.534 домаћинства, са просеком од 4,8 чланова по домаћинству, у поређењу са 6,7 чланова по домаћинству колико је износило стање на попису из 1979. године. Становништво Амана бројало је 65.754 становника 1946. године, док је 2015. премашило 4 милиона.

Арапи чине око 98% становништва. Преосталих 2% углавном чине народи са Кавказа, укључујући Черкезе, Јермене и Чечене, као и мање мањинске групе. Око 84,1% становништва живи у урбаним срединама.

Избеглице, имигранти и исељеници

Јордан је у децембру 2016. године био домаћин за 2.175.491 палестинску избеглицу. Већини њих је током времена додељено јорданско држављанство. Први талас палестинских избеглица стигао је током Арапско-израелског рата 1948. године, док су нови велики таласи уследили након Шестодневног рата 1967. и током Заливског рата 1990. У прошлости је Јордан великом броју палестинских избеглица додељивао држављанство, али се последњих година оно одобрава само у изузетним случајевима. Око 370.000 Палестинаца живи у избегличким камповима под управом Агенције УН за палестинске избеглице (UNRWA). Након што је Израел заузео Западну обалу 1967. године, Јордан је повукао држављанство хиљадама Палестинаца како би спречио трајно пресељење становништва са Западне обале у Јордан. Палестинцима са Западне обале који су имали породицу у Јордану или су поседовали јорданско држављанство издаване су такозване „жуте карте“, које су, на захтев, гарантовале пуна права јорданских држављана.

Део избегличког кампа Заатари из ваздуха, у коме живи око 80.000 сиријских избеглица, што га чини највећим кампом за сиријске избеглице на свету

Након рата у Ираку 2003. године, у Јордан се доселило до 1.000.000 Ирачана, од којих се већина касније вратила у домовину. До 2015. године њихов број је износио 130.911. Многи ирачки хришћани, од којих је велика већина етничких Асираца, населили су се у Јордану привремено или трајно. Међу досељеницима се налази и око 15.000 Либанаца који су пристигли након рата у Либану 2006. године. Од 2010. године, више од 1,4 милиона сиријских избеглица стигло је у Јордан бежећи од насиља у Сирији, при чему је највећи број њих смештен у избегличком кампу Заатари.

Краљевина је наставила да показује гостопримство, упркос значајном оптерећењу које прилив сиријских избеглица представља за јорданске заједнице, с обзиром на то да велика већина сиријских избеглица не живи у камповима. Последице избегличке кризе обухватају конкуренцију на тржишту рада, притисак на водне ресурсе и друге јавне услуге, као и додатно оптерећење националне инфраструктуре.

Према подацима из 2007. године, у Јордану је живело до 150.000 асирских хришћана. Већину су чиниле избеглице из Ирака које говоре источноарамејским језицима. У земљи живи и око 30.000 Курда који су, попут Асираца, углавном избеглице из Ирака, Ирана и Турске. Потомци Јермена који су током геноцида над Јерменима 1915. године потражили уточиште у Леванту броје око 5.000 особа и углавном живе у Аману. Мали број етничких Мандејаца такође живи у Јордану, већином као избеглице из Ирака.

Око 12.000 ирачких хришћана потражило је уточиште у Јордану након што је Исламска држава 2014. године заузела град Мосул. Неколико хиљада Либијаца, Јеменаца и Суданаца такође је затражило азил у Јордану, бежећи од нестабилности и насиља у својим земљама. Попис становништва из 2015. године забележио је да у Јордану живи 1.265.000 Сиријаца, 636.270 Египћана, 634.182 Палестинаца, 130.911 Ирачана, 31.163 Јеменаца, 22.700 Либијаца и 197.385 лица других националности.

Године 2012. у краљевини је живело око 1,2 милиона нерегуларних и око 500.000 регуларних радника миграната и исељеника. Хиљаде страних жена, углавном са Блиског истока и из источне Европе, ради у ноћним клубовима, хотелима и баровима широм земље. Америчке и европске заједнице исељеника углавном су концентрисане у главном граду, будући да се у њему налази велики број међународних организација и дипломатских мисија.

Религија

Сунитски ислам је доминантна религија у земљи. Муслимани чине око 95% становништва, од чега се 93% изјашњава као сунити. Постоји мали број ахмадијских муслимана као и нешто шиита. Многи шиити су избеглице из Ирака и Либана. Муслимани који прелазе у другу религију, као и мисионари других вера, суочавају се са друштвеном и правном дискриминацијом.

Џамија у Марса Заједу у Акаби

Православна црква током снежне олује у Аману

Јордан садржи неке од најстаријих хришћанских заједница на свету, које датирају још из 1. века н. е., након распећа Исуса Христа. Хришћани данас чине око 4% становништва, што је пад у односу на око 20% из 1930. године, иако је њихов апсолутан број порастао. Ово је последица високог прилива муслиманског становништва у Јордан, већих стопа исељавања хришћана у Запад и виших наталитетних стопа код муслимана.

Према процени Православне цркве из 2014. године, у Јордану живи око 250.000 хришћана, од којих су сви арапског говорног подручја, мада је студија искључила мањинске хришћанске групе, као и хиљаде западних, ирачких и сиријских хришћана који бораве у земљи. Хришћани су добро интегрисани у друштво и уживају висок степен верских слобода. Хришћани такође имају значајан утицај у медијима.

Мање верске заједнице укључују друзе, бахајце и мандејце. Већина Друза живи у Азраку, у појединим селима уз сиријску границу и у Зарки. Већина јорданских бахаја живи у Адасији на рубу долине реке Јордан. Процењује се да у Аману живи око 1.400 мандејаца, који су након инвазије 2003. године дошли из Ирака бежећи од прогона.

Језици

Званични језик је савремени стандардни арапски, књижевни језик који се учи у школама. Већина Јорданаца као матерњи језик говори један од нестандардних дијалеката познатих као јордански арапски. Јордански знаковни језик је језик заједнице глувих. Енглески језик, иако нема званичан статус, широко се говори широм Јордана и представља de facto језик трговине и банкарства, а ужива и коофицијални статус у образовном сектору. Скоро сва предавања на универзитетском нивоу изводе се на енглеском језику, а готово све државне школе уче енглески упоредо са стандардним арапским језиком.

Чеченски, черкески, јерменски, тагалог и руски језик популарни су међу њиховим етничким заједницама. Француски се нуди као изборни предмет у многим школама, углавном у приватном сектору. Немачки је све популарнији језик у земљи, а уведен је у ширу употребу након оснивања Немачко-јорданског универзитета 2005. године.

Здравство и образовање

Јорданске ученице читају у једној државној школи. Стопа писмености међу младим женама у Јордану (узраста од 15 до 24 године) износила је 99,37% у 2015. години.

Очекивани животни век у Јордану износио је око 74,8 година у 2017. години. Главни узрок смрти су кардиоваскуларне болести, а за њима следе малигни тумори. Стопе имунизације деце константно су расле током последњих 15 година. У 2002. години, вакцинација и имунизација обухватиле су више од 95% деце млађе од пет година. С друге стране, 1950. године водоводна и санитарна мрежа била је доступна за свега 10% становништва, док је 2015. године тај број достигао 98% Јорданаца.

Здравствене услуге у земљи важе за једне од најбољих у региону. Квалификовани медицински кадар, повољна инвестициона клима и економска стабилност допринели су великом успеху овог сектора. Здравствени систем је подељен између државних и приватних установа. У 2007. години, Јорданска болница, као највећа приватна болница у земљи, постала је прва општа специјалистичка болница која је добила међународну акредитацију Заједничке комисије (JCAHO). Поред ње, као специјализовани центар за лечење рака истиче се Онколошки центар Краљ Хусеин. Око 66% Јорданаца поседује неки облик здравственог осигурања.

Образовни систем се састоји од две године предшколског образовања, 10 година обавезног основног образовања и две године средњег академског или стручног образовања, након чега ученици полажу државни испит за стицање општег сертификата о средњем образовању, познатији као тауџихи. Основно образовање је потпуно бесплатно. Ђаци могу похађати приватне или државне школе. Према подацима УНЕСКО-а, стопа писмености у 2015. години износила је 98,01%, што се сматра највишим процентом на Блиском истоку и у арапском свету, као и једним од највиших у свету уопште.

Током 2009. године, УНЕСКО је рангирао образовни систем Јордана на 18. место од 94 земље света у погледу обезбеђивања родне равноправности у образовању. Јордан такође има највећи број научних истраживача у развојно-истраживачком сектору на милион становника међу свих 57 земаља чланица Организације исламске сарадње. У земљи послује чак 8.060 истраживача на милион људи, док светски просек износи 2.532 на милион.

Јордан поседује 10 државних универзитета, 19 приватних универзитета и 54 високе школе (колеџа), од којих је 14 државних, 24 приватна, док су остали повезани са Оружаним снагама Јордана, Управом за цивилну заштиту, Министарством здравља и агенцијом УНРВА. Сваке године на универзитете се упише преко 200.000 студената. Додатних 20.000 Јорданаца високо образовање стиче у иностранству, превасходно у Сједињеним Америчким Државама и Европи. Према рејтингу Webometrics, најбоље рангирани универзитети у Јордану су Универзитет у Јордану (који заузима 1.220. место широм света), Јордански универзитет науке и технологије (1.729. место) и Хашемитски универзитет (2.176. место). Универзитет у Јордану и Јордански универзитет науке и технологије заузимају 8. и 10. место међу свим арапским универзитетима.

Највећи градови

Главни град је Аман, који се налази у северно-централном делу Јордана.

Извор: Према попису становништва из 2015. године
	№	Град	Мухафаза	Популација
Аман Зарка	1.	Аман	Аман	1.812.059	Ирбид Русејфа
	2.	Зарка	Зарка	635.160
	3.	Ирбид	Ирбид	502.714
	4.	Русејфа	Зарка	472.604
	5.	Ел Рамта	Ирбид	155.693
	6.	Акаба	Акаба	148.398
	7.	Ел Мафрак	Мафрак	106.008
	8.	Мадаба	Мадаба	105.353
	9.	Салт	Балка	99.890
	10.	Џераш	Џераш	50.745

Административна подела

Главни чланак: Административна подела Јордана

Административно, Јордан је подељен у 12 покрајина (мухафаза), којима управљају гувернери које поставља краљ. Они су једина власт за сва подручја власти и развојне пројекте у својим областима.

Вади Рум, јужни Јордан

• Аџлун (Ajlun)
• Аман (Amman)
• Акаба (Aqaba)
• Балка (Balqa)
• Ирбид (Irbid)
• Џераш (Jerash)
• Керак (Kerak)
• Ман (Ma'an)
• Мадаба (Madaba)
• Мафрак (Mafraq)
• Тафила (Tafileh)
• Зарка (Zarqa)

Политика

Главни чланак: Политика Јордана

Јордан је уставна монархија базирана на уставу проглашеном 8. јануара 1952. Извршна власт је додељена краљу и његовом савету министара. Краљ потписује и извршава све законе. Његово право на вето могу да премосте две трећине гласова у оба дома Народне скупштине. Он поставља и може да разрешује све судије декретом, одобрава измене устава, проглашава рат и командује оружаним снагама. Одлуке кабинета, судске пресуде и новчанице се издају у његово име. Савет министара предводи премијер, а поставља их краљ, који може да разреши чланове кабинета на захтев премијера. Кабинет је одговоран Комори представника Јордана у вези са питањима опште политике и може бити приморан на оставку двотрећинским изгласавањем „неповерења“ од стране овог тела.

Законодавна власт почива на дводомној народној скупштини. 120 посланика представничког дома се бира на општим изборима за четворогодишњи мандат, а краљ може да их распусти. Девет места је резервисано за хришћане, дванаест за жене, и три за Черкезе и Чечене. Чланове сената (њих 60) поставља краљ на осмогодишње мандате.

Устав предвиђа три категорије судова - цивилне, религиозне и посебне. Административно, Јордан је подељен у 12 гувернерата. Сваким од њих управља гувернер кога поставља краљ. Они су једина власт за сва подручја власти и развојне пројекте у својим областима.

Краљ Хусеин је владао Јорданом од 1953. до 1999, преживевши више изазова својој владавини. Окончао је ванредно стање 1991. и легализовао политичке странке 1992. године. 1989. и 1993, Јордан је одржао парламентарне изборе. Због контроверзних промена изборног закона, исламистичке партије су бојкотовале изборе 1997. године.

Краљ Абдулах II је наследио оца након његове смрти у фебруару 1999. Абдулах је брзо почео да ради на реафирмисању мировног споразума са Израелом, и на односима са Сједињеним Државама. Током своје прве године на власти, Абдулах је вратио фокус владине пажње на економске реформе.

Услед разних фактора, као што су структурне економске тешкоће и отвореније политичко окружење, дошло је до појаве спектра политичких партија. Крећући се ка већој независности, скупштина Јордана је истраживала оптужбе за корупцију против неколико личности из режима и постала је главни форум у коме се изражавају различита политичка мишљења, укључујући и исламистичка. Иако краљ Абдулах представља главну власт у Јордану, и скупштина игра важну улогу.

Привреда

Промена БДП-а по глави становника у Јордану (1950—2018). Подаци су прилагођени инфлацији према међународном долару Гири—Камиса из 2011. године.

Светска банка класификује Јордан као земљу са нижим средњим приходом. Са друге стране, Светски програм за храну класификује привреду Јордана као економију са вишим средњим приходом, али и као земљу сиромашну ресурсима са ограниченим земљиштем за пољопривреду. Приближно 15,7% становништва живело је на или испод националне линије сиромаштва у 2018. години, док је готово трећина становника пала испод те линије у неком периоду године, што је феномен познат као пролазно сиромаштво. Привреда, која бележи БДП од 39,453 милијарде долара (закључно са 2016. годином), расла је по просечној стопи од 8% годишње између 2004. и 2008. године, а око 2,6% од 2010. године надаље. БДП по глави становника порастао је за 351% током 1970-их, опао за 30% током 1980-их и поново порастао за 36% током 1990-их година; према паритету куповне моћи, износио је 9.406 долара по становнику у 2017. године. Јорданска економија је једна од најмањих у региону, а становништво се суочава са релативно високим стопама незапослености и сиромаштва.

Привреда је релативно добро диверзификована. Трговина и финансије заједно чине скоро трећину БДП-а; саобраћај и комуникације, јавне услуге и грађевинарство чине једну петину, док рударство и производња чине приближно још једну петину. Нето званична развојна помоћ Јордану у 2009. години износила је укупно 761 милион америчких долара; према подацима владе, око две трећине ове суме додељено је у виду грантова, од чега је половина била директна подршка буџету.

Званична валута је Јордански динар, који је везан за специјална права вуче Међународног монетарног фонда, што одговара фиксном курсу према којем 1 амерички долар вреди 0,709 динара (односно 1 динар износи приближно 1,41044 долара). Јордан је 2000. године приступио Светској трговинској организацији и потписао Споразум о слободној трговини између Јордана и Сједињених Држава, поставши тако прва арапска земља која је успоставила такав споразум са САД. Јордан ужива и напредни статус у односима са Европском унијом, што је олакшало већи приступ извозу на европско тржиште. Због спорог домаћег раста, високих субвенција за енергенте и храну, као и превеликог броја запослених у јавном сектору, Јордан углавном бележи годишњи буџетски дефицит.

Поглед на део главног града Амана

Велика рецесија и немири изазвани Арапским пролећем утицали су на пад раста БДП-а, наневши штету трговини, индустрији, грађевинарству и туризму. Број туристичких долазака нагло је опао након 2011. године. Између 2011. и 2016. године, арапски гасовод на Синају, који је снабдевао Јордан гасом из Египта, био је мета напада огранака Исламске Државе чак 32 пута. Јордан је претрпео губитке од неколико милијарди долара јер је за производњу електричне енергије морао да користи знатно скупља тешка мазутна уља. Влада је 2012. године укинула субвенције на гориво, што је довело до скока његове цене. Ова одлука, која је касније повучена, покренула је масовне протесте широм земље.

Спољни дуг Јордана је 2011. године износио 19 милијарди долара, што је чинило 60% његовог БДП-а. До 2016. године дуг је достигао 35,1 милијарду долара, односно 93% БДП-а. Овај значајан пораст приписује се последицама регионалне нестабилности, која је узроковала пад туристичких активности, смањење страних инвестиција, повећање војних расхода, нападе на египатски гасовод, колапс трговине са Ираком и Сиријом, трошкове због прихвата сиријских избеглица и акумулиране камате на кредите. Према подацима Светске банке, сиријске избеглице коштају Јордан више од 2:5 милијарди долара годишње, што чини 6% БДП-а и 25% годишњих прихода владе. Страна помоћ покрива само мали део ових издатака, док 63% укупних трошкова сноси сам Јордан. Влада је усвојила програм штедње који је имао за циљ да смањи однос дуга према БДП-у на 77 одсто до 2021. године. Овај економски програм је успешно спречио да дуг пређе границу од 95% у 2018. години.

Удео високообразоване и квалификоване радне снаге међу највишима је у региону у секторима као што су информационо-комуникационе технологије (ИКТ) и индустрија, што је директна заслуга релативно модерног образовног система. То је привукло велике стране инвестиције и омогућило земљи да извози своју радну снагу у земље Персијског залива. Прилив новчаних дознака из иностранства бележио је брз раст, нарочито крајем 1970-их и током 1980-их година, и до данас остаје важан спољни извор финансирања. Новчане дознаке су 2015. године износиле 3,8 милијарди долара, чиме је Јордан заузео четврто место по обиму прилива ових средстава у региону.

Саобраћај

Јордан заузима 35. место у свету по квалитету инфраструктуре, што представља један од највиших рангова у земљама у развоју, према Индексу економске конкурентности Светског економског форума из 2010. године. Овако висок ниво инфраструктурног развоја неопходан је због улоге Јордана као транзитне земље за проток робе и услуга, углавном према Палестини и Ираку.

Према подацима Министарства јавних радова и стамбених питања, закључно са 2011. годином, путну мрежу је чинило 2878 km главних путева, 2592 km сеоских путева и 1733 km споредних путева. Хеџаска железница, изграђена током Османског царства, која се протезала од Дамаска до Меке, послужиће као основа за будуће планове проширења железничке мреже. Тренутно, железница има веома малу цивилну активност и првенствено се користи за превоз робе. Национални пројекат изградње нове железнице тренутно је у фази израде студија и тражења извора финансирања. Аман има развијену мрежу јавног градског превоза која укључује Аман бус (Amman Bus) и систем брзих аутобуса Аман БРТ (Amman Bus Rapid Transit), а са оближњом Зарком повезан је путем међуградског БРТ система Аман—Зарка.

Јордан поседује три комерцијална аеродрома који опслужују међународне летове. Два се налазе у Аману, док је трећи Међународни аеродром Краљ Хусеин у Акаби. Цивилни аеродром Аман опслужује неколико регионалних рута и чартер летова, док је Међународни аеродром Краљица Алија главни међународни ваздушни центар у Јордану и представља седиште (чвориште) за националну авио-компанију Royal Jordanian Airlines. Проширење овог аеродрома завршено је 2013. године изградњом нових терминала у вредности од 700 милиона долара, што омогућава прихват преко 16 милиона путника годишње. Важи за један од најсавременијих аеродрома, а у анкетама Airport Service Quality (програм за бенчмаркинг задовољства путника) добио је признање за „најбољи аеродром у региону Блиског истока” за 2014. и 2015. година.

Лука Акаба је једина поморска лука у Јордану. Часопис Лојдс лист је 2006. године ову луку прогласио за „најбољи контејнерски терминал” на Блиском истоку. Лука је изабрана због свог статуса транзитне тачке за суседне земље, специфичног географског положаја између четири државе и три континента, као и чињенице да представља ексклузивну капију за домаће тржиште након недавних инфраструктурних унапређења.

Туризам

Рушевине Ел Магтаса на јорданској страни реке Јордан, за које се верује да су биле место Исусовог крштења и деловања Јована Крститеља

Сектор туризма се сматра каменом темељцем привреде и представља велики извор запошљавања, девизних прихода и економског раста. Јордан је 2010. године посетило 8 милиона туриста. Већина туриста долази из европских и арапских земаља. На туризам су озбиљно утицала регионална превирања, посебно она изазвана Арапским пролећем. Јордан је забележио пад броја туриста од 70% у периоду од 2010. до 2016. године; број туриста је почео да се опоравља 2017. године.

Према подацима Министарства туризма и старина, Јордан је дом за око 100.000 археолошких и туристичких локалитета. Неки веома добро очувани историјски градови укључују Петру и Џераш, при чему је Петра најпопуларнија туристичка атракција и икона краљевине. Као део Свете земље, у Јордану се налазе бројни библијски локалитети, укључујући: Ел Магтас (традиционално место Исусовог крштења), планину Небо, Ум ел Расас, Мадабу и Махерон. Исламски локалитети обухватају светилишта пратилаца пророка Мухамеда, као што су Абдулах ибн Раваха, Зејд ибн Харита и Муад ибн Џабал. Тврђава Аџлун, коју је у 12. веку подигао муслимански ајубидски владар Саладин током својих ратова са крсташима, такође представља популарну туристичку атракцију.

Резерват биосфере Дана у јужном Јордану налази се дуж Јорданске стазе, пешачке руте која постаје све популарнија.

Модерна забава, рекреација и традиционални базари у урбаним срединама, углавном у Аману, такође привлаче туристе. Однедавно се у Аману, Акаби и Ирбиду развија ноћни живот, а број барова, дискотека и ноћних клубова је у порасту. Алкохол је широко доступан у туристичким ресторанима, продавницама пића, па чак и у неким супермаркетима. Кањони као што је Вади Муџиб и пешачке стазе у различитим деловима земље привлаче авантуристе. Планинарење и пешачење постају све популарнији међу туристима и локалним становништвом. Места као што су Резерват биосфере Дана и Петра нуде бројне обележене стазе за пешачење. Јорданска стаза (Jordan Trail), пешачка рута дуга 650 km која се протеже кроз целу земљу од севера до југа и повезује неколико знаменитости, успостављена је 2015. године с циљем да се оживи сектор туризма. Поред тога, одмор на мору омогућен је на обалама Акабе и Мртвог мора, где се налази неколико међународних одмаралишта.

Јордан је водећа дестинација за медицински туризам на Блиском истоку још од 1970-их година. Студија коју је спровело Удружење приватних болница Јордана показала је да је 250.000 пацијената из 102 земље примило терапију и лечење у Јордану током 2010. године, у поређењу са 190.000 у 2007. години, што је донело приход од преко једне милијарде долара. Светска банка је оценила Јордан као прву дестинацију за медицински туризам у региону и пету у свету укупно. Већина пацијената долази из Јемена, Либије и Сирије због тренутних грађанских ратова у тим земљама. Лекари и медицинско особље стекли су велико искуство у раду са ратним пацијентима током година прихватања таквих случајева из различитих конфликтних зона у региону.

Природне методе лечења заступљене су у термоминералним изворима Хамамат Маин (Ma'in Hot Springs) и на Мртвом мору. Мртво море се често описује као „природна бања”. Садржи 10 пута више соли од просечног океана, због чега је немогуће потонути у њему. Висок салинитет Мртвог мора доказано делује терапеутски на многе кожне болести. Јединственост овог језера привлачи бројне јорданске и стране туристе, што је значајно подстакло инвестиције у хотелски сектор на овом подручју.

Природни ресурси

Види још: Енергетика у Јордану

Јордан је био седамнаеста земља на свету по нивоу водног стреса 2022. године.

Јордан спада међу земље са највећим недостатком воде на Земљи. Са свега 97 кубних метара воде по становнику годишње, сматра се да се држава суочава са „апсолутном оскудицом воде” према Фалкенмарковој класификацији. Већ оскудни ресурси додатно су оптерећени масовним приливом сиријских избеглица, од којих се многи суочавају са проблемима приступа чистој води у неформалним насељима. Јордан дели оба своја главна површинска водна ресурса, реке Јордан и Јармук, са суседним земљама, што додатно компликује одлуке о расподели воде. Вода из изворишта Диси и десет великих брана историјски су играли велику улогу у обезбеђивању пијаће воде. Брана Јава у североисточном Јордану, која датира из четвртог миленијума пре нове ере, представља најстарију познату брану на свету.

Воз који превози фосфате на станици Рам

Природни гас је откривен 1987. године; међутим, процењена величина откривених резерви износила је око 230 милијарди кубних стопа, што је занемарљива количина у поређењу са његовим суседима богатим нафтом. Поље Риша, у источној пустињи поред ирачке границе, производи скоро 35 милиона кубних стопа гаса дневно, који се шаље у оближњу електрану како би се задовољио мали део потреба Јордана за електричном енергијом. Ово је довело до потпуне зависности од увоза нафте за производњу готово све електричне енергије. Регионална нестабилност током деценија прекидала је снабдевање краљевине нафтом и гасом из различитих извора, због чега су претрпљени губици од неколико милијарди долара. Јордан је 2012. године изградио луку за течни природни гас у Акаби како би привремено заменио изворе снабдевања, док је истовремено израђивао стратегију за рационализацију потрошње енергије и диверзификацију својих енергетских извора.

Јордан има 330 сунчаних дана у години, а брзина ветра достиже преко 7 m/s у планинским пределима, због чега су се обновљиви извори показали као обећавајући сектор. Краљ Абдулах је током 2010-их пустио у рад велике пројекте обновљивих извора енергије, укључујући Ветропарк Тафила снаге 117 MW, као и соларне електране Шамс Ман снаге 53 MW и Кувеира снаге 103 MW, уз још неколико планираних пројеката. Почетком 2019. године објављено је да су завршени пројекти обновљивих извора енергије укупног капацитета од преко 1090 MW, што је допринело са 8% укупној производњи електричне енергије у Јордану (у односу на свега 3% у 2011. години), док је преосталих 92% генерисано из гаса. Иако је првобитни владин план предвиђао да удео обновљиве енергије до 2020. године достигне 10%, влада је 2018. године објавила да настоји да премаши ту цифру и оствари удео од 20%.

Јордан поседује пете највеће резерве уљних шкриљаца на свету, које би се могле комерцијално експлоатисати у централним и северозападним регионима земље. Званични подаци процењују ове резерве на више од 70 милијарди тона. Електрана Атарат, прва јорданска електрана на уљне шкриљце, пуштена је у рад 2023. године са капацитетом од 470 MW. Јордан такође настоји да искористи своје велике резерве уранијума за развој нуклеарне енергије. Првобитни план је предвиђао изградњу два реактора од по 1.000 MW, али се од њега одустало због финансијских ограничења. Тренутно, Комисија за атомску енергију разматра изградњу малих модуларних реактора, чији капацитети не прелазе 500 MW и који могу да обезбеде изворе воде путем десалинизације. Комисија је 2018. године саопштила да Јордан води озбиљне преговоре са више компанија о изградњи своје прве комерцијалне нуклеарне електране, односно реактора хлађеног хелијумом, чији је завршетак првобитно планиран до 2025. године. Рудници фосфата на југу земље учинили би Јордан једним од највећих произвођача и извозника овог минерала на свету.

Индустрија

Јарбол у Акаби у најјужнијем граду Акаби, једином излазу Јордана на море

Индустријски сектор, који обухвата рударство, производњу, грађевинарство и енергетику, чинио је приближно 26% БДП-а у 2004. години (укључујући прерађивачку индустрију са 16,2%, грађевинарство са 4,6% и рударство са 3,1%). Више од 21% радне снаге било је запослено у индустрији 2002. године. Током 2014. године, индустрија је чинила 6% укупног БДП-а земље. Главни индустријски производи Јордана су поташа, фосфати, цемент, одећа и вештачка ђубрива. Најперспективнији сегмент овог сектора је грађевинарство. Предузеће Petra Engineering Industries Company, које се сматра једним од главних стубова јорданске индустрије, стекло је међународно признање, а његови климатизациони уређаји стигли су и до НАСА-е. Јордан је такође значајан произвођач фармацеутских производа у региону Блиског истока и Северне Африке (МЕНА), предвођен компанијом Хикма.

Војна индустрија је доживела процват након што је краљ Абдулах II 1999. године основао одбрамбену компанију Биро за дизајн и развој Јордана. Циљ је био стварање домаћих капацитета за пружање научних и техничких услуга Оружаним снагама Јордана, као и да се земља позиционира као глобални центар за истраживање и развој у области безбедности. Ова компанија производи све врсте војне опреме и наоружања, од којих се многи приказују на међународном војном сајму СОФЕКС (SOFEX), који се одржава сваке две године. Током 2015. године, ова компанија је извезла војне производе у вредности од 72 милиона долара у више од 42 земље светa.

Наука и технологија

Ветропарк Тафила снаге 117 MW у јужном Јордану први је и највећи комерцијални ветропарк на Блиском истоку.

Наука и технологија представљају најбрже растући сектор привреде. Овај раст се одвија у више индустријских грана, укључујући информационе и комуникационе технологије (ИКТ) и нуклеарну технологију. Јордан доприноси са чак 75% целокупног арапског садржаја на интернету. Током 2014. године, ИКТ сектор је обезбеђивао више од 84.000 радних места и доносио је 12% укупног БДП-а земље. Више од 400 компанија је активно у области телекомуникација, информационих технологија и развоја видео-игара. Поред тога, послује преко 600 компанија у сектору активних технологија, као и 300 стартап предузећа. Јордан је заузео 65. место на Глобалном индексу иновација за 2025. годину.

Нуклеарна наука и технологија такође бележе експанзију. Јордански истраживачки и тренажни реактор, који је пуштен у рад 2016. године, јесте истраживачки реактор снаге 5 MW смештен на Јорданском универзитету науке и технологије у граду Ар Рамта. Овај објекат је први нуклеарни реактор у земљи и обезбеђиваће Јордану радиоактивне изотопе за медицинску употребу, као и обуку студената ради стварања стручне радне снаге за планиране комерцијалне нуклеарне електране у држави.

Јордан је такође домаћин међународног научног центра СЕЗАМЕ (SESAME — Међународни центар за синхротронско зрачење у експерименталној науци и примени на Блиском истоку), који представља једини акцелератор честица на Блиском истоку и један од свега 60 синхротронских центара на свету. СЕЗАМЕ, који ради под окриљем УНЕСКО-а и ЦЕРН-а, званично је отворен 2017. године и омогућава заједничку научну сарадњу између истраживача из различитих, често супарничких блискоисточних земаља.

Култура

Уметност и музеји

Јордански фолклорни оркестар свира гајде у Џерашу

Многе институције имају за циљ да подигну културну свест о јорданској уметности и да представе уметничке покрете у областима као што су сликарство, вајарство, графити и фотографија. Уметничка сцена се значајно развија последњих неколико година, а Јордан је постао својеврсно уточиште за уметнике из околних земаља погођених сукобима. У јануару 2016. године, по први пут у историји, јордански филм Диб номинован је за Оскар за најбољи филм на страном језику.

Највећи музеј у земљи је Музеј Јордана. У њему се чува већина вредних археолошких налаза откривених у држави, укључујући поједине Кумранске списе, неолитске кречњачке статуе из Аин Газала и копију Мешине стеле. Већина музеја смештена је у Аману, укључујући Дечји музеј Јордана, Споменик и музеј мученика и Краљевски аутомобилски музеј. Међу музејима изван главног града истиче се Археолошки музеј у Акаби. Јорданска национална галерија ликовних уметности главни је музеј савремене уметности у Аману.

Музичка сцена у Јордану бележи успон кроз развој нових бендова и извођача који уживају велику популарност на Блиском истоку. Певачи као што су Омар ел Абдалат, Тони Катан, Дијана Каразон и Хани Митваси значајно су допринели популаризацији јорданске музике. Фестивал у Џерашу представља традиционалну годишњу музичку манифестацију на којој наступају најпознатији извођачи из арапског света. Пијаниста и композитор Заде Дирани стекао је широку међународну превасходност. Такође је приметан снажан раст алтернативних арапских рок бендова који доминирају сценом у арапском свету, међу којима су најпознатији: Ел Мораба3, Автострад, ЏадаЛ, Ахер Зафир и Азиз Марака.

Јордан је отворио и свој први подводни војни музеј, који се налази недалеко од обале Акабе. У овом специфичном музеју на морском дну изложено је неколико војних возила, укључујући тенкове, оклопне транспортере и један хеликоптер.

Кухиња

Мансаф, традиционално јело Јордана, потиче из бедуинског живота и представља симбол јорданског гостопримства.

Како је Јордан осми највећи произвођач маслина на свету, маслиново уље је главна масноћа која се користи за кување у земљи. Омиљено предјело је хумус, који представља пасирани пире од леблебија помешан са тахинијем (пастом од сусама), лимуном и белим луком. Фул медамес је још једно широко познато предјело. Првобитно традиционални оброк радничке класе, ово јело је временом пронашло пут и до трпеза виших друштвених слојева. Типичан мезе у Јордану најчешће садржи кубу, грчки јогурт, баба гануш, табуле, маслине и различите врсте туршије (киселих краставаца). Мезе се генерално служи уз левантинско алкохолно пиће арак, које се прави од грожђа и аниса, а веома је слично узу, раклију или пастису. Јорданско вино и пиво се такође конзумирају у одређеној мери. Иста ова јела, када се служе без алкохолних пића, на арапском се називају „мукабилат” (предјела).

Најпрепознатљивији гастрономски специјалитет је мансаф, који представља национално јело Јордана. Ово јело је врховни симбол гостопримства и настало је под снажним утицајем традиционалне бедуинске културе. Мансаф се служи у различитим свечаним приликама као што су свадбе, сахране или током верских празника. Састоји се од велике порције пиринча са месом које је кувано у густом сушеном јогурту (џамиду), а на крају се прелива пињолима и понекад зачинским биљем. Према старом обичају, јело се једе искључиво рукама, мада се та традиција у савремено доба не примењује увек. Свеже воће се обично послужује на самом крају оброка, али су заступљени и традиционални десерти као што су баклава, харисе, кнафе, халва и катајеф — колач који се спрема специјално за време светог месеца Рамазана. Изузетно је распрострањено пијење кафе и чаја који се зачињавају наном или жалфијом.

Спорт

Иако су и тимски и индивидуални спортови широко заступљени, краљевина је своје највеће међународне успехе остварила у теквонду. Најзначајнији тренутак догодио се на Олимпијским играма у Рију 2016. године, када је Ахмад Абугауш освојио прву олимпијску медаљу за Јордан у историји овог такмичења, узевши злато у категорији до 68 килограма. Након тога, медаље су наставиле да пристижу са светских и азијских такмичења, чиме се теквондо етаблирао као један од омиљених спортова у земљи, уз фудбал и кошарку.

Фудбал је ипак најпопуларнији спорт међу становништвом. Фудбалска репрезентација Јордана била је на корак од пласмана на Светско првенство 2014. године у Бразилу, али је изгубила у двомечу међуконтиненталног баража против Уругваја. Репрезентација је претходно стизала до четвртфинала Азијског купа 2004. и 2011. године, док је највећи успех у историји остварила пласманом у велико финале Азијског купа 2023. године, у којем је поражена од Катара.

Јордан води снажну политику инклузије у спорту и улаже значајна средства како би подстакао девојчице и жене на учешће у свим дисциплинама. Женска фудбалска репрезентација Јордана константно подиже свој углед у свету, а у марту 2016. године заузимала је 58. место на ФИФА ранг-листи. Јордан је 2016. године био домаћин Светског првенства у фудбалу за жене до 17 година, на којем је учествовало 16 репрезентација са шест континената. Турнир је одигран на четири стадиона у три јорданска града — Аману, Зарки и Ирбиду, што је уједно био и први женски спортски турнир великих размера организован на Блиском истоку.

Кошарка је још један спорт у којем Јордан бележи запажене резултате. Репрезентација се квалификовала за Светско првенство 2010. године, а касније и за Светско првенство 2019. године у Кини. Јордану је недостајао само један поен за пласман на Олимпијске игре 2012. године, након што је у финалу Азијског купа тесно изгубио од Кине резултатом 70:69, освојивши сребрну медаљу. Кошаркашка репрезентација Јордана редовно учествује на међународним и регионалним турнирима. Међу најпознатије локалне кошаркашке клубове убрајају се Ал Ортодокси, Ал Ријади, Заин, Ал Хусеин и Ал Џазира.

Бокс, карате, кик-бокс, муај тај и џијуџицу такође уживају велику популарност. Мање конвенционални спортови такође бележе раст; рагби постаје све популарнији, а национална рагби унија званично је призната од стране Олимпијског комитета Јордана и надзире рад три националне селекције. Иако бициклизам није масовно распрострањен, овај спорт се убрзано развија као животни стил и нови начин путовања, нарочито међу омладином. Током 2014. године, нев владина организација Make Life Skate Life завршила је изградњу скејт-парка „7Хилс” (7Hills Skatepark), који представља први објекат ове врсте у земљи, а смештен је у самом центру Амана.

Литература

• Mallon, David P.; Kingswood, Steven Charles (2001). Antelopes: North Africa, the Middle East, and Asia. IUCN. ISBN 978-2-8317-0594-1. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 31. 8. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Temperman, Jeroen (2010). State-Religion Relationships and Human Rights Law: Towards a Right to Religiously Neutral Governance. Brill. ISBN 978-90-04-18148-9. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 12. 6. 2018. 
• Salibi, Kamal S. (1998). The Modern History of Jordan. London: I. B. Tauris. ISBN 978-1860643316. 
• Taylor, Jane (2001). Petra and the Lost Kingdom of the Nabataeans. I. B. Tauris. ISBN 978-1-86064-508-2. 
• Ashton, Nigel (2008). King Hussein of Jordan: A Political Life. Yale University Press. ISBN 9780300091670. 
• El-Anis, Imad H. (2011). Jordan and the United States : the political economy of trade and economic reform in the Middle East. London: Tauris Academic Studies. ISBN 9781848854710.  case studies of trade in textiles, pharmaceuticals, and financial services.
• Goichon, Amélie-Marie. Jordanie réelle. Paris: Desclée de Brouwer. (1967–1972). 2 vol., ill.
• Robins, Philip (2004). A history of Jordan. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521598958. 
• Ryan, Curtis R. (2002). Jordan in transition : from Hussein to Abdullah. Boulder, CO: Lynne Rienner Publishers. ISBN 9781588261038. 
• Teller, Matthew (1998). The Rough Guide to Jordan. London: Rough Guides.  Sixth edition 2016.

Спољашње везе

• Краљ Јордана Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (17. мај 2008)
• Влада Јордана Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (16. јул 2014)
• „Званична туристичка презентација Јордана”. Архивирано из оригинала 24. 04. 2020. г.. 
• Jordan Travel Guide
• „Jordan”. The World Factbook (2026 изд.). Central Intelligence Agency. 
• Jordan profile from the BBC News
• Јордан (Викиатлас)
• Google Street View locations