Пермакултура

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Пермакултура је грана еколошког дизајна, еколошког инжењеринга, интегрисаног управљања водним ресурсима, која развија одрживу архитектуру, регенеративна и самоодржива станишта и пољопривредне системе који су моделовани по узору на природне екосистеме. Термин пермакултура су први сковали Аустралијанци Билл Моллисон и Давид Холмгрен. Реч пермакултура првобитно се односила на 'перманентну пољопривреду', али је касније њено значење проширено како би обухватило значење 'перманентне културе', након што је уочено да је друштвени аспект неодвојив од истинског одрживог система, што је инспирисано филозофијом природне пољопривреде Масанобе Фукуока.

Пермакултура је филозофија рада са природом, а не против природе; продуженог и пажљивог посматрања, а не продуженог и бесмисленог рада; посматрања биљака и животиња и свих њихових функција, пре него третирање било ког подручја као система једног производа. -Билл Моллисон[1]

Историја[уреди]

У 1929. години, Јосепх Русселл Смитх је публиковао књигу: Културе дрвећа: стална пољопривреда (енг. Трее Цропс: А Перманент Агрицултуре), у којој је објавио своја дугогодишња искуства експриментисања са културама воћа и коштуничавог воћа за исхрану човека и животиња. Видео је свет као испреплетану повезану целину и предложио мешовити систем гајења дрвећа и других усева испод дрвећа. Ова књига је инспирисала многе у покушају изградње одрживих пољопривредних система, као на пример Тоyохико Кагаwа, који је био пионир шумске пољопривреде у Јапану током 1930-тих.

Дефиниција перманентне пољопривреде, која је одржива, је подржана од Аустралијанца П.А. Yеоманс у његовој књизи из 1964. године Вода за сваку фарму (енг. Wатер фор Еверy Фарм). Он је увео приступ заснован на посматрању употребе земљишта током 1940-тих, I дизајн кеyлине за управљање обезбеђивањем и дистрибуцијом воде током 1950-тих.

Рад Стеwарт Бранд је такође имао ране утицаје, забележио је Холмгрен. Остали који су утицали на развој пермакултуре су Рутх Стоут и Естхер Деанс, који су били пионири метода баштованства без копања, и Масанобу Фукуока, који је у касним 1930-тим у Јапану започео заговарање воћњака, башти и природне пољопривреде без орања.

Постоји могућност да је први запис модерне примене концепта пермакултуре као системске методе било од стране Аустријског пољопривредника Сепп Холзер током 1960-их.

Кључна начела и принципи дизајна[уреди]

Три кључна начела пермакултуре су:[2]

  • Брига о земљи:Брига да се сви живи системи одрже и умноже. Ово је прво начело, јер без здраве земље, људи не могу опстати.
  • Брига о људима:Брига да људи имају приступ ресурсима неопходним за њихово одржање.
  • Враћање вишка: Поновна инвестиција вишка у систем како би се обезбедило испуњење првог и другог начела. Ово укључује повраћај отпада у систем како би се рециклирао у нешто корисно.

Пермакултурни дизајн наглашава образце пејзажа, функције и групе врста. Одређује где би ови елементи требали бити распоређени како би пружили максималну корист локалној средини. Централни концепт пермакултуре је максимизирање корисних веза међу компонентама система и синергија крајњег дизајна. Фокус пермакултуре је дакле не на сваком елементу одвојено, него на везама које се стварају међу елементима услед њиховог организовања у систем и креирање целине која је већа од сваког засебног дела. Пермакултурни дизајн тражи начине за смањење настанка отпада, људског рада и улагања енергије путем изградње система који даје максимум користи међу дизајнираним елементима и на тај начин обезбеђује синергију система. Пермакултурни дизајн се развија током времена узимајући у обзир везе међу елементима и саме елементе и може постати изузетни комплексни систем, који производи много хране и материјала са минималним улагањима.

Принципи дизајна који су основа пермакултуре су изведени из науке екологије система и примера пред-индустријске одрживе употребе земљишта. Пермакултура се заснива на неколико дисциплина укључујући органску пољопривреду, агрошумарство, интергрисану пољопривреду, одрживи развој и примењену екологију. Пермакултура је најчешће примењивана за дизајн домаћинства и пејажа, путем интегрисања техника агро-шумрства, градње природним материјалима и скупљањем кишнице у оквиру контекста принципа и теорије пермакултурног дизајна.

Теорија[уреди]

12 принципа дизајна[уреди]

12 принципа пермакултурног дизајна који су објављени у књизи Давид Холмгрен Пермакултура: принципи и путеви изван одрживости (енг. Пермацултуре: Принциплес анд Патхwаyс Беyонд Сустаинабилитy)[2]:

  1. Посматрај и интерреагуј: одвајајући довољно времена за успостављање ангажовања са природом можемо дизајнирати решења која одговарају нашој специфичној ситуацији
  2. Хватање и складиштење енергије: развијањем система који сакупљају ресурсе када су они најприступачнији, омогућавају нам да их користимо у временима кад су нам потребни
  3. Обезбедити принос: осигурати се да заиста добијамо корисне награде као део посла који радимо.
  4. Применити саморегулацију и прихватити повратну информацију: Треба да обесхрабримо неодговарајуће активности како бисмо осигурали наставак доброг функционисања система.
  5. Користи и вреднуј обновљиве ресурсе и услуге: Најбоље искористи богатство природе како бисмо смањили потрошачко понашање и зависност од необновљивих извора.
  6. Не производи отпад: Вредновањем и употребом свих ресурса који су нам приступачни ништа не одлази у отпад.
  7. Дизајнирај од обрасца до детаља: Одступањем можемо посматрати образце у природи и друштву. Ови се могу искористити као кичма нашег дизајна са испуњавањем детаља успут.
  8. Интегриши пре него што одвајаш: Постављање одговарајућих ствари на право место везе се развијају међу њима и они раде заједно како би се подржавали.
  9. Користи мала и спора решења: Мали и спори системи су лакши за одржавање него велики, боље користе локалне ресурсе и производе одрживе резултате.
  10. Користи и вреднуј разноликост: Разноликост смањује рањивост система од различитих претњи и узима предности јединствене природне средине у којој се налази.
  11. Користи ивице и вреднуј маргине: На месту сусрета различитих ствари дешава се највише занимљивости. Ово су често највреднији, најразличитији и најпродуктивнији елементи система.
  12. Креативно користи и реагуј на промене: Можемо имати позитиван утицај на неизбежне промене пажљивим посматрањем и интервенисањем у правом тренутку.

Слојевитост[уреди]

Слојевитост је један од алата кориштених у дизајну функционалних екосистема који су одрживи и директно корисни људима. Зрели екосистем има велики број веза између својих компоненти: дрвећа, средишњег слоја, покровног слоја, земљишта, гљива, инсеката и животиња. Биљке расту до различитих висина и због тога је разнолика заједница живота могућа на релативно малој површини, јер је сваки слој спакован један изнад другог. У систему шумског врта препознато је седам слојева, мада неки практичари укључују и гљиве као осми слој.

  1. Балдахин: највише дрвеће система. Високо дрвеће доминирају али не заузима читав простор.
  2. Подстојни спрат: ниже дрвеће.
  3. Спрат жбуња: разнолики слој дрвенастих врста ограничене висине, и неиздиференцираног стабла.
  4. Спрат зељастих биљака: Биљке овог слоја одумиру сваке године (једногодишње и двогодишње биљке. или им одумире надземни део током зиме (вишегодишње).
  5. Површина земље, покров: Постоји неко преклапање са спратом зељастих биљака и покровним слојем, међутим биљке у овом слоју су много ближе земљи, расту густо како би испуниле голи простор и често могу толерисати нешто гажења. Покровне врсте задржавају земљиште и смањују ерозију, заједно са зеленим ђубривом додају органску материју земљишту, посебно азот.
  6. Ризосфера: Слој корења у земљишту. Велики део овог слоја чине земља и организми који живе у земљишту као што су корење биљака (укључујући коренасте плодове као што су кромпир и остале јестиве кртоле), гљиве, инсекти, нематоде, глисте и слично.
  7. Ветикални слој: пењачице, као што су винова лоза.

Еснафи[уреди]

Постоје различити еснафи, укључујући и биљке са сличним функцијама (које би се међусобно могле смењивати у екосистему), али најчешћа перцепција еснафа је еснаф за међусобну подршку. Такав еснаф представља групу врста у којој свака обезбеђује сет јединствених различитих функција које сарађују хармонично. Еснаф међусбоне подршке су групе биљака, животиња, инсеката итд. које добро сарађују. Неке биљке се гаје због производње хране, неке због корена којим извлаче нутријенте из дубине на површину земљишта, неке су фиксатори азота, неке привлаче корисне инсекте а неке одбијају штетне инсекте. Када се групишу заједно у узајамно корисном аранжману ове биљке формирају еснаф.

Ивични ефекат[уреди]

Ефекат ивице у екологији се назива ефекат положаја или постављања контрастних средина једне поред других у екосистему. Пермакултуристи кажу да где се различити системи сусрећу, ту је место интензивне продуктивности и корисних веза. Пример овога је обала, где се море и земља сусрећу, ово је посебно богата површина која обезбеђује диспропорционални проценат људских и животињских потреба. Овај ефекат се опонаша и у пермакултурном дизајну употребом спирала у врту или креирањем језера која имају вијугаве обале, пре него одабиром једноставног круга или овалног облика (овим се повећава ивична површина задатог простора).

Зоне[уреди]

Зоне су начин интелигентног организовања елемената дизајна у људском окружењу на основу учесталости употребе и биљних или животињских потреба. Често кориштени или одржавани елементи дизајна се постављају у близину куће у зонама 1 и 2. Ређе кориштени елементима или елементи који имају више користи од изолације (као што су дивље врсте ) су постављају удаљени од куће. Принцип зоне је заснован на одговарајућем позиционирању елемената нашег система. Зоне се означавају бројевима од 0 до 5.[1]

Зона 0[уреди]

Кућа, или центар дома. Овде се принципи пермакултуре фокусирају на смањења потреба за енергијом и водом, употребу доступних природних ресурса, као што је сунчева светлост, и генерално има се циљ стварања хармоничног одрживог окружења за живот и рад. Зона 0 је неформална ознака, која није посебно дефинисана у књизи Билл Моллисон.

Зона 1[уреди]

Зона најближа кући, која се користи за постављање елемената система који захтевају честу пажњу, или који се требају често посећивати, као што су усеви салате, биља, воћа као што су јагоде или малине, стакленик, глистењак, одлагање кухињског отпада итд. Уздигнуте леје се често користе у зони 1 у урбаним срединама.

Зона 2[уреди]

Ова област се користи за вишегодишње биљке које захтевају ређе одржавање, као што су повремене контроле корова или резање, укључујући жбуње рибизли, воћњак, бундеве, сладак кромпир, итд. Такође, то би могло бити добро место за кошнице, компостирање већих размера, и сл.

Зона 3[уреди]

Област у којој се узгајају главни - усеви за домаћу употребу и за трговину. Након оснивања, потребна нега и одржавање је минимално као што су наводњавање или сузбијање корова можда једном недељно (уколико се користи малчирање и сличне корисне методе).

Зона 4[уреди]

Полу-дивља област. Ова зона се углавном користи за сточну храну и прикупљање ресурса, на пример производњу дрвета за градњу или дрва за огрев.

Зона 5[уреди]

Област дивљине. Нема људске интервенције у зони 5. Осим посматрања природних екосистема и циклуса природе. У овој зони изграђује се природна резерва бактерија, плесни и инсеката, која може да помогне осталим зонама.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Моллисон, Билл (1979), Пермацултуре Тwо, Аустралиа: Тагари Пресс.
  2. 2,0 2,1 Холмгрен, Давид (2002). Пермацултуре: Принциплес & Патхwаyс Беyонд Сустаинабилитy. Холмгрен Десигн Сервицес.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]