Псеудоген
Псеудогени су нефункционални сродници гена који су изгубили способност кодирања протеина или више не бивају изражени у ћелији.[1][2] Мада неки од њих немају интроне или промотере (то су најчешће псеудогени који су копирани са иРНК и инкорпорисани у хромозоме, познати као обрађени псеудогени),[3] већина поседује гену сличне осовине (као што су промотери, CpG острва, и сплајсна места). Они се сматрају нефункционалним због њиховог недостатка способности да кодирају протеине, што је последица разних генетичких оштећења (прерани стоп кодони, померања оквира читања, или одсуства транскрипције), или због њихове неспособности да кодирају РНК (као код рРНК псеудогена).[4].
Псеудогени се генерално сматрају задњом станицом геномског материјала која може бити уклоњена из генома,[5] те се често обележавају као ДНК смеће. Упркос таквог статуса, псеудогени садрже фасцинантне биолошке и еволуционе историје унутар својих секвенци. Разлог за то је заједничка историја псеудогена и функционалних гена. На исти начин на који је Дарвин посматрао две врсте за које је могуће да су имале заједничког претходника чему су следили милиони година еволуционог разилажења, псеудоген и његов асоцирани функционални ген такође имају заједничког претходника и разишли су се као засебни генетички ентитети током милиона година.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ванин ЕФ (1985). „Процессед псеудогенес: цхарацтеристицс анд еволутион”. Анну. Рев. Генет. 19: 253—72. ПМИД 3909943. дои:10.1146/аннурев.ге.19.120185.001345.
- ^ Бисцхоф ЈМ; Цхианг АП; Сцхеетз ТЕ; et al. (2006). „Геноме-wиде идентифицатион оф псеудогенес цапабле оф дисеасе-цаусинг гене цонверсион”. Хум. Мутат. 27 (6): 545—52. ПМИД 16671097. дои:10.1002/хуму.20335.
- ^ Херрон, Јон C.; Фрееман, Сцотт (2007). Еволутионарy аналyсис (4тх изд.). Уппер Саддле Ривер, Њ: Пеарсон Прентице Халл. ИСБН 978-0-13-227584-2.
- ^ Јацq C, Миллер ЈР, Броwнлее ГГ (1977). „А псеудогене струцтуре ин 5С ДНА оф Xенопус лаевис”. Целл. 12 (1): 109—20. ПМИД 561661. дои:10.1016/0092-8674(77)90189-1.
- ^ Зхенг D, Франкисх А, Баертсцх Р, Капранов П, Реyмонд А, Цхоо СW, Лу Y, Деноеуд Ф, Антонаракис СЕ, Снyдер M, Руан Y, Wеи CL, Гингерас ТР, Гуигó Р, Харроw Ј, Герстеин МБ (2007). „Псеудогенес ин тхе ЕНЦОДЕ регионс: Цонсенсус аннотатион, аналyсис оф трансцриптион, анд еволутион”. Геноме Рес. 17 (6): 839—51. ПМЦ 1891343
. ПМИД 17568002. дои:10.1101/гр.5586307.
Литература[уреди | уреди извор]
- Херрон, Јон C.; Фрееман, Сцотт (2007). Еволутионарy аналyсис (4тх изд.). Уппер Саддле Ривер, Њ: Пеарсон Прентице Халл. ИСБН 978-0-13-227584-2.
