Реалистички приказ повреда

Реалистички приказ повреда, обољења и стања (у даљем тексту – реалистички приказ) је делатност која се бави обликовањем вештачких повреда и имитацијом стања повређених или оболелих. Задатак реалистичког приказа јесте да прикаже настанак, изглед и последице одређене повреде или стања на што је могуће реалистичнији начин. Тај задатак се испуњава коришћењем различитих материјала, прибора и реквизита али и комбиновањем знања из области анатомије, генезе болести и стања и пружања прве помоћи.

Примена разних боја, масти и мирисних течности приликом ритуалних игара и свечности, а у циљу улепшавања лица и тела шминкањем, позната је још од праисторијских времена. На тај начин, човек је желео да што верније изрази и прикаже своје духовно стање, искаже своје жеље, радости и задовољства, а ослободи се неугодних осећања и страха.

Данас се реалистички приказ користи управо за ослобађање од страха и то код будућих медицинских радника и лица која се обучавају за прву помоћ. Потреба за тим уочена је у Великој Британији, непосредно након Другог светског рата, када је примећено да чак и најобученији и најсталоженији појединци могу да се укоче у одлучујућим моентима када су суочени са призорима обилних крварења, костију које вире из ткива, великих опекотина и сличних повреда. Како би се тај проблем решио, ликовно обиковање вештачких повреда и имитација стања уведени су у свакодневну наставу у медицинским школама. Тиме се постигло развијање извесне толеранције на трауматичне призоре код медициских радника. Ова дисциплина се временом усавршавала и развијала, па је временом постала неизоставан део сваке обуке прве помоћи, такмичења, показних вежби и смотри хитних служби.

Реалистички приказ је на нашим просторима прихваћен и развијан у организацији Црвеног крста. Зачетник ове дисциплине код нас јесте Томислав Ћук, аутор више издања књига о првој помоћи и реалистичком приказу повреда, обољења и стања. Његов рад познат је широкој публици захваљујући томе што је шминкао повреде за многе филмове, укључујући и „Битку на Неретви“ и „Бој на Косову“. Томислав Ћук био је такође један од организатора такмичења у првој помоћи и реалистичком приказу повреда, обољења и стања на локалном, државном и покрајинском нивоу, на ком је до скоро био и супервизор. Овом дисциплином се данас на раличитим нивоима баве волонтери Црвеног крста у скоро свакој локалној организацији, студенти медицинских факултета, ученици медицинских школа, студенти примењених уметности и наравно, уметници који се баве сценском шминком па чак и појединци који ове вештине развијају из забаве, као хоби и разбибригу.

У оквиру Црвеног крста, ове вештине се стичу на курсевима који се организују на локалном,покрајинском или државном нивоу, а повремено и на камповима посвећеним реалистичком приказу. Ван Црвеног крста, реалистички приказ се може научити на различитим курсевима, а уз мало истраживања, чак и самостално.

Пимена реалистичког приказа

Ова креативна активност, често називана и морбидном уметношћу, има широку примену. Много пре обука прве помоћи, користила се у позоришту као облик сценске шминке, затим и на филму, а од скоро и у музичким спотовима. Реалистички приказ се, чешће на Западу али и код нас, примењује у забавне сврхе. Вештачке повреде су постале врло популарна маска за маскенбале и забаве.

Ипак, најважнија примена ове делатности јесте она која спашава животе. У модерним обукама прве помоћи, од обучених лица се захтева да:

Препознају најразличитије врсте повреда
Утврде стање у ком се налази повређена особа
Буду ментално стабилни и спремни да реагују смирено, али брзо,тачно и рационално.

Ове вештине се могу стећи учењем прве помоћи у сарадњи са шминкерима и глумцима који могу да обликују повреде које изгледају као праве и да их одглуме, заједно са најчешћим стањима са којима се могу сусрести лица која пружају прву помоћ.

Материјали и реквизити

У коферу за реалистички приказ постоји много интересантних ствари. Већина њих се користи за обликовање и бојење вештачких повреда, мањи део њих служи за приказ погоршаног здравственог стања или пропратних симптома повреде, а део опреме служи и као реквизит који ће сцену учинити реалистичнијом или послужити као средство повређивања. Сви они заједно омогућавају да сцена повређивања или погоршања стања изгледа реалистично и полужи сврси.

Материјали

Најосновнији и најважнији материјал у реалистичком приказу јесте маса која имитира кожу и ткиво повређене особе. Маса се прави од лепка за тапете, соли, воде и пудера у праху у нијанси која одговара боји коже повређеног. Помоћу масе можемо приказати посекотине, раздеротине,огуљотине, модрице, отеклине, отворене преломе и много других рана сасвим безбедно,а опет реалистично.

Пошто је маса боје коже, потребно нам је нешто што ће је обојити у црвену за крв и ткиво, плаву за модрице и отеклине, белу за бледило и томе слично. То нас доводи до другог најважнијег материјала – боје. Боје за реалистички приказ праве се од вазелина, јестиве боје у праху и темпере. Најчешће коришћене боје су светло црвена (крв и ткиво), тамно црвена (коагулисана крв) и плава (модрице, унутрашње крварење). Поред њих, користе се и жута и зелена боја (за стадијуме модрица), као и бела боја за бледило и црна за опекотине.

У припреми опекотина такође се користе и листићи желатина који након излагања пламену свеће изгледају као кожа оштећена трећим степеном опекотине. Иста повреда се дочарава и помоћу пепела, ОХО лепка и гела за косу (за пликове). Грашке зноја карактеристичне за нека стања могу се добити мешањем воде и етеричног уља и распршивањем мешавине на лице глумца.

Такође, за припрему повреда као што су отворени преломи користе се искуване и избељене пилеће кости као имитација људских костију.

Екипе реалистичког приказа углавном држе у кутијама за алат због прегледности и доступности, будући да се у многим ситуацијама њихова брзина много цени.

Поред наведених, у реалистичком приказу користе се и многи други материјали које можете наћи у кухињи, радионици, уметничком студију или торбици за шминку. Професонални костимографи и сценски шминкери користе доста другачији прибор као што је силикон и латекс, као и боје за пласику. То омогућава да њихове вештачке повреде трају много дуже али у нашој земљи, нажалост, такви специјализовани пакети за реалистички приказ нису лако доступни као што је случај на западу где већ спадају у обавезан део припреме за, на пример, Ноћ вештица.

Реквизити

Реквизити у већем делу служе за настанак повреде па су то углавном ножеви, сатаре, пиштољи, моторне тестере, вештачко стакло и томе слично. Неке повреде се могу задобити само падом са висине или у саобраћајној незгоди, па су нам некад потребни и већи реквизити попут мердевина, столица и столова, па чак и аутомобила.

Важну улогу у реалистичком приказу чини и одећа и то удобна одећа која може да се прља, са што више џепова за шминкера и одећа за маркиранте (глумце, симуланте) која може да се прља,цепа, сече и која одговара ситуацији коју глумац покушава да прикаже. Када се ситуација (супозција) осмишљава, морају се имати у виду доступни реквизити како бисе прилагодио метод повређивања. Остатак реквизита који се користе у реалистичком приказу јесу објекти који чине ситуацију реалистичнијом. Тако ћемо, на пример, уколико се повреда одиграла на камповању, поред роштиља који је служио као средство настајања опекотине или ножа који је изазвао посекотину, додати и камперски ранац, термос, опрему за пецање или мали шатор како бисмо заокружили општи утисак посматрача.

Посебна пажња се придаје аутентичности сцене на такмичењу из реалистичког приказа, како би се екипе прве помоћи навикле на ситуације што сличније оним реалним.

Такмичење

Пошто се већина општинских организација Црвеног крста у Србији бави реалистичким приказом, организовано је такмичење које се заједно са такмичењем из прве помоћи, одвија сваке године. Такмичење је најбоља прилика да се волонтери мотивишу, друже и размењују искуства уз мало пријатељске конкуренције.

Нивои такмичења

Такмичење се организује на општинском, регионалном(покрајинском) и државном нивоу. На општинском такмичењу се такмиче најмање три екипе од којих једна најбоља представља општину на регионалном такмичењу. Најбоље три екипе са регионалног такмичења се пласирају на државно такмичење.

Такође, екипе које се такмиче на државном нивоу имају обавезу да шминкају и глуме на полигонима такмичења из прве помоћи које се, по традицији, одржава дан касније.

Организација екипа

Екипе за реалистички приказ повреда, обољења и стања састоје се од три члана:

Шминкера,
Маркиранта за стање и
Маркиранта за повреду.

Екипа има задатак да у зависности од задате повреде и стања смисли сценарио (супозицију), да нашминка повреду и понеке симптоме стања (бледило,црвенило, модро лице, орошеност знојем и слично). Након шминкања, екипа поставља реквизите смислено на ограничен простор намењен за одигравање супозиције. Тај простор мора бити безбедан и усклађен са ситуацијом из супозиције. Обично се назива полигон.

Временска ограничења

Шминкер има 30 минута да нашминка повреду и пропратне симптоме на оба маркиранта и одреди им одећу у складу са супозицијом и да заједно са њима постави реквизите на полигон. Након тога, маркиранти имају укупно 15 минута да одиграју сцену повређивања и јављања стања. Уколико је шминкер сакрио повреду на маркиранту (покрио је одећом или сакрио неким реквизитом) сцена може имати драмски увод. Са друге стране, уколико је повреда видљива, супозиција мора отпочети моментом повређивања.

Реалистички приказ на полигонима прве помоћи

Полигони за такмичење из прве помоћи се у многоме разликују од полигона за реалистички приказ. Полигони за реалистички приказ су такмичарског и ревијалног карактера, док се полигони прве помоћи деле на такмичарске полигоне и полигоне који служе за припремање спасилаца за реалне ситуације.

Припремање спасилаца за реалне ситуације јесте одговоран посао и захтева искуство и одмереност. Маркиранти који глуме на овим полигонима морају бити одмерени и не смеју одавати превише информација. Морају веродостојно приказати стања шока, уплашености и збуњености која се јављају код унесрећених особа. Такође морају да се стварно унесу у улогу и искључе своја предзнања из прве помоћи како не би помагали спасиоцима већ се понашали као права унесрећена особа.

Овакви полигони су често део великих показних вежби за службе деловања у несрећама које се редовно организују како би екипе ових служби остале у приправности. Поред показних вежби за тренирање екипа за деловање у несрећама, Црвени крст организује и показне вежбе у циљу промоције прве помоћи и привлачења нових волонтера.

На такмичењима у првој помоћи, полигони се састоје од четири или пет повређених особа и опционо једне особе са погоршаним здравственим стањем. То значи да полигон за прву помоћ изискује пет или шест маркираната. Уз сваког маркиранта иде и један позициони судија који оцењује члана екипе прве помоћи који ради на тој повреди или стању. На полигону се, осим маркираната и позиционих судија налазе и један главни судија, као и главни шминкер и помоћни шминкери чији број није одређен. Шминкери под вођством главног шминкера израђују повреде и поправљају их у паузама између екипа које се такмиче. Главни шминкер и главни судија договарају дужине пауза, смене маркираната као и њихов распоред.

Маркиранти се на овим полигонима труде да што пластичније прикажу своја стања и повреде, будући да их санирају чланови екипа подмлатка (деца од 4—8. разреда) и омладине (млади од 1. Разреда средње школе до 25 година) са различитим нивоима познавања прве помоћи и различитим искуством. У зависности од тога да ли раде са екипом подмлатка или омладине, шминкери маркиранте упућују на виши или нижи ниво сарадње и попустљивости према члановима екипе јер се екипе оцењују и у категоријама указивања на самопомоћ и комуникације са повређеним.Поред полигона за реалистички приказ и прву помоћ постоје и забавни,одморни и едукативни полигони. Ови полигони се постављају између радних полигона прве помоћи и служе да се, како им сами називи говоре, екипе забаве, одморе или науче нешто.

Државна такмичења углавном имају неку тему попут спортских повреда, саобраћајних незгода или камповања. Теме су усклађене са местом одржавања па су тако последњих неколико такмичења одржавана на Кошутњаку, Авали и теренима Националне возачке академије – НАВАК. Један од забавних полигона на НАВАК-у био је симулатор окретања возила што је најбољи показатељ усклађености теме такмичења и полигона.

Реалистички приказ као забава и хоби

Као што је у претходном тексту већ поменуто, на западу је реалистички приказ и његова употреба на доста развијенијем нивоу и чешће се примењује. Модерни материјали и алати омогућавају много већу слободу у изради повреда али са друге стране, омасовљавањем и олакшавањем, као и све друге делатности, губи на вредности.

Омасовљавање реалистичког приказа у овом делу света изазвали су бројни курсеви истог. Полазници ових курсева су у могућности да за одређену суму новца науче да користе основни пакет док се за мало напреднији ниво морају потрудити сами и то углавном на годишњим конвенцијама или пак на курсевима које организују факултети који се баве сценском шминком, маском и специјалним ефектима.

Једна од организаторки курсева која се истиче квалитетом рада и организације курсева јесте Даниел Рут. У њеној понуди се налази више курсева будући да се она поред реалистичког приказа, бави и професионалним шминкањем, сценском простетиком и сликарством. Курсеви се одвијају у групама од по најмање четири, а највише десет полазника и разликују се у трајању и нивоу рада.

Литература

Томислав Ћук, Црвени крст Србије;Црвени крст Војводине, 2006. Реалистичко приказивање повреда и имитација стања повређених.
Званични сајт Црвеног крста Србије - http://www.redcross.org.rs/
Званични сајт Даниеле Рут (Даниелле Рутх) – www.wоwфx.цом.ау

Спољашње везе

Даниел Рут