Реформски јудаизам

С Википедије, слободне енциклопедије

Унутрашњост Конгрегација Еману-Ел у Њујорку, највећа Реформска синагога на свету.

Реформски јудаизам (такође познат као либерални јудаизсм или прогресивни јудаизам) једна је од главних јеврејских деноминација која наглашава еволуирајућу природу вере, супериорност њених етичких аспеката над церемонијалним и веровање у непрекидно откровење, уско испреплетено с људским разумом и интелектом, и није усредсређено на теофанију на Синајској гори. Либерални правац јудаизма, је карактерисан мањим нагласком на обредном и персоналном поштовању, сматрајући жидовски закон необавезујућим и појединачног Јевреја као аутономног, те отвореношћу према спољним утицајима и прогресивним вредностима. Порекло реформског јудаизма лежи у Немачкој 19. века, где су ране принципе формулисали рабин Абрахам Гајгер и његови сарадници. Покрет је од 1970-их усвојио политику инклузије и прихватања позивајући што више чланова да учествују у својим заједницама. Он се поистовећује са прогресивним политичким и друштвеним програмима, углавном под традиционалном јеврејском рубриком Тикун Олама, или „Поправке света”. Тикун Олам је централни мото реформског јудаизма, а деловање у његовом окриву један је од главних канала којим присталице могу да искажу своју припадност. Највећи центар покрета данас је у Северној Америци.

Различите регионалне гране које деле ова веровања, укључујући америчку Унију за реформски јудаизам (УРЈ), Покрет за реформски јудаизам (МРЈ) и Либерални јудаизам у Британији, те Израелски покрет за реформски и напредни јудаизам. Све су уједињене у међународној Светској унији за напредни јудаизам. За ВУПЈ, који је основан 1926. године, процењује се да представља најмање 1,8 милиона људи у 50 земаља: близу милион регистрованих одраслих припадника, као и готово исто толико нерегистрованих појединаца који се идентификују са деноминацијом. То га чини другом по величини јеврејском деноминацијом у свету.

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Његов инхерентни плурализам и велики значај који се придаје аутономији појединца ометају сваку поједностављиву дефиницију реформског јудаизма;[1] његове различите струје сматрају да је жидовство кроз векове изведено из процеса сталне еволуције. То гарантује и обавезује на даље измене и одбацује се сваки фиксни, стални скуп веровања, закона или пракси.[2] Јасан опис постао је посебно изазован након скретања ка политици која фаворизује инклузивност („Велики шатор” у Сједињеним Државама) над кохерентном теологијом 1970-их. То се у великој мери преклапало са оним што су истраживачи назвали прелазом са „класичне” на „нову” реформу у Америци, паралелно са осталим, мањим гранама широм света.[1] Овај покрет је престао да наглашава принципе и основна уверења, фокусирајући се више на лично духовно искуство и заједничко учешће. Овај помак није био праћен изразитом новом доктрином или напуштањем пробитне, већ више двосмисленошћу. Руководство је дозволило и охрабривало широк распон положаја, од селективног усвајања халахичког поштовања до елемената који су се приближили религиозном хуманизму.

Опадајући значај теоријске основе, у корист плурализма и еквивокалности, привукао је велике мосе новопридошлица. Такође је дошло до диверзификације реформе до те мере да је било тешко формулисати њену дефиницију. За ране и „класичне” реформе карактеристично је одступање од традиционалних облика јудаизма у комбинацији са кохерентном теологијом; „Нова реформа” је тражила до извесног нивоа реинкорпорацију многих раније одбачених елемената у оквиру успостављеном током „класичне” фазе, мада је та врло доктринална основа постајала све више замагљена. Критичари, попут рабина Дана Евана Каплана, упозорили су да је реформа постала више клуб јеврејских активности, средство за показивање неке припадности наслеђу у којем чак и рабински студенти не морају да верују у било коју одређену теологију или да се баве било којом одређеном праксом, пре него дефинисани систем веровања.[3]

Теологија[уреди | уреди извор]

Бог[уреди | уреди извор]

У погледу Бога, док су се нека гледишта међу духовним водством приближавала религиозном, па чак и секуларном хуманизму - тенденцији која је све више расла од средине 20. века, међу свештенством и конституентима, доводећи до ширих, мрачнијих дефиниција концепта - покрет је увек званично одржавао теистички став, афирмишући веру у личног Бога.[4]

Мислиоци ране реформе у Немачкој држали су се тог начела;[5] Питсбуршка платформа из 1885. године је описала „Једног Бога ... Идеју Бога како је описана у Светом Писму” као посвећење жидовског народа за својим свештеницима. Она је била утемељена на потпуно теистичком разумевању, мада су израз „идеја Бога” осуђивали вањски критичари. Таква је била и Колумбова декларација о начелима из 1937. која је говорила о „Једном, живом Богу који влада светом”.[6] Чак је и Перспектива стогодишњице у Сан Франциску из 1976. године, састављена у време великог неслагања међу реформским теолозима, подржавала „афирмацију Бога ... Изазови модерне културе су људима отежали постојано веровање. Упркос тога, ми лично и заједнички темељимо свој живот на Божјој реалности.”[7] Питсбуршки исказ о принципима из 1999. године декларисао је „реалност и јединство Бога”. Британски либерални јудаизам афирмише „жидовску замисао Бога: Једао и недељив, трансцендентан и иманентан, створитељ и одржаватељ”.

Откровење[уреди | уреди извор]

Основно начело реформске теологије је вера у континуирано, или прогресивно, откривење,[8][9] које се дешава непрекидно и није ограничено на теофанију на Синају, дефинишући догађај у традиционалном тумачењу. Према овом гледишту, све свете списе јудаизма, укључујући Тору, су написала људска бића која су, иако под божанским надахнућем, унела своје разумевање и одражавала дух својих узастопних доба. Сав народ Израела је још даља карика у ланцу откривења, способан да дође до нових увида: религија се може обновити без да нужно зависи од прошлих конвенција. Главни промулгатор овог концепта био је Абрахам Гајгер, који се генерално сматра оснивачем покрета. Након што га је критичко истраживање довело до тога да Свето писмо сматра људском творевином, која носи обележја историјских околности, напустио је веровање у непрекинуту вечност традиције која потиче са Синаја и постепено је заменио идејом прогресивног откривења.

Као и у другим либералним деноминацијама, овај појам је понудио концептуални оквир за помирење прихватања критичког истраживања са одржавањем вере у неки облик божанске комуникације, чиме је спречио раскид међу онима који више нису могли да прихвате дословно разумевање откривења. Не мање важно, дао је свештенству образложење за прилагођавање, промену и издвајање традиционалних обичаја и заобилажење прихваћених конвенција јеврејског закона, укорењеног у ортодоксном концепту експлицитног преношења како светог писма, тако и његовог усменог тумачења. Иако је такође подложна променама и новом разумевању, основна премиса прогресивног откривења траје и у реформској мисли.[2][10]

У својим раним данима, на ову идеју је у великој мери утицала филозофија немачког идеализма, из које су његови оснивачи црпили много инспирације: вера у човечанство које маршира ка потпуном разумевању себе и божанског, манифестованог у моралном напретку ка савршенству. Ово високо рационалистичко гледиште је практично идентификовало људски разум и интелект са божанским деловањем, остављајући мало простора за директан утицај Бога. Гајгер је схватио да се откривење дешава преко инхерентне „генијалности“ народа Израела, а његов блиски савезник Соломон Формстехер описао је то као буђење себе у потпуну свест о свом религиозном разумевању. Амерички теолог Кауфман Колер је такође говорио о „посебном увиду“ Израела, готово потпуно независном од директног божанског учешћа, а енглески мислилац Клод Монтефјор, оснивач либералног јудаизма, свео је откровење на „надахнуће“, према унутрашњој вредности само на вредност његовог садржаја, које „не инспирише место где бивају нађени“. Заједничко свим овим схватањима била је тврдња да садашње генерације имају више и боље разумевање божанске воље и да могу и треба да непоколебљиво мењају и преобличавају верске прописе.[2]

У деценијама око Другог светског рата, ова рационалистичка и оптимистичка теологија је доведена у питање. Постепено је замењена, углавном јеврејским егзистенцијализмом Мартина Бубера и Франца Розенцвајга, усредсређеним на сложен, лични однос са ствараоцем, и трезвеније и разочараније погледе.[11] Поистовећивање људског разума са богонадахнућем одбачено је у корист гледишта попут Розенцвајговог, које је истицало да је једини садржај откровења оно само по себи, док су сви његови изводи субјективно, ограничено људско разумевање. Међутим, дајући виши статус историјском и традиционалном разумевању, обојица су инсистирали да „откровење свакако није давање закона“ и да оно не садржи никакве „завршене изјаве о Богу“, већ да је људска субјективност обликовала недокучив садржај Сусрета, и да се тумачи под сопственим ограничењима. Виши представник послератне реформске теологије, Јуџин Боровиц, посматрао је теофанију у постмодерним терминима и блиско је повезао са свакодневним људским искуством и међуљудским контактом. Он је одбацио појам „прогресивног откривења” у смислу поређења људског побољшања са божанским надахнућем, наглашавајући да су прошла искуства „јединствена” и од вечне важности. Ипак, он је изјавио да његове идеје никако не негирају концепт сталног, појединачно доживљеног откривења од стране свих.[9]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Каплан, Дана Еван (2013). Тхе Неw Реформ Јудаисм: Цхалленгес анд Рефлецтионс. Јеwисх Публицатион Социетy. стр. 7, 315. ИСБН 978-0827609341.  Ромаин, Јонатхан (1995). Традитион анд Цханге: А Хисторy оф Реформ Јудаисм ин Бритаин, 1840–1995. Лондон: Валлентине Митцхелл. стр. 39—45. ИСБН 978-0853032984. 
  2. ^ а б в Јакоб Јосеф Петуцхоwски, "Тхе Цонцепт оф Ревелатион ин Реформ Јудаисм", ин Студиес ин Модерн Тхеологy анд Праyер, Јеwисх Публицатион Социетy, 1998. пп. 101–112.
  3. ^ Каплан, Цонтемпорарy Дебатес, пп. 136–142; Неw Реформ Јудаисм, пп. 6–8. Qуоте фром: Каплан, "Фаитх анд Матримонy", Јеwисх Идеас Даилy, 19 Април 2013.
  4. ^ Каплан, Америцан Реформ: ан Интродуцтион, п. 29; Цхалленгес анд Рефлецтионс, п. 36; Цонтемпорарy Дебатес, 136–142.;Јонатхан Ромаин Реформ Јудаисм анд Модернитy: А Реадер, СЦМ Пресс, 2004. п. 145.
  5. ^ Меyер, стр. 96
  6. ^ Цхалленгес анд Рефлецтионс, пп. 34–36.
  7. ^ Каплан, Цонтемпорарy Америцан Јудаисм: Трансформатион анд Ренеwал, пп. 131.
  8. ^ Дана Еван Каплан, Цонтемпорарy Дебатес ин Америцан Реформ Јудаисм, Роутледге, 2013. п. 239.; Цхалленгес анд Рефлецтионс, пп. 27, 46, 148.; Еллиот Н. Дорфф, Цонсервативе Јудаисм: Оур Анцесторс то Оур Десцендантс, Унитед Сyнагогуе оф Цонсервативе Јудаисм, 1979. пп. 104–105.
  9. ^ а б Еугене Б. Бороwитз, Реформ Јудаисм Тодаy, Бехрман Хоусе, 1993. пп. 147–148.
  10. ^ Сее алсо: Дана Еван Каплан, "Ин Праисе оф Реформ Тхеологy", Тхе Форwард, 16 Марцх 2011.
  11. ^ Роберт Г. Голдy, Тхе Емергенце оф Јеwисх Тхеологy ин Америца, Индиана Университy Пресс, 1990. пп. 24–25.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Реформски јудаизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Reformski_judaizam&oldid=27676038”