Reformski judaizam

С Википедије, слободне енциклопедије
Unutrašnjost Kongregacija Emanu-El u Njujorku, najveća Reformska sinagoga na svetu.

Reformski judaizam (takođe poznat kao liberalni judaizsm ili progresivni judaizam) jedna je od glavnih jevrejskih denominacija koja naglašava evoluirajuću prirodu vere, superiornost njenih etičkih aspekata nad ceremonijalnim i verovanje u neprekidno otkrovenje, usko isprepleteno s ljudskim razumom i intelektom, i nije usredsređeno na teofaniju na Sinajskoj gori. Liberalni pravac judaizma, je karakterisan manjim naglaskom na obrednom i personalnom poštovanju, smatrajući židovski zakon neobavezujućim i pojedinačnog Jevreja kao autonomnog, te otvorenošću prema spoljnim uticajima i progresivnim vrednostima. Poreklo reformskog judaizma leži u Nemačkoj 19. veka, gde su rane principe formulisali rabin Abraham Gajger i njegovi saradnici. Pokret je od 1970-ih usvojio politiku inkluzije i prihvatanja pozivajući što više članova da učestvuju u svojim zajednicama. On se poistovećuje sa progresivnim političkim i društvenim programima, uglavnom pod tradicionalnom jevrejskom rubrikom Tikun Olama, ili „Popravke sveta”. Tikun Olam je centralni moto reformskog judaizma, a delovanje u njegovom okrivu jedan je od glavnih kanala kojim pristalice mogu da iskažu svoju pripadnost. Najveći centar pokreta danas je u Severnoj Americi.

Različite regionalne grane koje dele ova verovanja, uključujući američku Uniju za reformski judaizam (URJ), Pokret za reformski judaizam (MRJ) i Liberalni judaizam u Britaniji, te Izraelski pokret za reformski i napredni judaizam. Sve su ujedinjene u međunarodnoj Svetskoj uniji za napredni judaizam. Za VUPJ, koji je osnovan 1926. godine, procenjuje se da predstavlja najmanje 1,8 miliona ljudi u 50 zemalja: blizu milion registrovanih odraslih pripadnika, kao i gotovo isto toliko neregistrovanih pojedinaca koji se identifikuju sa denominacijom. To ga čini drugom po veličini jevrejskom denominacijom u svetu.

Definicije[уреди | уреди извор]

Njegov inherentni pluralizam i veliki značaj koji se pridaje autonomiji pojedinca ometaju svaku pojednostavljivu definiciju reformskog judaizma;[1] njegove različite struje smatraju da je židovstvo kroz vekove izvedeno iz procesa stalne evolucije. To garantuje i obavezuje na dalje izmene i odbacuje se svaki fiksni, stalni skup verovanja, zakona ili praksi.[2] Jasan opis postao je posebno izazovan nakon skretanja ka politici koja favorizuje inkluzivnost („Veliki šator” u Sjedinjenim Državama) nad koherentnom teologijom 1970-ih. To se u velikoj meri preklapalo sa onim što su istraživači nazvali prelazom sa „klasične” na „novu” reformu u Americi, paralelno sa ostalim, manjim granama širom sveta.[1] Ovaj pokret je prestao da naglašava principe i osnovna uverenja, fokusirajući se više na lično duhovno iskustvo i zajedničko učešće. Ovaj pomak nije bio praćen izrazitom novom doktrinom ili napuštanjem probitne, već više dvosmislenošću. Rukovodstvo je dozvolilo i ohrabrivalo širok raspon položaja, od selektivnog usvajanja halahičkog poštovanja do elemenata koji su se približili religioznom humanizmu.

Opadajući značaj teorijske osnove, u korist pluralizma i ekvivokalnosti, privukao je velike mose novopridošlica. Takođe je došlo do diverzifikacije reforme do te mere da je bilo teško formulisati njenu definiciju. Za rane i „klasične” reforme karakteristično je odstupanje od tradicionalnih oblika judaizma u kombinaciji sa koherentnom teologijom; „Nova reforma” je tražila do izvesnog nivoa reinkorporaciju mnogih ranije odbačenih elemenata u okviru uspostavljenom tokom „klasične” faze, mada je ta vrlo doktrinalna osnova postajala sve više zamagljena. Kritičari, poput rabina Dana Evana Kaplana, upozorili su da je reforma postala više klub jevrejskih aktivnosti, sredstvo za pokazivanje neke pripadnosti nasleđu u kojem čak i rabinski studenti ne moraju da veruju u bilo koju određenu teologiju ili da se bave bilo kojom određenom praksom, pre nego definisani sistem verovanja.[3]

Teologija[уреди | уреди извор]

Bog[уреди | уреди извор]

U pogledu Boga, dok su se neka gledišta među duhovnim vodstvom približavala religioznom, pa čak i sekularnom humanizmu - tendenciji koja je sve više rasla od sredine 20. veka, među sveštenstvom i konstituentima, dovodeći do širih, mračnijih definicija koncepta - pokret je uvek zvanično održavao teistički stav, afirmišući veru u ličnog Boga.[4]

Mislioci rane reforme u Nemačkoj držali su se tog načela;[5] Pitsburška platforma iz 1885. godine je opisala „Jednog Boga ... Ideju Boga kako je opisana u Svetom Pismu” kao posvećenje židovskog naroda za svojim sveštenicima. Ona je bila utemeljena na potpuno teističkom razumevanju, mada su izraz „ideja Boga” osuđivali vanjski kritičari. Takva je bila i Kolumbova deklaracija o načelima iz 1937. koja je govorila o „Jednom, živom Bogu koji vlada svetom”.[6] Čak je i Perspektiva stogodišnjice u San Francisku iz 1976. godine, sastavljena u vreme velikog neslaganja među reformskim teolozima, podržavala „afirmaciju Boga ... Izazovi moderne kulture su ljudima otežali postojano verovanje. Uprkos toga, mi lično i zajednički temeljimo svoj život na Božjoj realnosti.”[7] Pitsburški iskaz o principima iz 1999. godine deklarisao je „realnost i jedinstvo Boga”. Britanski liberalni judaizam afirmiše „židovsku zamisao Boga: Jedao i nedeljiv, transcendentan i imanentan, stvoritelj i održavatelj”.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Kaplan, Dana Evan (2013). The New Reform Judaism: Challenges and Reflections. Jewish Publication Society. стр. 7, 315. ISBN 978-0827609341.  Romain, Jonathan (1995). Tradition and Change: A History of Reform Judaism in Britain, 1840–1995. London: Vallentine Mitchell. стр. 39—45. ISBN 978-0853032984. 
  2. ^ Jakob Josef Petuchowski, "The Concept of Revelation in Reform Judaism", in Studies in Modern Theology and Prayer, Jewish Publication Society, 1998. pp. 101–112.
  3. ^ Kaplan, Contemporary Debates, pp. 136–142; New Reform Judaism, pp. 6–8. Quote from: Kaplan, "Faith and Matrimony", Jewish Ideas Daily, 19 April 2013.
  4. ^ Kaplan, American Reform: an Introduction, p. 29; Challenges and Reflections, p. 36; Contemporary Debates, 136–142.;Jonathan Romain Reform Judaism and Modernity: A Reader, SCM Press, 2004. p. 145.
  5. ^ Meyer, p. 96.
  6. ^ Challenges and Reflections, pp. 34–36.
  7. ^ Kaplan, Contemporary American Judaism: Transformation and Renewal, pp. 131.

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]