Секуларни хуманизам
Секуларни хуманизам је животна филозофија која истиче разум, етику, правду, филозофски натурализам, при чему критикује религијске догме, натприродно, псеудонауку и сујеверје/предрасуде као темеље морала и доношења одлука.[1][2][3][4][5][6][7][8] Заступа да су људска бића способна да буду етична и морална без религије и божанства, те афирмише способност и одговорност људских бића да воде смислене и етичне животе. Само делимично се разликује од ренесансног хуманизма.
Израз "секуларни хуманизам" се почео користити у 20. веку како би се разликовао од религијског хуманизма. Заснива се на просветитељском принципу слободе појединца, који указује на еманципацију појединца од традиционалних контрола од стране породице, религије и државе, све више оснажујући свакога од нас да уреди услове свог живота. Као што и сам назив сугерише, секуларни хуманисти се залажу за секуларизам, односно одвојеност религија и религијских заједница од јавног живота, простора и институција. Неки секуларни хуманисти, пак, одбацују тај назив те уместо тога користе израз Хуманизам са великим Х.
Ова филозофија је информисана од стране науке, инспирисана уметношћу и мотивисана саосећањем. Потврђујући достојанство сваког људског бића, подржава максимизацију индивидуалне слободе и могућност њене сагласности са друштвеном и планетарном одговорношћу. Не претпоставља да су људи урођено зли или урођено добри, нити представља људе као супериорне у односу на природу. Уместо тога, хуманистичка животна филозофија наглашава одговорност човечанства и етичке последице људских одлука.
Овај поглед на свет је близак слободоумности, атеизму, агностицизму, скептицизму, рационализму и нерелигиозности. Сматра се да своје филозофске корене вуче из пресократовске грчке филозофије и просветитељства.
Секуларни хуманизам је свеобухватна животна филозофија која укључује:
Натуралистичка филозофија[уреди | уреди извор]
Секуларни хуманизам је заснован на натуралистичкој филозофији. Сматра да је природа (свет свакодневног физичког искуства) и њени закони и силе једино и све што постоји, и да је поуздано знање најбоље добити када истражујемо природу и њене законе и силе, користећи научну методу. Натурализам тврди да натприродни ентитети попут божанства и духова не постоје и упозорава на то да је знање стечено без усмеравања на природни свет и без непристрасног посматрања од стране више посматрача и истраживача непоуздано. Сматра да природни закони и силе одређују структуру и понашање универзума, те да промене у свакој фази универзума су производ ових закона и сила.
Научно тумачење универзума[уреди | уреди извор]
Секуларни хуманизам тумачи универзум ослањајући се на методе које користи наука. Секуларни хуманисти себе виде као нестворена бића која су настала кроз еволуцију, те која поседују јединствене атрибуте самосвести и моралне агенције.
Последични етички систем[уреди | уреди извор]
Секуларни хуманисти сматрају да је етика последична, те да се процењује на основу резултата. Ово је у супротности са такозваном командном етиком, у којој се исправно и погрешно унапред дефинише и приписују божанском ауторитету. Секуларни хуманисти теже да развију и побољшају своје етичке принципе испитивањем резултата које остварују у реалним животима.
Принципи секуларног хуманизма[уреди | уреди извор]
Већина секуларних хуманиста свој поглед на свет тумачи кроз следеће принципе:
- Потреба да се тестирају веровања – Уверење да догме, идеологије и традиције, биле оне религијске, политичке или друштвене, морају бити испитане и тестиране од стране сваког појединца, а не једноставно прихваћене на основу вере.
- Разум, докази, научни метод – Приврженост коришћењу критичког размишљања, чињеничним доказима и научним методама истраживања уместо вере и мистицизма, када је у питању тражење решења за људске проблеме и одговора на важна људска питања.
- Испуњавање, раст, креативност – Примарна брига мора бити испуњавање потреба, раст и креативност како појединца тако и човечанства уопште.
- Трагање за истином – Стално трагање за објективном истином, уз схватање да свако ново знање и искуство мења нашу несавршену перцепцију света.
- Овај живот – Брига за овај живот и настојање да га се учини смисленим кроз боље схватање самих себе, своје историје, интелектуалних и уметничких достигнућа, као и ставова која се разликују од наших.
- Етика – Потрага за одржавим индивидуалним, друштвеним и политичким начелима етичког понашања, просуђиваних на основу њихове могућности да побољшају људско благостање и појединачну одговорност.
- Изградња бољег света – Уверење да се уз помоћ разума, отворене размене идеја, добре воље и толеранције може постићи напредак у стварању бољег света за нас и нашу децу.
Секуларни хуманизам у свету[уреди | уреди извор]
Међународна хуманистичка и етичка заједница (IHEU) је светска унија више од сто хуманистичких, рационалистичких и нерелигиозних организација у више од 40 земаља. "Срећан човек" се сматра универзално препознатим симболом за оне који себе називају хуманистима. Хуманистичка удружења грађана се налазе у свим деловима света. Процењује се да је постоји од четири до пет милиона људи широм света који себе сматрају хуманистима.[9][10][11]
"Хуманизам је демократски и етички животни став који потврђује да људска бића имају право и одговорност да дају смисао и облик њиховим властитим животима. Залаже се за изградњу хуманијег друштва кроз етику засновану на људским и другим природним вредностима у духу разума и слободног истраживања кроз људске способности. Није теистички, и не прихвата натприродне погледе на стварност."[12]
- Међународна хуманистичка и етичка заједница
Види такође[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Edwords, Fred (1989). "What Is Humanism?". American Humanist Association. Secular Humanism is an outgrowth of eighteenth century enlightenment rationalism and nineteenth century freethought... A decidedly anti-theistic version of secular humanism, however, is developed by Adolf Grünbaum, 'In Defense of Secular Humanism' (1995), in his Collected Works (edited by Thomas Kupka), vol. I, New York: Oxford University Press 2013, ch. 6 (pp. 115–48)
- ^ Compact Oxford English dictionary. Oxford University Press.2007.. humanism n. 1 a rationalistic system of thought attaching prime importance to human rather than divine or supernatural matters.
- ^ "Definitions of humanism (subsection)". Institute for Humanist Studies.
- ^ See Mouat, Kit (1972) An Introduction to Secular Humanism. Haywards Heath: Charles Clarke Ltd. Also, The Freethinker began to use the phrase "secular humanist monthly" on its front page masthead.
- ^ Holyoake, G. J. (1896). The Origin and Nature of Secularism. London: Watts & Co., p. 50.
- ^ Howard B. Radest. 1969. Toward Common Ground: The Story of the Ethical Societies in the United States. New York: Fredrick Unger Publishing Co.
- ^ Walter, Nicolas (1997). Humanism: what's in the word? London: RPA/BHA/Secular Society Ltd, p. 43.
- ^ Wilson, Edwin H. (1995). The Genesis of a Humanist Manifesto. Amherst, NY
- ^ Norman, Richard (2004). On Humanism. New York: Routledge. ISBN 9780415305228.
- ^ Esptein, Greg M. (2010). Good Without God: What a Billion Nonreligious People Do Believe. New York: HarperCollins. ISBN 978-0-06-167011-4.
- ^ Jones, Dwight (2009). Essays in the Philosophy of Humanism.
- ^ "IHEU's Bylaws". International Humanist and Ethical Union.
![]() |
Секуларни хуманизам на Викимедијиној остави. |