Седиште и затвор Специјалне полиције у Београду

Седиште и затвор Специјалне полиције у Београду од 1941. — 1944. године налазило се у петоспратној згради на Обилићевом венцу 4, у којој је од краја 1930-их, била смештена Управа града Београда (УГБ).^[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Седиште квислиншке политичке полиције (под новим званичним називом: Специјална полиција), настало је из седишта предратног IV (антикомунистичког) одељења Опште полиције Управе града Београда у Главњачи по окончању априлског рата. Пошто је стара зграда Управе града Београда, такозвана Главњача, оштећена у априлском бомбардовању, новооснована Специјална полиција, пресељена је средином 1941. године у зграду на Обилићевом венцу 4, и у њој је радила све до ослобођења Београда октобра 1944. године. У њој се налазио и озлоглашени затвор „Мансарда“ (затвор и у међуратном периоду), који је у прво време служио као једини затвор за политичке хапшенике.^[2]

Према речима Сергија Голубјева, једног од протагониста оснивања Специјалне полиције променом назива из Опште у Специјалну полицију...

...хтео се нагласити „специјални значај ове полиције, која је имала првенствени задатак да се бори против комунистичког покрета.^[3]

Специјална полиција је тако постала најбројније и најважније одељење полицијског надлештва Београд.^[3]

У истој згради налазили су се кабинети Драгомира Јовановића, шефа свих полицијских органа у Београду, и његовог помоћника Миодрага Ђорђевића. Ове две личности од великог поверења нацистичког окупатора, имале су кључне улоге у спровођењу репресивних мера над становницима Београда и околине које није било наклоњено окупатору

Највећи број ухапшеника Специјалне полиције након истражног поступа у затвор Специјалне полиције прослеђени су у Бањички логор (њих око 4.076, мада број није коначан),^[4] док је један део убијен у истражном поступку (или је извршио самоубиство). Непознат број ухапшеника је пуштен након истраге (у замену за велике суме новца који је добијан од породица ухапшеника), док је известан број стрељан, а да претходно није боравио у логору на Бањици, јер је изведен из затвора на Облићевом венцу и одведен директно на губилиште у Јајинцима.^[3]

Размештај[уреди | уреди извор]

Специјална полицији у згради на Обилићевом венцу 4. била је размештена на трећем и четвртом спрату, док је на мансарди зграде, био један од два затвора Специјалне полиције у Београду.

У згради су били смештени

У приземљу — Централна пријавница, у којој су оверавана лична документа.
На једном од спратова — Административно одељење, Инспекторски одсек, полицијска стража, Одељење за странце
На другом спрату — Кабинети Драгомира Јовановића, шефа свих полицијских органа у Београду, и кабинет његовог помоћника Миодрага Ђорђевића.

Озлоглашени затвор „Мансарда“[уреди | уреди извор]

Ислеђивања и поступци са ухапшенима у овој згради били су веома строги, а спровођени су озлоглашеном затвору на последwем спрату зграде званом „Мансарда“, у коме је већина затвореника била у лошем физичком стању након иследничког испитивања. Лош третман имао је за циљ да што је могуће виђе заплаши ухапшене како би одали поверљиве информације.^[2]

Затвореници су били изоловани од спољног света, једини контакт имали су са стражарима. У „Мансарди“ су били строго забрањени пакети са храном и једино је за време празника било дозвољено да се пакети предају у пријавници.^[5]^[6]

Извори[уреди | уреди извор]

^ Бранислав Божовић, Београд под комесарском управом 1941, Београд, 1998, стр.73–78;
^ ^а ^б Ена С. Мирковић, Ислеђивања ухапшених комуниста у Специјалној полицији током окупације Београда (1941−1944) БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 57, 2022
^ ^а ^б ^в Слободан Папокача, „Рад у техници МК КПЈ за Београд. Саслушање у Специјалној полицији и методи мучења“, Народно-ослободилачки покрет Београда, 1941–1944, у сећањима учесника, (ур. Богдан Луцић), Београд, 1974, стр. 105–117.
^ Сима Беговић, Логор Бањица, 1941–1944, И–ИИ, Београд, 1989, стр. II/327–328
^ ИАБ, 1885, К-IV-123з, Сећања Саве Драговића
^ ИАБ, 1886, МГ-626/4224, Сећања Сергеја Голубјева