Главњача

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Београдски затвор Главњача.

Главњача је популарни назив за стару зграду Управе града Београда (нова је изграђена двадесетих година на Обилићевом венцу), која се до 1953. године налазила на месту данашњег Хемијског факултета, у блоку између улица браће Југовића, Студентског трга, Симине и Вишњићеве. У овој згради се налазио средиште градске полиције и затвор, чије су две ћелије, биле посебно „популарне“ - мала тзв „Ћорка“ и велика тзв „Главњача“, по којој је касније читава зграда добила назив. Такође „Главњача“ је остала позната и као „политички затвор“ у који су затврани политички противници свих режима, који су постојали током постојања ове зграде од 1864. до 1953. године. У овом затвору се није робијало већ је служио за привођење ухапшених, саслушања и све друге методе за добијање признања у истражном поступку.

Историјат[уреди]

Споменик на месту „Главњаче“
Запис у мозаику са текстом: „На овом месту налазио се затвор Управе града Београда „Главњача“. Хиљаде комуниста и бораца за слободу страдало је у њеним ћелијама. Запаљена је и до темеља изгорела у борбама за ослобођење Београда“.

Зграда Управе града Београда изграђена је средином шездесетих година 19. века (највероватније око 1864. године) и у њој су се налазила два одељења полиције — административно и кривично, као и затвор који се налазио у подруму. Затворске ћелије су имале популарне називе којима су их „крстили“ затвореници, а „најпопуларније“ су биле — највећа, односно главна, ћелија, која је названа „Главњача“, најмања ћелија, која је названа „Ћорка“ јер није имала прозора, женска ћелија, која је названа „Женски салон“, и ћелија у коју су смештани „отменији“ ухапшеници названа „Господска соба“. До 1911. године међу Београђанима је заживео популарни назив „Главњача“ и њиме је називана читава зграда Управе града Београда, док је назив „Ћорка“ постао општи синоним за затвор.

„Главњача“ је била позната и као један од првих политичких затвора у Србији, а поред ње политички затвореници су били затварани и у Београдској тврђави. Једно од првих политичких убистава у „Главњачи“ догодило се 16. септембра 1907. године, када су двојица затвореника — Милан Новаковић, ражаловани генералштабни капетан и власник опозиционих новина (жесток противник официра чланова завереничке групе која је извршила Мајски преврат) и Максим Новаковић, ражаловани жандармеријски поручник (њих двојица, иако истог презимена, нису били у сродству), искористила непажњу чувара и упала у собу с муницијом и забарикадирана тражила да преговарају са управником града Церовићем. Док је Церовић долазио ка згради „Главњаче“, жандарми су отпочели напад на њих и убили их. Ово убиство је изазвало револт јавности и тада су избиле велике демонстрације.

Период између два светска рата[уреди]

После стврања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1918. године, наступио је нови период у раду „Главњаче“, која је све више постајала политички затвор. На то су посебно утицали доношење „Обзнане“, децембра 1920, доношење „Закона о заштити државе“, јуна 1921. и увођење „Шестојануарске диктатуре“, јануара 1929. године. Тадашњи главни противници режима били су припадници Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а поред њих хапшени су и прогањани и сви национални и сепаратистички покрети - хрватски, македонски, црногорски, албански и др. О тортури у „Главњачи“ током двадесетих година 20. века писао је београдски адвокат Рајко Јовановић у брошури „Главњача као систем“, 1928. године, у којој је изнео податак да је кроз Главњачу током 1921. прошло око 15.000 затвореника. Такође он је наводио и примере најбруталнијих мучења којима су подвргавани затвореници.

Услед све већег броја затвореника у „Главњачи“ су завладали „не могући услови“ - у ћелији која је имала места за 60-70 притвореника, држано је њих око 350. Због тога је 1927. године поред „Главњаче“ изграђена нова зграда за Одељење техничке полиције. Тиме је затвор добио два дворишта - једно за затворенике-криминалце, а друго за политичке затворенике. Отприлике у исто време била је изграђена и зграда на Обилићевом венцу (данас зграда ТАНЈУГ) у којој се налазило средиште Управника града и неколико организационих јединица, међу којима и Опште одељење (тадашња политичка полиција). У овој згради се налазио и затвор за политичке затворенике.

За „популарност“ „Главњаче“ као једног од најгорих мучилишта најзаслужнији су били управо њени службеници - полицијски агенти који су се истицали својом суровошћу. Неки од најсуровијих су били: Драги Јовановић, Милан Аћимовић, Светозар Вујковић, Бошко Бећаревић, Ђорђе Космајац и др.

Окупација[уреди]

У шестоаприлском бомбардовању Београда, 1941. године, зграда „Главњаче“ је била срушена. Немци су је обновили и користили за своје потребе, док се средиште тек основане Специјалне полиције налазило у згради на Обилићевом венцу, где се налазио и мањи затвор. Специјална полиција је тада користила и затвор у Ђушиној улици, док је Гестапо користио бивши Окружни затвор (налазио се месту данашње зграде Дома синдиката ) у Александровој улици (данас Булевар краља Александра) и зграду Ратничког дома (данас Дом војске), где се налазило и његово средиште. Капацитете Бањичког логора користили су заједно и Специјална полиција и Гестапо.

Место атентата на Космајца, Симина улица, на зиду је још траг табле која је обележавала то место

Иако се права зграда „Главњаче“ током окупације Београда није користила као затвор, њеним именом — који је постао синоним за најстрашније мучилиште, називана је нова зграда Специјалне полиције на Обилићевом венцу. У току борби за ослобођење Београда, октобра 1944. године, зграда „Главњаче“ је била запаљена и оштећена, али је после обновљена и у њој се налазило средиште Одељења за заштиту народа (ОЗНА) за Србију. Зграда је срушена 1953. године, када је изграђен Централни затвор у Бачванској улици, а на њеном месту је изграђена зграде Природноматематичког факултета (данас Хемијски факултет).

Споменик[уреди]

Године 1974, поводом тридесетогодишњице ослобођења Београда, испред зграде Природноматематичког факултета постављен је споменик са мозаиком на ком је исписан текст: „На овом месту налазио се затвор Управе града Београда „Главњача“. Хиљаде комуниста и бораца за слободу страдало је у њеним ћелијама. Запаљена је и до темеља изгорела у борбама за ослобођење Београда“. Аутор споменика и мозаика је био Милорад Тепавац, а аутор текста Светозар Требјешанин.

У непосредној близини зграде „Главњаче“, 6. марта 1942. године, група активиста Народноослободилачког покрета (НОП) извршила је успешан атентат, на агенте Специјалне полиције Ђорђа Космајца и Обрада Залада.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]