Симфонија број 8. (Густав Малер)

С Википедије, слободне енциклопедије

СИМФОНИЈА број 8. Ес - Дур, СИМФОНИЈА ХИЉАДЕ[уреди | уреди извор]

Општи поглед[уреди | уреди извор]

Овом је симфонијом Малер до темеља уздрмао класични симфонијски облик. Ако је Трећа Малерова највећа по дужини трајања, Осма је највећа по извођачком апарату. Изводе је осам вокалних солиста - три сопрана, два алта и по један тенор, баритон и бас - затим два велика мешовита и један дечји хор, два симфонијска оркестра од којих се један налази изван подијума и оргуље. Настала је током 1906. и 1907.године, премијерно је под диригентском палицом самог Малера изведена у Минхену септембра 1910. године. Конципирана је у два дела од који први део траје 23 минута, а опсежни други – 56 минута. Осма Симфонија укупно траје 1 сат и 19 минута.

Звучне карактеристике[уреди | уреди извор]

Први део, обухвата структуру првог става и има за основу стару хришћанску химну ВЕНИ, ЦРЕАТОР СПИРИТУС (Дођи, ствараоче духа). Њега на ефектан начин почињу оргуље, а даље у живахном покрету развијају солисти, хорови и оркестри. Најпре је то сопранска молитва ’’Импле суперна гратиа’’, на шта се надовезује снажни ’’Инфирма ностри цорпорис’’. Следи мистични оркестарски међустав, па се ’’Инфирма ностри’’ понавља. Усрдна молитва ’’Ацценде лумен сенсибус (Ужежи чулима светло)’’ и потоње понављање ’’Вени, Цреатор Спиритус’’, уводе у кулминацију: то је молитва ’’Глориа сит патри Домино’’, која уз моћни звук свих извођача доводи до завршног климакса. Ток првог дела је готово уједначен, хармонски веома бујан, снажан.

Други део ефектно стапа у једну целину структуре другог, трећег и четвртог става и за основу има текст завршне сцене из Гетеовог ФАУСТА. Солисти у њему добијају и своје улоге:

  • први сопран је Магна Пеццатриx;
  • други сопран – Уна поенитентиум;
  • трећи сопран – Матер Глориоса;
  • први алт је Млинарица самарићанка;
  • други алт – Марија Египћанка;
  • тенор је Доктор Маријанус,
  • баритонПатер ецстатицус, док је
  • басПатер профундус.

Уводи га оркестар, у једном мистичном покрету (Поцо адагио – Пиу моссо), а затим, после одјека који дају хорови, у разним својим појединачним наступима, развијају га појединачно солисти и хорови са оркестрима. Хармоније се поступно просветљавају, а врхунци се достижу, прво код песме хора младих Анђела, ’’Оне руже’’ и сопранске песме (трећи сопран, ’’Матер Глориоса’’) о ’’вечно женском’’ – Дођи, уздигни се ка вишим сферама’’. У завршници се прикључују и оргуље, те после солистичког и хорског дела Све пролазно је тек једна слика, услеђује блистава инструментална завршница, која под оргуљама и звонима доводи до снажног краја.