Склоност потврди

Склоност потврди, такође позната као моја страна склоности,  је склоност за трагањем, тумачењем, фаворизовањем, и подсећањем  информација на начин који потврђује већ једном постојећа веровања или хипотезе. То је тип сазнајне потврде и систематичне грешке индуктивног расуђивања. Људи показују ове склоности када сакупљају или селективно  присећају информација, или када их тумаче на пристрасан начин. Ефекат је јачи за емоционално задужена питања и за дубље укорењена веровања .Склоност потврди је варијација опште тенденциије апофеније.

Људи такође имају тенденцију да двосмислено тумаче доказ као подршку њиховој постојећој позицији. Пристрасне претраге, меморије и интерпретације су биле позване да објасне став поларизације (када неслагање постаје екстремније иако су различити странке изложене истим доказима ), истрајност уверења (када се истрајност уверења после доказа за њих покаже да је лажна), ирационални примарни ефекат(већа ослањања на информације су наишла раније у низу) и привидну корелацију(када људи лажно перципирају асоцијацију између два догађаја или ситуације).

Серије психолошких експеримената 1960-их предлагале су да су људи склони према потврђивању њихових постојећих уверења. Каснији посао је поново интерпретирао ове резултате као тенденцију да тестирају идеје на једностран начин, фокусирајући се на једну могућу и игноришућу алтернативу.У извесној ситуацији, ова тенденција може да закључи народне закључке.Објашњења за ова посматране закључке укључују пуштање машти на вољу и ограничавање човекових капацитета да обрађује информације .Друго објашњење је да људи показују склоност потврди  зато што они узимају у обзир трошкове ако нису у праву, радије него да истражују неутралан, научни начин. Како год ,чак и научници могу бити склони пристрасности потврди.

Склоност потврдама допринели су  прекомерном самопоуздању у лична уверења и могу успоставити  или ојачати уверења супротно доказима.Сиромашне одлуке услед ових склоности се могу наћи у политичким и организационим контекстима.

Типови

Склоност потврди је ефекат у обради података.Разликују се од онога што се понекад зове бихевиорално потврђивање склоности, обично познат као самоиспуњавајуће пророчанство, у коме особа очекује утицај њиховог понашања , доносећи очекујуће резултате.

Неки психолози ограничавају термин склоност потврди да би селектовали колекцију доказа да би подржали оно што већ један верује, док игнорише или одбија доказе који подржавају другачије закључке.Други подржавају термин који је шири тенденцији очувања једног постојећег веровања, када је потрага за доказима, интерпретирање њих илиповраћај њих из меморије.

Пристрасна потрага за информација

Експерименти су пронашли у висе наврат да људи имају тенденцију да тестирају хипотезе на једностран начин, трагајући з доказима доследним њихоим тренутним хипотезама. Радије него трагање за релевантним доказима, они формулишу питање да би добили потврдан одговор који подржава њихову теорију. Они трагају за последицама које могу да очекују уколико се покаже да је њихова теорија истинита, радије него за оно што би било да хипотеза није тачна. На пример, неко користећи да I не одговое да нађе број он или она претпоставља да би број 3 могао поставити питање :”Није ли то непаран број?”људи преферирају овакав тип питања , називајући га позитивним тестом,чак I када негативан тест ”Није ли то паран број?”доноси потпуно исту информацију. Како год ово не значи да људи не траже тест који гарантује позитиван одговор.У студијама где предмет може да селектује било такав псеудо-тест или истински дијагностикован, они фаворизују истински дијагностикован.

Предност позитивног теста у њему самом није у склоности, од када позитиван тест може да буде високо поучан.Како год, у комбинацији са другим ефектима , ова стратегија може да потврди постојање уверења  или претпоставке, независно д ли су у праву.Устварној ситуацији, докази су често сложени I помешани.На пример, разне контрадикторне идеје о томе да неко може да буде подржан на концентрисање једног од аспеката њеног или његовог понашања. Тако било која потрага за доказима за хипотезу је вероватна да це успети. Једна илустрација овога је начин да фразирање питања може знчајно да промени одговор. На пример, људи који су питани “Да ли сте срећни са својим друштвеним животом?”, извештава већу сатисфакцију него они који су питанИ “Да лои сте несрећни са својим друштвеним животом?”

Чак I мала промена у упитним речима може да утиче на то како људи претражују кроз доступне информације I стога I закључке које достижу.Ово је показано користећи фикцијски случај старатељства над дететом. Учесници су прочитали да је родитељ А умерено погодан да буде старатељ на висе начина.Родитељ Б има мешавину изузетно позитивне I негативне квалитете;блиску везу са дететом али I посао који може да одведе њега или њу на дуг период.Када се поставља питање “Који родитељ треба да добије старатељство над дететом?”они су трагали за негативним особинама I већина одговора да родитељ Б треба да буде одбијен за старатељство, имплицира да родитељ А треба да добије старатељство.

Сличне студије су показале како су људи ангажовани у пристрасној потрази за  информацијама, али такође како овај феномен може бити ограничен за истински дијагностиковане тестове.У иницијалном експерименту учесници оцењују другу особу на личној димензији интроверзија-екстроверзија на основу интервјуа.Они су одабрали питања за интервју са дате листе.Када се интервјуисан представио као интровертан, учесници су одабрали питања за која претпостављу интровертност, као што је “Шта би урадио да оживиш досадну журку?”Ова оптерећујућа питања дају интервјуисаном малу или никакву могућност да фалсификују хипотезу о њима. Каснија верзија експеримента  је дала учесницима питања која се мање претпостављају , да изаберу, као што је “Да ли жудиш за социјалном интеракцијом?” Учесници су преферирали да питају ова висе дијагностичка питања, показујући само слабост пристрасности ка позитивним тестовима.Овај образац, главну предност дијагностикованих тестова I слабих предности позитивних тестова су копирали I на друге студије.

Утицај особине личности I комуницирање са пристрасним процесима претраживања. Појединци се разликују у својим способностима да бране своје ставове од екстремних напада у односу на селективно  излагање.Селективна изложеност се појављује када појединац претражује информације које су доследне, висе него недоследне , са својим личним уверењима. Људи са високом нивоом самопоуздања лакше траже контрадикторне информације њихове личне позиције да би формирали доказ. Појединци са ниским нивоом самопоуздања не траже контрадикторне информације I префреирају информације које подржавају њихову  личну позицију.Људи изазивају I процењују доказе у аргументима која су склона њиховим личним уверењима I мишљењима.

Други експеримент је дао учесницима комплексни задатак откривања правила који укључује померање објеката симулирано компјутером. Предмет на екрану компјутера прати специфичне законе, које учесници треба да схвате.Дакле, учесници могу да пуцају предмет  преко  екрана да би тестирале своје хипотезе.Упркос многим покушајима током десеточасовне седнице , ниједан од учесника није схватио правила система.Они су обично покушавали да потврде а не да фалсификују своје хипотезе, нису желели да разматрају алтернативе.Иако су после видели објективне доказе који су одбацивали њихове радне хипотезе , они су често настављали да раде исти тест.Неки од учесника су научили одговарајуће испитивање хипотеза, али ове инструкције скоро да нису имале утицај.

Пристрасност тумачења

Склоност потврди није ограничена на колекцију доказа .Иако два појединца имају исте информације , начин на који их интерпретерају може да буде пристрасан.

Тим са Стандфорд Универзитета је спровео истраживање укључујући учеснике који се осећају снажно у вези са смртном казном , пола њих је за а пола против. Сваки од чесника је прочитао опис две студије:поређење Сједињених Америчких Држава са I без смртне казне I поређење стопе убистава у држави пре I после увођења смртне казне .После читања описа свека од ових студија, учесници су били упитани да ли су се њихова мишљења променила.Онда су прочитали детаљнији  извештај сваке од процедура студије  I морали су да оцене да ли је истраживање добро спроведено I уверљиво. Студије су заправо биле измишљене.Једној половини учесника је речено да је један део  студија подржао ефекат одвраћања а друга уништења, док су за друге учеснике закључци замењени.

Учесници без обзира да ли су подржаваоци или противници , извештавали су мало померајући своје ставове у правцу прве студије коју су прочитали.Једном када су прочитале дтаљније описане две  студије, скоро сви су се вратили својим уверењима без обзира  на обезбеђене доказе, указујући на детаље који су подржавали њихово гледиште I занемаривали било шта  супротно.Учесници су описали студије које подржавају њихово претходно гледиште као супериорне онима који су му контрадикторни , детаљним I специфичним начинима. Писати о студијама које изгледа поткопавају ефекат одвраћања , предлагач смртне казне је написао:”Истраживања нису покрила довољно велики период времена” док су противници коментарисали у вези са истом студијом:”Није представљен никакав јак доказ противречности истраживача”. Резултати су показали дас у људи поставили виши стандард  доказа за хипотезе које иду против њихових тренутних очекивања.

Још једне студије пристрасности тумачења појавиле су се током Америчких председничких избора 2004.године I укључивали су учеснике који су имали јаке осећања према кандидатима.Приказане су наизглед пар контрадикторних изјава , било од републикасног кандидата Џорџа Буша , демократског кандидата Џона Керија или политички неутралне јавне личности.Добијене су I даље изјаве које су учиниле очигледну контрадикцију разумном.Из ова три дела информације морали су да одлуче да ли су или нису изјаве сваког појединца недоследне. Постоје велике разлике у овим евалуацијама , при чему су учесници много вероватније тумачили изјаве кандидата који су противни као контрадикторни.

У овом експерименту, учесници су направили своје пресуде док су били на скенеру  магнетне ресонанце који прати активност њиховог мозга.Како су учесници евалуирале контрадикторне изјаве њиховог фаворизованог кандидата, узбуђени су емотивни центри њиховог мозга.Ово се није догодила са изјавама од стране других фигура.Експериментатори  су закључили да различити одговори на изјаве нису били  због пасивних грешака у образложењу.Уместо тога, учесници су активно смањивали индуковану когнитивну дисонанцу ,читајући о ирационалним или лицемерним понашањима њиховим омиљених кандидата.

Претпоставке у тумачењу веровања су упорне без обзира на ниво интелигенције .Учесници у експерименту су били подвргнути  САТ тесту(колеџ приступ коришћен у Сједињеним Државама)да процени њихов ниво интелигенције.Онда су прочитали информације у вези са сигурносним проблемима за возила , а експериментатори су манипулисали националним пореклом аутимобила.Амерички учесници су дали своје мишљење да ли ауто треба да буде забрањен на скали од шест  тачака , где је један назвао “дефинитивно да” I шест индикатора “дефинитивно не“.Учесници су прво оценили да ли би дозволили опасан немачки аутомобил на америчким улицама I опасан амерички аутомобиле на немачким улицама.Учесници су веровали да опасан немачки аутомобиле на америчким улицама треба забранити брже од опасног америчког аутомобиле на немачким улицама.Није било разлике међу нивоима интелигенције када су учесници стопе забранили аутомобиле.

Пристрасно тумачење није ограничено само на емоционално значајне теме.У другом експерименту, учесицима је испричана прича о крађи.Морали су да оцењују доказну важност  изјава тврдећи или за или против одређеног карактера који је одговоран.Када су претпоставили кривицу тог карактера, оценили су изјаве које подржавају ту хипотезу  као важније од конфликтних изјава.

Пристрасна меморија

Људи могу да се сећају доказа селективно да би појачали своја очекивања,чак I ако окупљају I тумаче доказе на неутралан начин.Овај ефекат се зове “селективни опозив”,”потврда меморије”,”приступ пристрасној меморији”.Психолошке теорије се разликују у својим предвиђањима о селективном опозиву.Теорија шема предвиђа да ће информацијеа која одговара претходним очекивањима  бити лакше ускладиштена I опозвана  него информација која се не поклапа .Неки алтернативни приступи кажу да се изненађујуће информације истичу I тако је незаменљиво .Предвиђања из обе ове теорије потврђене су у различитим експерименталним контекстима, без теорије побијања .

У једној студији , учесници су прочитали профил жене који описује мешавину интровертних I екстровертних понашања .Касније су морали да опозову примере њене екстроверзије I интроверзије.Једној групи  је речено  да је то била процена жене за посао библиотекара , док је другој групи било речено да је то за продавца некретнина.Постојала је значајна разлика између тога ста су две групе опозвале , са групом”библиотекар” опозвали су висе примера за  интроверзију , а група “продаја” опозвала је висе екстроверзног понашања.Ефекат селективне меморије је такође био показан у експерименту који манипулише пожељношћу типова личности.У једној од ових, очигледно неповезаних студија , учесници су били упитани да опозову догађаје из њихових живота у којима су они били или интровертни или екстровертни .Свака група учесника пружила је више сећања  која се повезују са пожељнијим  I брже се присетила тих сећања.

Промене у емоционалним стањима такође могу утицати на опозив меморије.Учесници су оценили како су се осећали када су први пут сазнали да је О.Ј.Симпсон  ослобођен од убиства.Они су описали своје реакцијеи  поверење у вези са пресудом једну недељу, два месеца , или годину дана након суђења. Резултати указају да су процене учесника за Симпсонову кривицу промениле током времена.Што су се више мишљења учесника о пресуди променила, мање стабилна су сећања учесника у погледу њихових иницијалних емоционалних реакција.Када су учесници опозвали своје иницијалне емоционалне реакције два месеца или једну годину касније, прошле процене блиско су сличне тренутним процењивањима емоција.Људи показују знатну пристрасност када се дискутује о њиховим ставовима I контроверзним темама.Позивање меморија I изградња искустава подлежу ревизији у односу на одговарајућа емоционална стања.

Показано је да би сопствена  страна  пристрасности утицала на тачност пријема меморије .У експерименту, удовице I удовци су оценили интензитет своје искусне жалости шест месеци I пет година после смрти својих супружника.Учесници су забележили виши ниво туге шест месеци него пет година.Још, када су учесници били упитани после пет година како су се они осећали шест месеци после смрти своје значајне половине , интензитет сећања на тугу био је врло корелативан  са њиховим садашњим нивоом жалости.Изгледа да појединци користе своје тренутно емоционално стање да анализирају као су се они осећали када доживљавају догађаје из прошлости.Емоционална сећања реконструисала су тренутна емоционална стања.

Једна студија је показала како селективна меморија може да одржи веровање у екстра сензорну перцепцију.Верницима I неверницима је био показан опис ЕСП експеримената.Половини сваке од група је било речено да резултати подржавају постајање ЕСП, док је другима речено да не подржавају.У следећем тесту , учесници су опозвали материал прецизно, одвојено од  верника који су прочитали неспремне доказе.Ова група запамтила је знатно мање информација , а неке од њих је погрешно запамтила резултате као подршку ЕСП.

Поларизација мишљења

Када људи са опречним гледиштима тумаче нове податке на пристрасанначин, њихова се гледишта могу још више да разликују. То се називаполаризацијом становишта. (40) Тај ефекат је демонстриран једнимекспериментом, у којем се из једне од двеју скривених корпи за томболу извлачиониз црвених и црних лоптица. Учесници су знали да се у једној корпи налазило60% црних и 40% црвених лоптица, док је у другој било 40% црних и 60% црвенихлоптица. Извођачи огледа посматрали су шта се дешава када се лоптиценаизменичне боје извлаче једна за другом, у следу којим се ниједна корпа нефаворизује. Након извлачења сваке лоптице, учесници једне групе су замољени дагласно изнесу своје процене о вероватноћи да су лоптице извлачене из једне илидруге корпе. Код сваког узастопног извлачења, учесници су испољавали већусигурност, а и њихова процена вероватноће се увећала, независно од тога да ли суна почетку мислили да вероватнији извор представља корпа са 60% црних или онаса 60% црвених лоптица. Друга група учесника је замољена да изнесе процене овероватноћи тек на крају једне серије извучених лоптица, а не по појединачномизвлачењу. Ефекат поларизације није био присутан код њих, што наводи намишљење да се он нужно не јавља када се људи просто налазе на супротнимстановиштима, него када су њима очигледно посвећени. (41)Мање апстрактну студију представљао је станфордски експеримент опристрасном тумачењу, у којем су учесници чврстих уверења по питању смртнеказне читали о мешовитим огледним доказима. Двадесет три одсто учесникапријавило је да су им гледишта постала екстремнија, а тај самопријављени заокретје у чврстој узајамној вези са њиховим полазним ставовима. (25) У каснијимогледима, учесници су такође пријавили да им ставови постају екстремнији, каоодговор на двосмислене податке. Ипак, поређењем њихових становишта пре ипосле нових доказа није се открила битнија промена, што наводи на помисао дасамопријављене промене можда нису стварне. (28) (40) (42) На основу тихексперимената, Диана Кун и Џозеф Лао закључили су да је поларизација реалнапојава, али далеко од тога да је неизбежна, и да се јавља само у малом бројуслучајева. Установили су да њу не подстиче само разматрање мешовитих доказа, већ и једноставно размишљање о датој теми. (40)Чарлс Теибер и Милтон Лоџ полемисали су да је резултат станфордскеекипе било тешко поновити, зато што су аргументи коришћени у каснијимогледима били превише апстрактни или збуњујући да би изазвали емотивну реакцију. Студија Теибера и Лоџа користила је емотивно оптерећене теме, као штосу контрола права на држање оружја и давање предности мањинама призапошљавању. (28) Они су мерили ставове својих учесника у односу на та спорнапитања пре и након читања аргумената свих страна дебате. Две групе учесникеимале су присутну поларизацију становишта, они чији су ставови претходно биличврсто изграђени, као и они који су били упућени у политику. У једном делу тестудије, учесници су са претходно припремљеног списка бирали из којих ће извораинформација да читају. Они су могли, на пример, да читају аргументе Националногудружења за ватрено оружје или Бреидијеве коалиције против пиштоља о контролиправа на држање оружја. Иако им је речено да буду непристрасни, они су радијечитали аргументе који су подупирали њихова постојећа становишта него оне којито нису. Та пристрасна претрага информација у значајној је узајамној вези саефектом поларизације. (28)Повратним ефектом се назива закључак да људи, увидом у доказе противсвојих уверења, могу да одбаце те доказе и још више учврсте своје веровање. (43)(44) Израз су први осмислили Брендан Наихан и Џејсон Раифлер 2010. године. (45)Истрајност дискредитованих веровањаВеровања могу да преживе убедљиве логичке или емпиријске изазове. Она могу дапреживе и да се чак учврсте доказима за које би многи случајни посматрачисматрали да логички захтевају слабљење таквих веровања. Она могу да преживе ипотпуно разарање својих изворних доказних основа. Ли Рос и Крег Андерсон (46)Пристрасност доказивања може да се користи да би се објаснило зашто некаверовања истрајавају када се полазни докази за њих уклоне. (47) Тај ефекатистрајавања неког веровања доказан је низом огледа коришћењем такозванепарадигме испитивања: учесници читају лажне доказе за неку хипотезу, затим семери промена њиховог становишта, а онда се превара детаљно излаже. Њихови сеставови мере још једанпут да би се видело да ли се њихово веровање враћа на својпретходни ниво. (46) Обично се закључи да бар неко полазно веровање остане чаки након исцрпног испитивања. (48) У једном експерименту учесници су морали даразликују праве од лажних опроштајних порука у случају суицида. Добијенирезултати представљени су насумично - некима је речено да су урадили добро, доксу други добили лошу оцену. Чак и након детаљног испитивања, учесници су идаље били под утицајем добијених резултата. У зависности од тога шта им јепрвобитно речено, они су и даље мислили да су бољи или лошији од просека. (49) У једној другој студији, учесници су читали оцене радног учинка за дваватрогасца, заједно са њиховим реакцијама на тест о спречавању ризика. (46) Тификтивни подаци су уређени тако да покажу било негативну или позитивнуасоцијацију: неким учесницима је речено да је ватрогасац који је ризиковао урадиобоље, док је другима речено да су урадили лошије од колеге који је покушавао даизбегне ризик. (50) Чак и да су ове две студије случаја истините, оне бипредстављале научно оскудну доказну грађу за општи закључак о ватрогасцима.Међутим, учесницима су оне биле субјективно убедљиве. (50) Када се открило дасу те студије случаја измишљене, веровање учесника у неку везу се смањило, али јеостало око пола изворног ефекта. (46) Интервјуи који су уследили установили су дасу учесници разумели испитивање и да су га схватили озбиљно. Чинило се даучесници имају поверења у испитивање, али су дискредитоване податкепосматрали као небитне за своје лично уверење. (50)Ефекат настављеног утицаја је тежња да се верује претходно усвојенимдезинформацијама, чак и након што су исправљене. Дезинформације и даље могуда утичу на закључке које неко доноси након извршене коректуре. (51)Давање предности првим информацијамаЕксперименти су показали да се подаци схватају озбиљније ако се појаве напочетку неког низа, чак и када је редослед небитан. Људи, на пример, образујупозитивнији суд о некоме који је описан речима паметан, вредан, импулсиван, критичан, тврдоглав, заједљив, него о некоме који је описан истим речима које сунаведене обрнутим редом. (52) Овај ефекат ирационалног првенства је независанод ефекта првенства у меморији, у којем првобитне ставке у низу остављају јачимеморијски траг. (52) Пристрасно тумачење пружа објашњење за овај ефекат: кадасе упознају са почетним доказима, људи стварају привремену хипотезу која утичена начин на који они тумаче остале информације. (47)У једном огледу ирационалног првенства коришћени су обојени жетони којису наводно извлачени из двеју урни. Учесницима је речено која је расподела бојаурни, те су морали да процене вероватноћу извлачења жетона из једне од њих. (52)Боје су се, заправо, појављивале по унапред утврђеном редоследу. Првих тридесетизвлачења ишло је у корист једне урне, док је следећих тридесет фаворизовалодругу. (47) Серија извлачења је, у целини, била неутрална, па су се, наравно, обеурне сматрале једнако вероватним. Међутим, учесници су, након шездесетизвлачења, фаворизовали ону урну на коју је указивало почетних тридесет извлачења. (52)Један други експеримент се састојао од слајд презентације једног јединогпредмета, који се у почетку видео као нека мрља, са све јаснијим приказом насваком наредном слајду. (52) После сваког слајда, учесници су морали да изнесусвоју најбољу претпоставку о ком предмету се ради. Учесници чије су почетнепретпоставке биле погрешне наставили су са истим претпоставкама, чак и када јеслика била довољно јасно приказана да остали људи увелико препознају тајпредмет. (47)

Варљива асоцијација међу случајевима

Варљив узајамни однос представља тежњу да се уоче непостојећекорелације у неком скупу података. (53) Ова тежња је први пут приказана у серијиогледа крајем 1960-их. (54) У току једног експеримента, учесници су читали једнузбирку психијатријских студија случајева, укључујући и реакције на тестРоршахове мрље. Учесници су саопштили да су хомосексуални мушкарци иззбирке вероватније пријављивали да у мрљама опажају задњице, чмарове илисексуално неодређене облике. Измишљене студије случајева су, заправо, такоурађене да није постојала већа вероватноћа код хомосексуалаца да пријавеопажање таквих слика, или, што је био случај у једној верзији експеримента, да кодњих постоји мања вероватноћа да то пријаве у односу на хетеросексуалнемушкарце. (53) У једној анкети је група искусних психоаналитичара пријавилаисти скуп варљивих довођења у везу са хомосексуалношћу. (53) (54)У једној другој студији забележени су симптоми које су пацијенти којиболују од артритиса имали током петнаестомесечног периода, као и временскиуслови. Скоро сви су пацијенти саопштили да су њихови болови узајамно повезаниса временским условима, иако је стварна корелација била равна нули. (55)Овај ефекат представља врсту пристрасног тумачења, по томе што сеобјективно неутрални или неповољни докази тумаче ради подупирања постојећихсхватања. Он се, такође, доводи се у везу са предрасудама у понашању притестирању хипотеза. (56) Закључујући да ли су два догађаја, као болест и лошевреме, узајамно повезани, људи се пуно ослањају на број случајева који су дуплосигурни: у наведеном примеру, у питању је и бол и лоше време. Они слабообраћају пажњу на другачију врсту опажања (без бола и/или лепо време). (57) Тоиде паралелно са ослањањем на сигурне тестове код тестирања хипотеза. (56)Може, такође, да утиче на селективно сећање, јер људи могу да осећају да су два случаја узајамно повезана зато што је лакше сетити се времена када су се заједнодогодили. (56)

Индивидуалне разлике

За личну пристрасност раније се веровало да је повезана са већоминтелигенцијом. Студије су, ипак, показале да на личну пристрасност већи утицајима способност за рационално размишљање од нивоа интелигенције. (58) Личнапристрасност може да доведе до немогућности да се на ефикасан и логичан начинпроцени супротна страна у дебати. Студије су закључиле да лична пристрасностпредставља одсуство активне беспредрасудности, то јест активног тражења разлогазашто је нека полазна идеја погрешна. (59) У емпиријским студијама, са личномпристрасношћу се операционалише као са количином доказа који се користе каоподршка њиховој страни у односу на супротну страну. (60)Једна студија је открила индивидуалне разлике у личној пристрасности. Уњој се истражују индивидуалне разлике које су стечене кроз учење у културалномконтексту и које су променљиве. Истраживач је открио битну индивидуалнуразлику у образлагању. Закључак студија је да индивидуалне разлике, попутспособности дедуктивног расуђивања, вештине превазилажења пристрасности усхватању, епистемолошког разумевања, као и склоности ка размишљању, представљају значајне предсказиваче за расуђивање, стварање аргумената, контра-аргумената и оповргавање истих. (61) (62) (63)Студија под вођством Кристофера Вулфа и Ане Брит такође је истраживалакако гледишта учесника о томе шта је добар аргумент могу представљати изворличне пристрасности која утиче на начин на који особа формулише својеаргументе. (60) Студија је истраживала индивидуалне разлике по схемиобразлагања, и учесници су замољени да пишу есеје. Учесницима је насумицедодељен задатак да напишу есеј било за или против своје омиљене стране у дебати, и дата су им упутства за истраживање која су подразумевала уравнотежен илинеограничен приступ у раду. Упутства за уравнотежено истраживање усмераваласу учеснике да сачине уравнотежен аргумент, то јест подразумевало је и разлоге заи разлоге против, док упутства за неограничено истраживање нису предлагаланишта у вези са сачињавањем аргумента. (60)Уопште узев, резултати су открили да су упутства за уравнотежени приступзначајно повећала учесталост супротних података у аргументима. Ови подацитакође показују да лично уверење није извор личне пристрасности, као и то да је вероватнија појава личне пристрасности код учесника који верују да је добараргумент онај који је заснован на чињеницама. Овај доказни материјал је доследантврдњама које су изнете у Бароновом чланку, а то је да на начин стварањааргумената утичу мишљења људи о томе шта одликује правилно размишљање. (60)

Историја

Неформално посматрање

Пре психолошког истраживања склоности потврде, феномен је било посматрање кроз историју. Почевши са грчким историчарем Тукидидом (460. п.н.е - 350. п.н.е) који је писао о погрешној издаји у Пелопонеском рату; "...јер то је навика човечанства да повери безбрижној нади оно за чиме жуди, и да користи суверен разлог да потисне у страну оно што не воли". Италијански песник Данте Алигијери (1265–1321) је истакао у свом познатом делу, Божанствена комедија, у коме Свети Тома Аквински упозорава Дантеа на састанак у Рају, "пренагљено мишљење обично може да се нагне на погрешну страну, и онда наклоност према сопственом мишљењу се везује, ограничава ум". Ибн Халдун приметио је исти ефекат у свом делу Мукадима:"Неистина по природи утиче на историјске информације. Постоје различити разлози који чине ово неизбежним. Један од њих је партизанство за мишљења и школе. [...] ако је душа заражена партизанством због посебног мишљења или секте, оно прихвата без тренутка оклевања информацију која је сагласна томе. Предрасуде и партизанство чине нејасним критички факултет и спречавају критичку истрагу. Резултат је тај да су неистине прихваћене и пренете."Енглески филозоф и научник Франсис Бејкон (1561–1626) у делу Новум Органум истакао је да пристрасна процена доказа вози "сва сујеверја, било да су у астрологији, сновима, предсказањима, божанским пресудама или слично". Он је написао:Људско разумевање када је једном усвојило мишљење... привлачи све остале ствари да подрже и да се сложе са тим. Иако тамо постоји већи број и тежина случајева који се могу наћи са друге стране, ипак оно то занемарује или презире, или иначе од стране неких разлика које се издвајају или одбацивања[.]У другом делу своје књиге Свет као воља и представа (1844), немачки филозоф Артур Шопенхауер је приметио да "усвојена хипотеза нам даје очи риса за све што потврђује и чини нас слепима према свему што је супротно томе."У свом есеју (1897) "Шта је уметност?" руски романописац Лав Толстој је написао, Знам да већина мушкараца - не само они који се сматрају паметнима, али чак и они који су врло паметни, и способни да разумеју најтеже научне, математичке и филозофске проблеме - могу врло ретко да разликују чак и најједноставнију и најочигледнију истину ако је таква да их обавезује да признају лажност закључака које су формирали, можда са пуно потешкоћа - закључака на које су поносни, који су научили друге, и на којима су изградили своје животе.

Весоново истраживање хипотезе - тестирање

Појам "склоност потврди" сковао је енглески психолог Питер Весон. За један експеримент објављен 1960, изазвао је учеснике да идентификују правило које се примењује на утростручене бројеве. На почетку, речено им је да (2,4,6) одговарају правилу. Учесници су могли да генеришу своје сопствене тројке и експериментатор им је рекао да ли је или не свака тројка усаглашена са правилом.Док је стварно правило било једноставно "било који растући низ", учесници су имали великих потешкоћа да га пронађу, често најављујући правила која су била далеко специфичнија, као што је "средњи број је просек првог и последњег". Учесници су изгледа тестирали само позитивне примере - тројке које су се повиновале њиховом хипотетичком правилу. На пример, ако су мислили да је правило гласило "Сваки број је два пута већи од претходног," понудили би тројку која одговара овом правилу, као што је (11,13,15) радије него тројку која то нарушава, као што је (11,12,19).Весон је прихватио фасификовање према којем је научно тестирање хипотезе озбиљан покушај фалсификовања. Он је интерпретирао своје резултате тако што је показао предност потврде над фалсификацијом, отуда термин "склоност потврди". Весон је такође користио склоност потврди да објасни резултате свог експеримента селекције (избора) задатака. У овом задатку, учесницима су дате делимичне информације о скупу објеката, и морају да спецификују које додатне информације би им требале да би рекли да ли условно правило ("ако је А, онда Б") важи или не. Откривено је у више наврата да људи наступају лоше у различитим облицима овог теста, у већини случајева игноришући информације које су потенцијално могле да оповргну правило.

Клејменова и Хаова критика

Папир из 1987 Џошуе Клејмана и Јанг-Вон Хаа тврдио је да Весонови експерименти нису заправо демонстрирали склоност ка потврди. Уместо тога, Клејмен и Ха су интерпретирали резултате у условима тенденције да створе тестове који су доследни радној хипотези. Ово називају "стратегијом позитивног теста". Ова стратегија је пример хеуристике: разумне пречице која је несавршена али лака за израчунавање. Клејмен и Ха су користили Бејзову вероватноћу и теорију информација као стандард тестирања хипотезе радије него фалсификовање које је користио Весон. Према овим идејама, сваки одговор на питање приноси различиту количину информација, што зависи од претходног уверења особа. Тако је научни тест хипотезе је онај од кога се очекује да производи већину информација. Од када садржај информације зависи од почетне вероватноће, позитиван тест може бити веома информативан или неинформативан. Клејмен и Ха су тврдили да када људи мисле о реалним проблемима, они траже конкретан одговор са малом иницијалном вероватноћом. У овом случају, позитивни тестови су више информативни него негативни тестови. Ипак, у Весоновом задатку откривања правила одговор - три броја у растућем низу - је веома широк, па је мало вероватно да ће позитивни тестови дати информативне одговоре. Клејмен и Ха су подржали своју анализу цитирајући експеримент који је користио ознаке "ДАX" и "МЕД" уместо "одговара правилу" и "не одговара правилу". Ово је избегло имплицирање да је циљ био да се пронађе правило ниске вероватноће. Учесници су имали више успеха са овом верзијом експеримента.У светлу ове и других критика, фокус истраживања се померио са потврде наспрам фалсификације на испитивање да ли људи тестирају хипотезе на информативан начин, или неиформативан али позитиван начин. Трагање за "истинитом" склоности потврди довело је до тога да психолози гледају на шири спектар ефеката у начину на који људи обрађују информације.

Објашњења

Склоност потврди је обично описана као резултат аутоматске, ненамерне стратегије уместо намерне преваре. Према Роберту Мекуну, најсклонија обрада доказа одвија се кроз комбинацију "хладних" (когнитивних) и "врућих" (мотивисаних) механизама.Когнитивна објашњења за склоност потврди заснивају се на ограничењима у људским способностима да се баве сложеним задацима, и пречицама, које се називају хеуристике, које они користе. На пример, људи могу да процене поузданост доказа користећи хеуристичку доступност - тј. колико лако одређена идеја пада на памет. Такође је могуће да људи могу само да се фокусирају на једну мисао истовремено, па је тешко паралелно испитати алтернативне хипотезе. Још једна хеуристика је стратегија позитивног теста коју су идентификовали Клејмен и Ха, у којој људи тестирају хипотезу испитивањем случајева у којима они очекују појаву имовине или догађаја. Ова хеуристика избегава тежак или немогућ задатак разрађивања како ће бити дијагностичко свако могуће питање. Ипак, није универзално поуздана, тако да људи могу да предвиде изазове за њихова постојећа уверења.Мотивациона објашњења укључују ефекат жеље за вером, који се понекад назива "жељно размишљање". Познато је да људи преферирају пријатне мисли над оним непријатним на више начина: ово се назива "Полиана принцип". Примењен на аргументе или изворе доказа, може да објасни зашто се за жељене закључке више верује да су истинити. Према експериментима који манипулишу пожељности закључака, људи захтевају висок стандард доказа за непоправљиве идеје и низак стандард за пожељне идеје. Другим речима, они питају, "Могу ли да верујем овоме?" за неке сугестије и, "Морам ли да верујем овоме?" за друге. Иако је конзистентност пожељна карактеристика ставова, претерани погон за конзистентност  је још један потенцијални извор склоности јер може да спречи људе да неутралишу вредновање нове, изненађујуће информације. Социјални психолог Зива Кунда комбинује когнитивне и мотивационе теорије, тврдећи да мотивација ствара склоност, али когнитивни фактори одређују величину ефекта.Објашњења у погледу анализе трошкова и користи претпостављају да људи не испитују хипотезе на незаинтересован начин, већ процењују трошкове различитих грешака.Користећи идеје из еволуционе паихологије, Џејмс Фридрих предлаже да људи не првенствено имају за циљ истину у тестирању хипотеза, али покушавају да избегну најскупље грешке.На пример, послодавци могу да постављају једнострана питања у интервјуима за посао јер су фокусирани на уклањање неадекватних кандидата. Јаков Тропеово и Акива Либерманово пречишћавање ове теорије претпоставља да људи упоређују две различите врсте грешака: прихватање лажне хипотезе или одбацивање истинске хипотезе. На пример, неко ко потцењује искреност пријатеља може њега или њу да третира сумњиво и тиме поткопати пријатељство. Прецењивање искрености пријатеља може бити скупо, али мање. У овом случају било би рационално тражити, проценити или запамтити доказе о њиховој искрености на пристрасан начин. Када неко даје иницијалан утисак да је интровертан или екстровертан, питања која одговарају таквим утисцима наилазе као више емпатична. Ово указује да када причате са неким ко се чини да је интровертан, то је знак боље социјалне вештине да питате, "Да ли се осецате неугодно у друштвеним ситуацијама?" а не, "Да ли волиш бучне журке?". Веза између склоности потврди и социјалних вештина поткрепљена је студијом о томе како студенти упознају друге људе. Студенти високе самоконтроле, који су осетљивији на своју околину и друштвене норме, постављају више одговарајућих питања приликом интервјуисања чланова особља високог статуса него када упознају своје колеге.Психолози Џенифер Лернер и Филип Тетлок разликују две различите врсте процеса размишљања. Експлораторна мисао неутрално разматра вишеструке тачке гледишта и покушава да предвиди све могуће примедбе на одређену позицију, док потврдна мисао покушава да оправда одређену тачку гледишта. Лернер и Тетлоцк кажу да када људи очекују да оправдају своју позицију другима са чијим су ставовима већ упознати, они ће тежити да усвоје сличан став тим људима, а потом користе потврдну мисао како би учвртили свој властити кредибилитет. Међутим, ако су екстерне странке превише агресивне или критичне, људи ће потпуно одустати од размишљања и једноставно тврдити своја лична мишљења без оправдавања. Лернер и Тетлок кажу да људи само притискају себе да критички и логички размишљају када унапред знају да ће морати да се објасне другима који су добро информисани, искрено заинтересовани за истину и чије погледе они већ не знају. Будући да ти услови ретко постоје, тврде они, већина људи користи потврдне мисли већину времена.

Последице

У финансијама

Склоност потврди може довести инвеститоре до тога да буду и више него самоуверени, игноришући доказе да ће њихове стратегије изгубити новац. У студијама о политичким берзама тржишта, инвеститори су остварили већи профит када су пружили отпор пристрасности. На пример, учесници који су тумачили кандидатску дебату на неутралан, а не партијски начин, имали су већу вероватноћу да профитирају. Да би се борили против ефекта склоности потврди, инвеститори могу да покушају да усвоје супротно гледиште "због аргумента". У једној техници, замишљају да су се њихове инвестиције срушиле и питају се зашто би то могло да се деси.

У физичком и менталном здрављу

Рејмонд Никерсон, психолог, криви склоност потврди за неефикасне медицинске процедуре које су коришћене вековима пре доласка научне медицине. Ако се пацијент опоравио, медицинске власти сматрају третман успешним, уместо да траже алтернативна објашњења као што је то што је болест ишла својим природним током. Приближна асимилација је фактор модерне привлачности алтернативне медицине чији су заговорници пољуљани позитивним анегдотским доказима, али хипер-критички третирају научне доказе. Склоност потврди такође може довести до тога да лекари извршавају непотребне медицинске процедуре због притиска неподобних пацијената. Когнитивну терапију је развио Арон Т. Бек  почетком шездесетих и постала је популаран приступ. Према Беку, пристрасна обрада информација је фактор у  депресији. Његов приступ подучава људе да третирају доказе непристрасно, а не селективно ојачавајући негативне ставове. Показано је да фобије и хипохондрије укључују склоност потврди за претеће информације.

У политици и праву

Ницкерсон тврди да је расуђивање у судским и политичким контекстима понекад подсвесно пристрасно, фаворизујући закључке којима су се судије, жирији или владе већ посветили. С обзиром да докази у судском поступку могу бити сложени, и поротници често доносе одлуке о пресуди раније, разумно је очекивати ефекат поларизације ставова. Предвиђање да ће поротници постати екстремнији у својим ставовима, будући да се више доказа сложило у експериментима са лажним суђењима. Инквизиторски и контрадикторни системи кривичног правосуђа су под утицајем склоности потврди. Склоност потврди може бити фактор у стварању или проширивању сукоба, од емоционално распоређених расправа до ратова: тумачењем доказа у њихову корист, свака супротна страна може постати више самоуверена него што јесте у јачем положају. С друге стране, склоност потврди може довести до тога да људи игноришу или погрешно тумаче знакове предстојећег или почетног сукоба. На пример, психолози Стјуарт Садерланд и Томас Кида су тврдили да је амерички морнарички Адмирал Хусбанд Е. Кимел показао склоност потврди приликом играња првих знакова јапанског напада на Перл Харбур. Две деценијске студије политичких аналитичара Филипа Е. Тетлока утврдиле су да у целини њихова предвиђања нису била много боља од случајности. Тетлок је поделио стручњаке у "лисице" који су одржавали више хипотеза и "јежеве" који су били више догматични. Углавном, јежеви су били много мање тачни. Тетлок је окривио њихов неуспех при склоности потврди - конкретно, њихову неспособност да искористе нове информације које су у супротности са њиховим постојећим теоријама.

У паранормалном

Један фактор у жалби на наводна психичка очитавања јесте то што слушаоци примењују склоност потврди која одговара тврдњама психичара за њихов сопствени живот. Прављењем великог броја двосмислених изјава у свакој седници, психичар даје клијенту више могућности да пронађе добар спој. Ово је једна од техника хладног читања, помоћу које психичар може пружити субјективно импресивно читање без икаквих претходних информација о клијенту. Истражитељ Џејмс Ранди упоредио је препис читања са извештајем клијента о ономе што је рекао психичар и установио је да је клијент показао снажан селективни опозив "погодака".

Као упечатљиву илустрација склоности потврди у стварном свету, Никерсон спомиње нумеролошку пирамидологију: праксу проналажења значења у пропорцијама египатских пирамида. Постоји много различитих мерења дужине која се могу направити, на пример, Велика пирамида у Гизи и многи начини комбиновања или манипулације њима. Због тога је готово неизбежно да људи који гледају на ове бројеве селективно проналазе површно импресивне кореспонденције, на пример са димензијама Земље.

У науци

Посебна карактеристика научног мишљења јесте тражење фалсификованог као и потврђујућег доказа. Међутим, много пута у историји науке, научници су се супротставили новим открићима селективним тумачењем или игнорисањем неповољних података. Претходно истраживање је показало да се процена квалитета научних студија чини посебно рањивом на склоност потврди. Неколико пута је откривено да научници оцењују студије које објављују налазе у складу с њиховим претходним уверењима што је више погодније од студија о извјештавању о резулта

У самоимиџу

Социјални психолози су идентификовали две тенденције у начину на који људи траже или тумаче информације о себи. Самопотврда је потез да се ојача постојећи самоимиџ и самопобољшање је потез тражења позитивних повратних информација. Оба су сервирана од стране склоности потврди. У експериментима где се људима даје повратна информација која се сукобљава са њиховим самоимиџом, мање је вероватно да ће бити присутна или запамћена него када добију самопотврдне повратне информације. Они смањују утицај таквих информација тако што их тумаче као непоуздане. Слични експерименти су пронашли предност за позитивне повратне информације, као и људе који их дају, преко негативних повратних информација.

У друштвеним медијима

У друштвеним медијима, склоност потврди се појачава коришћењем филтер мехурића или "алгоритамског уређивања", које показује појединцима информације са којима се вероватно слажу, док искључују супротне ставове. Неки су тврдили да је склоност потврди разлог зашто друштво никада не може да побегне од филтер мехурића, јер су појединци психолошки жељни да траже информације које се слажу са нашим већ постојећим вредностима и уверењима. Други су даље тврдили да је мешавина ове две деградирајуће демократије - тврдећи да ово "алгоритамско уређивање" уклања разноврсна становишта и информације - и да уколико се алгоритми филтер мехурића не уклоне, гласачи неће бити способни да доносе потпуно информисане политичке одлуке.