Skupštinski nadzor sektora bezbednosti u Srbiji

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Скупштински надзор сектора безбедности у Србији подразумева демократску контролу и надзор над актерима сектора безбедности од стране легитимних и демократски изабраних представника грађана у Народној скупштини Републике Србије. Народна скупштина Републике Србије надзор врши у пленуму и преко два стална радна тела, односно Одбора за одбрану и унутрашње послове и Одбора за контролу служби безбедности.

Скупштински надзор сектора безбедности један је од шест основних стубова демократске цивилне контроле и надзора над сектором безбедности. Демократска цивилна контрола подразумева одговорност институција сектора безбедности према грађанима и другим државним институцијама.[1]

Поред скупштинског надзора, ту спадају и унутрашња контрола, контрола коју врши извршна власт, судска контрола, надзор независних државних институција (Заштитник грађана, Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, Државна ревизорска институција, Агенција за борбу против корупције итд) и надзор јавности (медији, универзитети, цивилно друштво).[2]

Контекст[уреди | уреди извор]

Реформа сектора безбедности је шири концепт унутар којег се појавио и појам скупштинског надзора сектора безбедности.[3] Након смене ауторитарног режима октобра 2000. године било је потребно успоставити демократију, односно усвојити низ закона који би ограничили самовољу појединаца на највишим државним положајима и поделили државну власт у складу са демократским вредностима.

Реформа сектора безбедности је подељена у две фазе. Прва фаза се односи на успостављање законског оквира који регулише сектор безбедности и подвргава га демократском управљању и цивилној контроли. Друга фаза се односи на имплементацију закона из прве фазе.[4]

Сектор одбране Републике Србије, односно Министарство одбране, оружане снаге и војне службе, до 2006. године није био предмет надзора Народне скупштине Републике Србије.[5] Овај сектор био је у надлежности Савезне скупштине Државне заједнице Србије и Црне Горе.Тек након распада Државне заједнице Србије и Црне Горе стекли су се услови да Народна скупштина Републике Србије преузме комплетну надлежност, законодавну и контролну, над овим сектором. Усвојен је низ закона који се односе на сектор безбедности.

Нови Устав Републике Србије проглашен је 2006. године. У Уставу се појавила одредба да је „Војска Србије под демократском и цивилном контролом“.[6] Поред тога усвојен је низ системских закона који регулишу сектор безбедности. Децембра 2007. године усвојени су Закон о Војсци Србије, Закон о одбрани и Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије који су додатно разрадили уставну категорију демократске и цивилне контроле сектора безбедности.[7] Две године након усвајања ових закона Народна скупштина Републике Србије усвојила је најважнија стратешка документа: Стратегију националне безбедности[8] и Стратегију одбране.[9] Ови документи такође садрже одредбе које истичу важност изградње механизама демократске цивилне контроле Војске Србије, као и безбедносно-обавештајног система.

Поред тога, усвојени су и закони: Измене и допуне Закона о Војсци Србије и Закона о одбрани, Закон о Војнообавештајној агенцији и Закон о Војнобезбедносној агенцији, Закон о употреби Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним операцијама ван граница Републике Србије, Закон о војној, радној и материјалној обавези и Закон о цивилној служби.[5] Сви ови закони подвлаче улогу Народне скупштине у остваривању демократске и цивилне контроле сектора безбедности.

Заокруживање законског оквира о скупштинском надзору сектора безбедности уследило је 2010. године са усвојеним Законом о Народној скупштини и усвојеним новим скупштинским Пословником.

Законски оквир успостављен у првој фази реформе сектора безбедности подвргао је сектор безбедности контроли Народне скупштине Републике Србије и истакао је као део система националне безбедности у ширем смислу, нагласивши њену контролну и надзорну улогу.[10]

Предмет скупштинског надзора[уреди | уреди извор]

Народна скупштина Републике Србије у оквиру својих надлежности врши четири функције: представничку, законодавну, изборну и контролну.[11]

У оквиру своје законодавне фунцкије, усвајањем закона и стратешких докумената, Народна скупштина формира целокупан систем националне безбедности Републике Србије. Зато је она прво творац, па тек онда контролор и надзорник система националне безбедности Србије.[12]

У оквиру контролне функције она врши надзор над радом Владе и одлучује о престанку мандата Владе и министара. Такође, врши надзор над радом служби безбедности, гувернера Народне банке Србије, Заштитника грађана и других органа и тела у складу са законом.[13] Када је реч о сектору безбедности, Народна скупштина може да контролише и надзире јавне финансије, законитост рада и поштовање људских права, као и безбедносну сарадњу и интеграције (учествовање у мултинационалним операцијама, међународна сарадња итд).

Скупштина формира стална (одборе) и привремена (анкетне одборе и комисије) радна тела преко којих разматра законе, предлаже амандмане и разматра извештаје које њима подносе чиниоци сектора безбедности.

Организација скупштинских одбора надлежних за сектор безбедности[уреди | уреди извор]

Одбор за одбрану и унутрашње послове и Одбор за контролу служби безбедности формирани су новим Пословником Народне скупштине из 2010.[14] Старији Пословник је предвиђао само Одбор за одбрану и безбедност, који су два нова одбора заменила и тиме повећала могућност за квалитетнији надзор сектора безбедности.

Кроз рад Одбора за одбрану и унутрашње послове и Одбора за контролу служби безбедности, Народна скупштина врши надзор над Министарством одбране, Војском Републике Србије, Министарством унутрашњих послова, односно полицијом, као и над службама безбедности: Војнобезбедносном агенцијом, Војнообавештајном агенцијом и Безбедносно-информативном агенцијом.

Због природе свог посла Одбор за финансије, републички буџет и контролу трошења јавних средстава, такође формиран новим Пословником[14], важан је за контролу сектора безбедности.

Одбор за одбрану и унутрашње послове броји седамнаест чланова. Сваки члан има свог заменика. Председница одбора у последњем сазиву скупштине од јула 2016. године је Марија Обрадовић, чланица Српске напредне странке.

Одбор за контролу служби безбедности броји девет чланова. Такође, сваки члан има свог заменика. Председник одбора у последњем сазиву скупштине од јула 2016. године је Игор Бечић, члан Српске напредне странке.

Председници одбора у претходним сазивима Народне скупштине Републике Србије:

 

Председник/ца Одбора за одбрану и унутрашње послове Председник/ца Одбора за контролу служби безбедности Председник/ца Одбора за одбрану и безбедност
Сазив НСРС од априла 2014. Марија Обрадовић (Српска напредна странка) Момир Стојановић (Српска напредна странка) /
Сазив НСРС од маја 2012. Душан Бајатовић (Социјалистичка партија Србије) Јадранка Јоксимовић (Српска напредна странка) /
Сазив НСРС од јуна 2008. / / Душан Бајатовић (Социјалистичка парија Србије)
Сазив НСРС од фебруара 2007. / / Ивица Дачић (Социјалистичка партија Србије)
Сазив НСРС од јануара 2004. / / Милорад Мирчић (Српска радикална странка)
Сазив НСРС од јануара 2001. / / Драган Шутановац (2002-03)

Само у два наврата (сазиви НСРС од јануара 2004. и од фебруара 2007) дужност председника неког од надзорних одбора обављали су представници опозиционих политичких партија.

Механизми контроле скупштинских одбора[уреди | уреди извор]

Како би могли ефикасно да врше надзор над радом актера у сектору безбедности, посланици Одбора за одбрану и унутрашње послове и Одбора за контролу служби имају приступ тајним подацима уколико поседују безбедносни сертификат.[15]

Одбори на располагању имају неколико механизама за контролу и надзор:

Разматрање редовних и ванредних извештаја о раду институција сектора безбедности[уреди | уреди извор]

Институције имају обавезу да ове извештаје подносе на три или шест месеци, а посланицима могу бити поднети и ванредни извештаји кад они то затраже ради разјашњења појединачних случајева или тема. Седнице на којима се дискутује о извештајима су најчешће отворене за јавност, осим у случајевима када се расправља о поверљивим подацима.[16]

Разматрање предлога закона и стратешких докумената[уреди | уреди извор]

Разматрањем и усвајањем законских предлога и нацрта стратешких докумената одборници имају прилику да утичу на обликовање безбедносних политика.[16]

Разматрање предлога буџетских средстава за рад актера сектора безбедности[уреди | уреди извор]

Поред разматања предлога буџетских средстава, чланови одбора надзиру законитост трошења тих средстава. Евалуација извештаја о раду је веома важан инструмент у рукама одборника с обзиром да они садрже информације активностима, реализацији циљева и трошењу буџетских средстава.[16]

Организовање јавних слушања[уреди | уреди извор]

Ова пракса омогућава посланицима да добију стручна мишљења о одређеним темама, како би могли предложити боља законска решења или ефикасније надзирати безбедносне институције и начин на који примењују законе.[16]

Теренске посете[уреди | уреди извор]

Чланови два надлежна одбора могу посетити најављено и ненајављено било коју од служби безбедности, касарну, затвор, полицијску станицу. Овај механизам омогућује посланицима да стекну непосредан увид у стање институција сектора безбедности. Ненајављене посете су бољи вид контроле јер тиме се не даје могућност запосленима у институцијама да замаскирају одређене неправилности и мањкавости у свом раду.[16]


Поред ових механизама Одбор за одбрану и унутрашње послове може да:

  1. разматра питања која се односе на Војску Србије, Одбрану Републике Србије, производњу, промет и превоз наоружања и војне опреме и упућивање припадника Војске Србије и других снага одбране у мултинационалне мисије ван граница Републике,
  1. разматра питања из јавне и државне безбедности.[17]

Одбор за контролу служби безбедности на располагању има могућност да:

  1. надзире усклађеност рада служби безбедности са стратегијом националне безбедности,
  1. надзире поштовање политичке, идеолошке и интересне неутралности у раду служби безбедности,
  1. надзире законитост примене посебних поступака и мере за тајно прикупљање података.[18]

Механизми контроле и надзора сектора безбедности у пленуму[уреди | уреди извор]

Усвајање закона и стратешких докумената[уреди | уреди извор]

У питању су закони из области одбране и безбедности и стратегије одбране и националне безбедности.[19]

Одобравање буџета[уреди | уреди извор]

Одобравање буџетских средстава за чиниоце сектора безбедности и законитост трошења тих средства представља једно од најјачих механизама контроле Народне скупштине. Посланици учествују у свакој фази креирања буџета. Надзор трошења буџетских средства врши Одбор за финансије, републички буџет и контролу трошења јавних средстава, као и одбори надлежни за надзор институција сектора безбедности.[16]

Постављање посланичких питања[уреди | уреди извор]

Сваког последњег четвртка у месецу посланици имају могућност да постављају питања Влади илиодређеним министрима који долазе у својству госта у Народну скупштину. Питања могу бити постављена усменим или писменим путем. Поред тога, посланици могу постављати питања о актуелним темама одређеним министрима. У том случају, посланичка група подноси предлог председнику Народне скупштине, који потом организује седницу на којој министри или друга одговорна лица одговарају на питања.[16]

Интерпелација[уреди | уреди извор]

Поступак може покренути најмање 50 посланика. Овај механизам контроле позива министре на одговорност, тако што се покреће расправа о раду министра или Владе у целости. Министрима се постављају питања, траже се информације, проверавају ставови Владе. Уколико посланици нису задовољни одговороммогу покренути гласање о неповерењу Влади или једном од министара. Предлог за гласање о неповерењу може поднети најмање 60 посланика и оно је уједно најснажније средство скупштинске контроле.[16]

Формирање анкетних одбора и комисија[уреди | уреди извор]

Анкетни одбори и комисије су привремена радна тела Народне скупштине која се формирају у одређеним ситуацијама када поједини догађај треба да се истражи. Ради утврђивања чињеница везаних за одређени догађај, чланови анкетног одбора/ комисије имају право да од државних органа траже податке, исправе и обавештења. Они не могу вршити судске и истражне радње. Извештај анкетног одбора подноси се Скупштини. Анкетни одбори могу бити састављени искључиво од посланика, док у састав комисија могу ући и представници других институција и организација, експерти и научници.[16]

Скупштински надзор сектора безбедности у Србији у пракси[уреди | уреди извор]

Иако су Народној скупштини Републике Србије доступни бројни механизми контроле и надзора, како у пленуму, тако и у одборима, посланици ове механизме не користе у довољној мери. Цивилно друштво указује на честе проблеме у пракси који се могу поделити у две категорије:

  1. злоупотребе постојећих законских механизама за надзор: усвајање великог броја закона по хитном поступку[20], заобилажење јавне расправе, трошење времена предвиђеног за скупштинску расправу на читање великог броја амандмана.[21]
  1. недовољно коришћење расположивих механизама за надзор: тромесечни извештаји о раду Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова се не разматрају на време, а самим тим контрола трошења буџетских је веома ограничена[22], не прихватају се предлози за оснивање привремених тела за испитивање случајева из области безбедности, посланици јако ретко користе механизам посланичких питања, предлози буџета се подносе Народној скупштини са великим закашњењем што скраћује време посланицима за расправу, и слично.[23]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ејдус, Филип,“Демократско управљање сектором безбедности”, у: Развој демократских установа у Србији – десет година после, Павловић, Душан (ур), Фондација Хеинрицх Болл, Београд, 2010,  стр. 108.
  2. ^ Ејдус, Филип, Појмовник – Скупштински надзор сектора безбедности Архивирано на сајту Wayback Machine (15. јул 2019), Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2009, 2.
  3. ^ Филип Ејдус, „Концепт реформе сектора безбедности“, У: Годишњак реформе сектора безбедности у Србији, Хаџић Мирослав, Петровић Предраг, Стојановић-Гајић, Соња (ур), Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2009, 69-74.
  4. ^ Предраг Петровић, Горана Одановић, Ђорђе Поповић, Марко Савковић и Јелена Родман, „Поглавље 7 – Србија“, У: Алманах о надзору сектора безбедности на Западном Балкану, Цантwелл, Доуглас и Клопфер, Франзиска са Хаџић, Мирослав и Стојановић-Гајић, Соња (ур), Београдски центар за безбедносну политику и Центар за демократску контролу оружаних снага из Женеве, 2012, 181-209.
  5. ^ а б Горана Одановић, „Парламентарна контрола и надзор сектора безбедности у Србији“, у: Годишњак реформе сектора безбедности у Србији 2012, Хаџић, Мирослав, Стојановић-Гајић, Соња (ур), Београдски центар за безбедносну политику и Службени гласник. Београд, 2012, 316-335.
  6. ^ „Устав Републике Србије“, Сл. гласник РС, бр. 98/2006, чл. 141.
  7. ^ Горана Одановић, „Парламентарна контрола и надзор сектора безбедности у Србији“, у: Годишњак реформе сектора безбедности у Србији 2012 Архивирано на сајту Wayback Machine (15. јул 2019), Хаџић, Мирослав, Стојановић-Гајић, Соња (ур), Београдски центар за безбедносну политику и Службени гласник. Београд, 2012, 316-335.
  8. ^ "Стратегија националне безбедности Републике Србије", Службени гласник РС бр. 88/2009.
  9. ^ "Стратегија одбране Републике Србије", Службени гласник РС бр. 38/2009.
  10. ^ "Стратегија националне безбедности Републике Србије", Службени гласник РС бр. 88/2009, 30.
  11. ^ „Закон о Народној скупштини“, Сл. гласник РС, бр. 9/2010, чл. 7.
  12. ^ Мирослав Хаџић, „Безбедносна моћ и власт Народне скупштине“, у: Скупштинска контрола и надзор секотра безбедности Србије - Приручник Архивирано на сајту Wayback Machine (12. јул 2019), Хаџић, Мирослав (ур), Мисија ОЕБС у Србији, Београдски центар за безбедносну политику, 2012, 57-62.
  13. ^ "Надлежност и овлашћења Народне скупштине", приступљено 06.05.2019.
  14. ^ а б "Пословник Народне скупштине", Сл. гласник РС, бр. 52/2010, чл. 46.
  15. ^ "Закон о тајности података", Сл. гласник РС, бр. 104/2009, чл. 39.
  16. ^ а б в г д ђ е ж з Горана Одановић. „Поступци, методе и средства“, У: Скупштинска контрола и надзор секотра безбедности Србије - Приручник, Хаџић, Мирослав (ур), Мисија ОЕБС у Србији, Београдски центар за безбедносну политику, 2012, 66-74.
  17. ^ "Пословник Народне скупштине", Сл. гласник РС, бр. 52/2010, чл. 49.
  18. ^ "Пословник Народне скупштине", Сл. гласник РС, бр. 52/2010, чл. 66.
  19. ^ „Закон о одбрани”, Сл. гласник РС, бр. 116/2007, 88/2009 – др. закон, 104/2009 – др. закон, 10/2015 и 36/2018,  чл. 9.
  20. ^ Закони по хитном поступку - Отворени Парламент, приступљено 27.06.2019.
  21. ^ Томић, Никола (ур), Преуговор аларм: извештај о напретку Србије у поглављима 23 и 24, Београдски центар за безбедносну политику, септембар 2018, 18.
  22. ^ Томић, Никола (ур), Преуговор аларм: извештај о напретку Србије у поглављима 23 и 24, Београдски центар за безбедносну политику, септембар 2018, 19.
  23. ^ Алексић, Милан (ур), Преуговор аларм: извештај о напретку Србије у поглављима 23 и 24, Београдски центар за безбедносну политику, март 2018, 12.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Skupštinski_nadzor_sektora_bezbednosti_u_Srbiji&oldid=27530827”