Српска књижевност у доба барока
 | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Увод. |
Политичке прилике[уреди | уреди извор]
1690. је знатан део народа с патријархом Арсенијем III Чарнојевићем на челу пребегао из Турске и настанио се на подручје тадашње Угарске. Иако је већина народа остала у Турској, главно поприште српског национално-верског, политичког и културног живота налазиће се на северу, у српским насеобинама у Угарској.
Развој књижевности[уреди | уреди извор]
У новим приликама оживео је рад на књизи. Отворене су могућности за дубљи културни преображај српског друштва, за стварање нове, световне, грађанске културе по западноевропском моделу. Та тенденција победиће тек у последњим деценијама 18. века, с Обрадовићем. У књижевном стварању од велике сеобе до Доситеја мешају се елементи старог и новог, духовног и световног, средњовековног и нововековног, црквеног и грађанског. То је типично прелазно доба у којем се јасно издвајају два подраздобља: у првом се наставља традиција старе књижевност, а у другом се прихватају модернији, рускословенски модели. Као и у ранијим епохама, средишњи положај у књижевности заузимају историографски списи.
Гаврил Стефановић Венцловић[уреди | уреди извор]
Гаврил Стефановић Венцловић, као проповедник и писац деловао је у првој половини 18. века по северним српским насеобинама у Угарској; у Коморану, Ђуру и Сент-Андреји, где је, изгледа, најдуже живео. У оновременим записима његово име појављује се први пут 1711, а последњи пут 1747, када је био у дубокој старости. Венцловић је оставио двадесетак рукописних зборника, од којих је половина на српскословенском а половина на народном језику. Зборници на народном језику, настали у периоду 1732-1746, садрже преводе беседника источне цркве од Јована Златоустог до руских и украјинских проповедника 17. века, а затим житија и друге наративне саставе. Поред житија, у своје беседе Венцловић је укључио средњовековна предања, празноверице и приче.[1] Венцловић се спушта у чулно, материјално, бави се питањима из практичног живота, непрестано комуницира са својим необразованим слушаоцима језиком и стилом који је њима близак. Венцловић је писац којим се завршава стара српска књижевност, а могао је бити први писац нове књижевности.
Рускословенско доба[уреди | уреди извор]
У време када је Венцловић састављао своје зборнике на народном језику, у српској књижевности извршен је преокрет с далекосежним последицама: напуштен је стари, српскословенски, а на његово место у црквену службу, школе и књиге уведена је руска варијанта црквенословенског,што се објашњава тиме што су прешли из Турске потпуно неприпремљени за живот у једној културно развијенијој а њима непријатељски настројеној средини, били су без школа и учитеља, без књига и штампарија. У таквим околностима они се окрећу "једноверној" и "једнојезичкој" Русији, с којом нису престајале културне везе кроз цео средњи век, а у турским временима још су ојачале.
Јован Рајић и Захарије Орфелин[уреди | уреди извор]
Јован Рајић (1726—1801), ученик Кијевске духовне академије, теолог по образовању, од 1772. калуђер и архимандрит манастира Ковиља, написао је више списа теолошког, историографског и књижевног карактера, међу којима се издвајају религиозно-морални Кант о воспоминанију смрти, алегоријско-историјски спев на народном језику Бој змаја са орлови (1891), збирка моралних прича Цветник (1802), преведених с немачког, прерада драме Козачинског о Урошу V и монументална Историја разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов (завршна 1768. а објављена у четири тома 1794-5). Као историчар Рајић је најзначајнији представник српске историографије 18. века која, између Бранковића и Рајића, обухвата још неколико имена (Павле Јулинац, Василије Петровић, Симеон Кончаревић, Симеон Пишчевић и др.). Користио се разним домаћим и страним изворима, а главни су му ослонац Бранковићеве Хронике. Сврха је његова дела родољубива и просветитељска. Он слави успехе српских владара у управљању државом, у ратовима, а критикује их због недовољне бриге аз школе и науку. Сматра да све несреће народа имају два извора, неслогу и непросвећеност. Иако некритична по методу, писана уз то неприступачним црквенословенским језиком, Историја је значајна како за књижевност, за њену тематску оријентацију према прошлости, тако и шире, за обликовање националне свести код нас.
Захарије Орфелин (1726—1785) учинио је корак даље у модернизацији српске књижевности. Свестрано обдарен, био је песник, сликар, историчар, физичар, писац школских уџбеника итд. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. столећа. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија Плач Сербии (1761), у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, антиклерикална, бунтовничка песма. Орфелин је најизразитији новатор међу нашим писцима до Доситеја. Његов Славеносербски магазин (Венеција, 1768) први је покушај часописа код Јужних Словена и прва наша световна, грађанско-просветитељска књига. Најопсежније Орфелиново дело је Житије Петра Великог (1772), прва словенска монографија о руском цару, у чијем је лику отеловио идеал просвећена монарха, јунака филозофске мисли 18. века.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Павловић, Миодраг (1990). „Предговор”. АНТОЛОГИЈА српског песништва (6 изд.). стр. XXIII.