Свемирска капсула

С Википедије, слободне енциклопедије

Развојна капсула Орион након ЕФТ-1.[1]

Свемирска капсула је обично свемирска летелица са посадом тупог тела, која се без крила враћа у Земљину атмосферу.[2] Капсуле се од сателита разликују првенствено по способности да преживе поновни атмосферски улазак и повратак на Земљину површину из орбите. Капсуле сачињавају већину свемирских летелица са посадом, иако је један свемирски авион с посадом лансиран у орбиту.

Џемин 6А[3] и Џемини 7[4][5] свемирске капсуле су извеле први свемирско састављање на свету.
Командни модул Апола 17[6] слеће у Тихи океан.

Садашњи примери капсула с посадом обухватају Сојуз, Шенџоу, Орион, ЦСТ-100 и Драгон 2. Будући примери капсула са посадом су Федерацију. Историјски примери капсула са посадом укључују Восток, Меркур, Воскход, Џемини и командни модул Аполо. Свемирска капсула с посадом мора бити у стању да одржава живот у вакууму свемира, уз често захтевно термално и радијационо окружење. За постизање тога потребни су многи системи, укључујући реакциони контролни систем, систем околине/животне подршке, изолација, седишта која олакшавају рад астронаута у бестежинским условима, комуникацијске антене, прикључни хардвер, систем обуставе лансирања и још много тога.

Облик и повратак[уреди | уреди извор]

Командни модул Апола[7][8] лети са тупим крајем топлотног штитника под ненултим упадним углом како би се успоставио подизни улаз и контрола места слетања (уметнички приказ)

Свемирске капсуле су типично биле мање од 5 метерс (16 феет) у пречнику услед аеродинамичких захтева лансирног носача. Дизајн капсуле је запремински ефикасан и структурално јак, те је обично могуће конструисати мале капсуле с перформансама које су упоредиве са дизајном подизног тела или свемирског авиона у свему осим односа подизања и вуче, уз мање трошкове. Пример је свемирска летелица Сојуз.

Већина свемирских капсула користила је аблативни топлотни штит за поновни улазак и нису се могле поново користити. Рана свемирска летелица имала је стаклену облогу са синтетичком смолом уграђену на веома високим температурама. Тренутно се испитују за употребу у свемиру угљена влакна, ојачана пластика и високотемпературне керамичке плочице или керамичке плоче ултра високе температуре.

Главни чланак: Атмосферски улазак

Свемирске капсуле су добро прилагођене високим енергијама поновних улазака. Капсуле поново улазе са крмним делом напред, док путници леже, јер је то оптимална позиција за људско тело да издржи индуковане г-силе када капсула удара у атмосферу. Заобљени облик (тупо тело) капсуле формира ударни талас који задржава већи део топлоте даље од топлотног штита, али је систем топлотне заштите је још увек неопходан. Свемирска капсула мора бити довољно јака да издржи силе повратка попут аеродинамичког отпора и мора изврши поновни улаз под прецизним упадним углом да би се спречио одскок с површине атмосфере при деструктивно великим убрзањима.

Када свемирска капсула пролази кроз атмосферу, капсула компримира ваздух испред себе, који се загрева до веома високих температура. Површина капсуле може достићи до 1480 °C док се спушта кроз Земљину атмосферу. Како би спречило да та топлота доспе до унутрашњих структура, капсуле су обично опремљене аблативним топлотним штитом који се топи и затим испарава, уклањајући топлоту.

Командни модул Апола је при повратку имао центар масе померен од средишње линије; то је узроковало да капсула поприми угаони став кроз ваздух, пружајући лифт који се може користити за контролу смера. Покретачи реакционог контролног система су коришћени за управљање капсулом променама вектора подизања.

Падобрани се користе за финални ступањ силазка, понекад заједно са кочним ракетама ако је капсула дизајнирана да слети на Земљину површину. Примери капсула за слетање на копно укључују совјетски/руски Сојуз и кинески Шенџоу. Остале капсуле, попут Меркура, Џеминија, Апола и Драгона, слетеле су у океан.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Сицелофф, Стевен (5. 12. 2014). „ЛИФТОФФ! Орион Бегинс Неw Ера ин Спаце Еxплоратион!”. Орион. НАСА. Приступљено 7. 12. 2014. 
  2. ^ „Спацецрафт | Дефинитион, Тyпес, & Фацтс | Британница”. www.британница.цом (на језику: енглески). Приступљено 2023-03-08. 
  3. ^ Хацкер, Бартон C.; Гримwоод, Јамес M. (септембар 1974). „Цхаптер 11 Пилларс оф Цонфиденце”. Он тхе Схоулдерс оф Титанс: А Хисторy оф Пројецт Гемини. НАСА Хисторy Сериес. СП-4203. НАСА. стр. 239. 
  4. ^ Хацкер, Бартон C.; Гримwоод, Јамес M. (септембар 1974). „Цхаптер 12 Спирит оф 76”. Он тхе Схоулдерс оф Титанс: А Хисторy оф Пројецт Гемини. НАСА Хисторy Сериес. СП-4203. НАСА. стр. 239. 
  5. ^ „Гемини 7, НССДЦА/ЦОСПАР ИД: 1965-100А”. НАСА. Приступљено 28. 5. 2017. 
  6. ^ Орлофф, Рицхард W. (септембар 2004) [Фирст публисхед 2000]. „Табле оф Цонтентс”. Аполло бy тхе Нумберс: А Статистицал Референце. НАСА Хисторy Дивисион, Оффице оф Полицy анд Планс. НАСА Хисторy Сериес. Wасхингтон, D.C.: НАСА. ИСБН 0-16-050631-X. ЛЦЦН 00061677. НАСА СП-2000-4029. Архивирано из оригинала 23. 8. 2007. г. Приступљено 24. 7. 2013. 
  7. ^ Цоуртнеy Г Броокс; Јамес M. Гримwоод; Лоyд С. Сwенсон (1979). „Цонтрацтинг фор тхе Цомманд Модуле”. Цхариотс фор Аполло: А Хисторy оф Маннед Лунар Спацецрафт. НАСА. ИСБН 0-486-46756-2. Архивирано из оригинала 9. 2. 2008. г. Приступљено 29. 1. 2008. 
  8. ^ Цоуртнеy Г Броокс; Јамес M. Гримwоод; Лоyд С. Сwенсон (1979). „Цомманд Модулес анд Програм Цхангес”. Цхариотс фор Аполло: А Хисторy оф Маннед Лунар Спацецрафт. НАСА. ИСБН 0-486-46756-2. Архивирано из оригинала 9. 2. 2008. г. Приступљено 29. 1. 2008. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Свемирска капсула на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Svemirska_kapsula&oldid=27675846”