Центар масе

Центар масе је тачка на објекту (или систему) у којој се може сматрати да је концентрисана читава маса објекта. Захваљујући овоме, читав објекат се може третирати као материјална тачка, чија је маса једнака укупној маси система, и његово кретање се може поредити са кретањем овакве материјалне тачке. У центру масе је нападна тачка гравитационе силе која делује на тело.
Тежиште представља тачку на објекту у којој би се налазио центар масе када би објекат био константне густине.
Архимедов закон полуге
[уреди | уреди извор]Грчки физичар и математичар Архимед је први увео појам центра масе и открио својства полуге. Закон полуге дефинише добијање вишеструке силе на једном њеном крају, променом растојања између ослонца и крајева полуге. Закон је сачињен од седам постулата који су наведени у Архимедовом делу "О равнотежи равних тела или о тежиштима равних тела". Архимед је под тежиштем разумео тачку која има особину да остане у равнотежи кад се за њу обеси тело без обзира на положај који му је дат.

,,Дајте ми ослонац и довољно дугачку полугу и променићу свет."[1]
Одређивање центра масе
[уреди | уреди извор]Центар маса тачака (једнодимензиони систем)
[уреди | уреди извор]Најједноставнији пример јесте пример клацкалице: Имамо дате две тачке и на крајевима клацкалице са својим масама и што ћемо означити са и нека је тачка ослонца чији се положај тражи да би клацкалица била у равнотежи. За важи:

Из наведене еквиваленције се закључује да се у тежишту маса силе поништавају.
Увођењем произвољне тачке може се извести дефиниција тежишта маса тачака и :
Из ове формуле се лако израчунава вектор положаја тачке :
Центар масе тачака се израчунава формулом:
Тежиште троугла
[уреди | уреди извор]- Тежишна дуж је дуж која спаја теме са центром наспрамне странице.
- - центар масе тачака i
- - тежишна дуж из
- Тежиште троугла је центар маса троугла са једнаким оптерећењима/масама у теменима троугла.
- Теорема: Тежишне дужи се секу у центру маса.

Аналогно претходном случају може се израчунати тежиште масе и за три тачке и :
Ово се физички може гледати као троугао од чврстог материјала који је у равнотежи уколико је ослонац у тачки , а маса сконцентрисана у теменима.
Увођењем тачке помоћу претходне формуле се може изести формула за израчунавање вектора положаја:
Центар масе хомогених тела
[уреди | уреди извор]Код хомогених тела центар масе се налази у пресеку дијагонала.
Уколико је хомогено тело у облику латиничног слова "L" центар масе се проналази у неколико корака:
- Тело се подели на два четвороугла као на слици (слика 2) . Одреди се центар масе оба четвороугла (центар масе четвороугла је у пресеку његових дијагонала). Дуж спаја тежишта ова два четвороугла.
- Тело се подели на два четвороугла као на слици (слика 3). Одреди се центар масе оба четвороугла (центар масе четвороугла је у пресеку његових дијагонала). Дуж спаја тежишта ова два четвороугла
- Пресечна тачка дужи и је центар масе овог тела

Центар масе дводимензионог система
[уреди | уреди извор]У зависности од објекта за који се израчунава центар масе постоје два случаја. У дискретном случају када је дато материјалних тела ( је коначан број), сваки са масом који су распоређени у некој равни тако да се свако материјално тело налази у тачки
је укупна маса система. Свако тело мора имати момент силе око сваке осе. Одакле следи:
Момент око -осе:
Момент око -осе:
Тачка која је центар масе система има координате
У случају када је дат непрекидан објекат ове се формуле могу уопштити тако што се уместо суме користи ингеграл.
Физика
[уреди | уреди извор]Механички систем
[уреди | уреди извор]Механички систем представља скуп материјалних тачака или тела где су положаји и кретања свих материјалних тачака или тела међусобно зависни. При томе се претпоставља постојање сила интеракције између појединих честица (тела). Круто тело се може сматрати механичким системом честица од којих је и састављено. Класичан пример механичког система је Сунчев систем. У њему су сва тела повезана међусобним силама интеракције.
Маса система и центар масе система
[уреди | уреди извор]Кретање система ће сигурно зависити, осим од сила које делују на њега, од укупне масе система и расподеле масе у систему. Маса система је једнака аритметичкој средини маса свих честица (тела) које га чине . При разматрању кретања крутих тела и других механичких система од важности је тачка која се назива центром масе. Ако се систем састоји од коначног броја тачака, чије масе су ( је укупан број тих тачака), центром масе се назива тачка чији је вектор положаја одређен изразом
= =
где су , ..., ..., вектори положаја у односу на одабрану тачку
У Декартовом координатном систему, координате положаја центра масе су одређене са:
Треба приметити да центар масе није материјална тачка, већ се ради о геометријској тачки.
Центар масе не мора бити ни на једној од материјалних тачака (или телу, ако је оно у питању). Центар масе карактерише расподелу масе у механичком систему (или телу). У случају крутих тела, која имају континуалну расподелу масе, мора се размишљати на "диференцијални" начин. У мислима тело ће се поделити на елементарне масе па израз за центар масе тела поприма облик
=
У Декартовим координатама, координате положаја центра масе тела су дате са
Астрономија
[уреди | уреди извор]
Центар масе има важан утицај у астрономији и астрофизици, где се обично назива и барицентар. Барицентар је тачка између два објекта у којој они балансирају између себе; то је центар масе где два или више небеских тела круже једни око других.
Маса Месеца, иако 81,3 пута мања од масе Земље, није занемарљива. Она делује на Земљу и заправо Месец не кружи око Земље, већ Месец и Земља осцилирају око једне заједничке тачке - барицентра. И заправо тачка у којој се налази барицентар обилази Сунце по елиптичној путањи док центри Месеца и Земље осцилирају око те тачке.
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Т. Шукиловић, С. Вукмировић (2015). Геометрија за информатичаре. Математички факултет, Београд. ISBN 978-86-7589-106-2.
- Francis Weston Sears (1962). Mehanika, talasno kretanje i toplota. Naučna knjiga., Beograd,
- Г. Калајџић, М. Ђорић, Геометрија, Математички факултет, Београд, 2013
- Opšta enciklopedija Larousse, 2. tom, Vuk Karadžić, Beograd, 1972.
- Andre K.T. Assis, Archimedes, the Center of Gravity, and the First Law of Mechanics, Montreal 2010
- Baron, Margaret E. (2004). The Origins of the Infinitesimal Calculus. Courier Dover Publications. ISBN 978-0-486-49544-6. Непознати параметар
|orig-date=игнорисан (помоћ) - Beatty, Millard F. (2006). Principles of Engineering Mechanics, Volume 2: Dynamics—The Analysis of Motion. Mathematical Concepts and Methods in Science and Engineering. 33. Springer. ISBN 978-0-387-23704-6.
- Feynman, Richard; Leighton, Robert; Sands, Matthew (1963). The Feynman Lectures on Physics. Addison Wesley. ISBN 978-0-201-02116-5.
- Administration, Federal Aviation (2007). Aircraft Weight and Balance Handbook (PDF). United States Government Printing Office. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 10. 2011. г. Приступљено 23. 10. 2011.
- Giambattista, Alan; Richardson, Betty McCarthy; Richardson, Robert Coleman (2007). College physics. 1 (2nd изд.). McGraw-Hill Higher Education. ISBN 978-0-07-110608-5.
- Goldstein, Herbert; Poole, Charles; Safko, John (2001). Classical Mechanics (3rd изд.). Addison Wesley. ISBN 978-0-201-65702-9.
- Hamill, Patrick (2009). Intermediate Dynamics. Jones & Bartlett Learning. ISBN 978-0-7637-5728-1.
- Kleppner, Daniel; Kolenkow, Robert (1973). An Introduction to Mechanics (2nd изд.). McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-035048-9.
- Levi, Mark (2009). The Mathematical Mechanic: Using Physical Reasoning to Solve Problems. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-14020-9.
- Mancosu, Paolo (1999). Philosophy of mathematics and mathematical practice in the seventeenth century. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513244-1.
- Murray, Carl; Dermott, Stanley (1999). Solar System Dynamics. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-57295-8.
- Sangwin, Christopher J. (2006). Locating the centre of mass by mechanical means (PDF). Journal of the Oughtred Society. 15. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 10. 2011. г. Приступљено 23. 10. 2011.
- Shore, Steven N. (2008). Forces in Physics: A Historical Perspective. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-33303-3.
- Symon, Keith R. (1971). Mechanics (3rd изд.). Addison-Wesley. ISBN 978-0-201-07392-8.
- Van Pelt, Michael (2005). Space Tourism: Adventures in Earth Orbit and Beyond. Springer. ISBN 978-0-387-40213-0.
- Walton, William (1855). A collection of problems in illustration of the principles of theoretical mechanics (2nd изд.). Deighton, Bell & Co..
- Asimov, Isaac (1988). Understanding Physics. Barnes & Noble Books. ISBN 978-0-88029-251-1. Непознати параметар
|orig-date=игнорисан (помоћ) - Beatty, Millard F. (2006). Principles of Engineering Mechanics, Volume 2: Dynamics—The Analysis of Motion. Mathematical Concepts and Methods in Science and Engineering. 33. Springer. ISBN 978-0-387-23704-6.
- Feynman, Richard; Leighton, Robert B.; Sands, Matthew (1963). The Feynman Lectures on Physics. 1 (Sixth printing, February 1977 изд.). Addison-Wesley. ISBN 978-0-201-02010-6.
- Frautschi, Steven C.; Olenick, Richard P.; Apostol, Tom M.; Goodstein, David L. (1986). The Mechanical Universe: Mechanics and heat, advanced edition. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-30432-0.
- Goldstein, Herbert; Poole, Charles; Safko, John (2002). Classical Mechanics (3rd изд.). Addison-Wesley. ISBN 978-0-201-65702-9.
- Goodman, Lawrence E.; Warner, William H. (2001). Statics. Dover. ISBN 978-0-486-42005-9. Непознати параметар
|orig-date=игнорисан (помоћ) - Hamill, Patrick (2009). Intermediate Dynamics. Jones & Bartlett Learning. ISBN 978-0-7637-5728-1.
- Jong, I. G.; Rogers, B. G. (1995). Engineering Mechanics: Statics. Saunders College Publishing. ISBN 978-0-03-026309-5.
- Millikan, Robert Andrews (1902). Mechanics, molecular physics and heat: a twelve weeks' college course. Chicago: Scott, Foresman and Company. Приступљено 25. 5. 2011.
- O'Donnell, Peter J. (2015). Essential Dynamics and Relativity. CRC Press. ISBN 978-1-466-58839-4.
- Pollard, David D.; Fletcher, Raymond C. (2005). Fundamentals of Structural Geology. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83927-3.
- Pytel, Andrew; Kiusalaas, Jaan (2010). Engineering Mechanics: Statics. 1 (3rd изд.). Cengage Learning. ISBN 978-0-495-29559-4.
- Rosen, Joe; Gothard, Lisa Quinn (2009). Encyclopedia of Physical Science. Infobase Publishing. ISBN 978-0-8160-7011-4.
- Serway, Raymond A.; Jewett, John W. (2006). Principles of physics: a calculus-based text. 1 (4th изд.). Thomson Learning. ISBN 978-0-534-49143-7.
- Shirley, James H.; Fairbridge, Rhodes Whitmore (1997). Encyclopedia of planetary sciences. Springer. ISBN 978-0-412-06951-2.
- De Silva, Clarence W. (2002). Vibration and shock handbook. CRC Press. ISBN 978-0-8493-1580-0.
- Symon, Keith R. (1971). Mechanics. Addison-Wesley. ISBN 978-0-201-07392-8.
- Tipler, Paul A.; Mosca, Gene (2004). Physics for Scientists and Engineers. 1A (5th изд.). W. H. Freeman and Company. ISBN 978-0-7167-0900-8.
- Vint, Peter (2003). LAB: Center of Mass (Center of Gravity) of the Human Body (PDF). KIN 335 - Biomechanics. Приступљено 18. 10. 2013.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Motion of the Center of Mass shows that the motion of the center of mass of an object in free fall is the same as the motion of a point object.
- The Solar System's barycenter, simulations showing the effect each planet contributes to the Solar System's barycenter.
- Center of Gravity at Work, video showing bjects climbing up an incline by themselves.