Теодор Валсамон

Рукопис из XIII века. Зборник канона Православне цркве са тумачењима Јована Зонаре и Теодора Валсамона.

Теодор Валсамон је био каноничар и патријарх Антиохијске цркве.

Живот

Родио се у другој половини XII века у Цариграду, а умро је после 1195 године. Писао је и радио је у време двојице императора: Манојла I Комнина (1143 - 1180) и Исака II Анђела (1185-1195). Приликом својих тумачења оставио је доста података о себи. Као ђакон заузимао је високе положаје номофилакса и хартофилакса цариградске цркве. Захваљујући овим службама он је стекао богато искуство и упознао каноне и грађанске законе. Због тога су му се често обраћали за разрешење многих питања.

Исак Анђел је намеравао да за цариградског патријарха доведе Теодора Валсамона, ценећи његову образованост, али је променио одлуку, па је на патријаршијски трон у Цариграду довео јерусалимског патријарха Доситеја, уместо цариградског патријарха Леонтија, који је лишен патријаршијског трона. Цар је сумњао у каноничност премештаја, па се обратио Валсамону за помоћ. Године 1193. године Валсамон постаје Антиохијски патријарх. Наслеђује патријарха Христофора који је отрован од стране крсташа у чијим рукама се налазила Антиохија. У немогућности да се настани у седишту своје патријаршије, Валсамон управља антиохијском патријаршијом из Цариграда.

Повод за писање тумачења канона

У митрополији амасијској била је упражњена једна епархија. Патријарх Михаило III Анхијал (1169-1177) три пута је писмено упозорио амасијског митрополита Леонтија о обавези да попуни упражњену епархију. Леонтије то није учинио. Због тога је патријарх донео одлуку да мимо воље митрополта попуни упражњену епархију, позивајући се на прву главу 123. Јустинијанове новеле. Митрополит је приговарао на патријархову одлуку и исту одбио приговарајући да је канонски неоснована, с образложењем да наведена 123. глава Јустинијанове новеле није ушла у Василике, па због тога није правно ваљана.

Патријарх брани свој став и тврди да је за Цркву обавезан Номоканон у који је та новела унета у своје време, а Номоканон је у цркви признат као света књига. Митрополит Леонтије се жалио цару и сенату, који су одлучили да је митрполит у праву, и да у Номоканону важе само они државни закони који су унети у Василике. Тако је овај спор између патријарха и митрополита био повод да се затражи од Валсамона да напише тумачења на номоканон. О овом догађају постоји сведочанство самог Валсамона у тумачењу девете главе Номоканона.

Рад

Валсамон је пред собом поставио тежак задатак: да покаже који закони (који се налазе у Номоканону) важе, због тога што се налазе и у Василикама, и који су то, закони који немају правну снагу, јер се не налазе у Василикама. Валсамон је почео писати тумачења између 1163 . и 1177. Првобитна тумачења појединих канона је допуњавао и проширивао, о чему и сам сведочи. Тамо где је то чинио обележавао је изразом έτερον σχόλιον (друго тумачење).

У својим тумачењима оштро је критиковао Римокатоличку цркву, пишући о папству и неправославним обичајима тамо уведеним. Понекад је, али не оштро, указивао и на антиканонске појаве у пракси Цариградске патријаршије. У поређењу са Зонаром,Валсамон није имао толико смелости и објективности. Понегде је писао да угоди цару или патријарху, па чак и својим личним интересима. У односу на Аристина и Зонару, Валсамон је био у предности, зато што је имао њихова тумачења, која је по потреби допуњавао.

Српски познати канонолог Чедомиљ Митровић говори: ,,Стопивши се тако са текстом канона коментари грчких канониста су постали извор црквеног права".