Толеранција на фрустрацију

С Википедије, слободне енциклопедије

Толеранција на фрустрацију у стандардним психоаналитичким схватањима повезана је са преласком детета са принципа задовољства на принцип реалности. Практично, према Фројдовом класичној теорији [1], на почетку психичког функционисања, образац функционисања који је на делу служи директном задовољењу жеље (принцип задовољства). Жеља се може одредити као ентитет који с почетка има искључиво своју биолошку укорењеност. Другим речима, жељу производи или соматска дефицијенција (недостатак нечега), или вишак - при чему, у случају првога, организам бива покретан на акцију, како би се дошло до компензације недостатка, односно, у другом случају, до растерећења. Истовремено, важно је напоменути да је процес обнављања оним што недостаје, једнако као и растерећењем вишка, праћен доживљајем задовољства. Моментално, директно задовољење жеље није увек могуће, па јединка мора да развија и други адаптивни принцип - принцип реалности. Претерана, трауматска фрустрација, као и недостатак здраве, развојно прилагођене фрустрације, ометају развој способности за толерисаје фрустрације.

Кохут [2] је увео појам “оптимална фрустрација” који описује фрустрацију која води развоју. Занимљиво је да је у периоду крајем седамдесетих година прошлог века, у доба који неки називају процват „терапеутске културе“, погрешно и поједностављено разумевање Фројдових и других психоаналитичких текстова учинило да се на фрустрацију гледало веома поједностављено, као на неку врсту грешке, евентуално нус-продукта несавршености цивилизације, која тако фрустрира своје припаднике да они последично постану агресивни. Врхунац је био у покушају одгоја деце која не би доживела никакву фрустрацију, или би је доживели минимално. Овај жалосни експеримент је показао да су такозвана „нон-фрустратед“ деца поседовала више неуротских симптома (тикова, фобија, неадаптивног понашања итд.), него њихови фрустрирани вршњаци. Психоаналитичка разматрања никада нису посматрала фрустрације на овакав начин.

Многе школе психологије су разматрале овај појам, при чему га Елисова [3][4] рационално емоционално бихевиорална терапија ставља у централно место. У оквиру тог приступа развијене су бројне технике за тренинг толеранције на фрустрацију.

У О.L.И. Интегративној Психодинамској Психотерапији толеранцију на фрустрацију оснивач О.L.И. метода, Небојша Јовановић, према функцији коју обавља, назива “имунитет психе”[5] јер је ова способност основ наше отпорности на осујећења која живот са собом носи. Као и физички имунитет, толеранција на фрустрацију се развија „пелцовањем“ ослабљеним изазивачима - „оптималним фрустрацијама“. Може се изградити кроз психотерапијски рад. У О.L.И. методу толеранција на фрустрацију спада у базичне емоционалне компетенције, способности за обраду и управљање емоцијама на које су саставни делови сложенијих способности - способности за љубав и рад. Рад на развоју базичних емоционалних компетенција је основа О.L.И. Метода.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Фреуд, Сигмунд Неw интродуцторy лецтурес он псyцхо-аналyсис (1933)
  2. ^ Кохут, Хеинз Тхе Аналyсис оф тхе Селф (1971)
  3. ^ Еллис, Алберт & Кнаус, Wиллиам Ј. Оверцоминг Процрастинатион (Неw Yорк, 1979)
  4. ^ Еллис, А, & Харпер, Роберт А. А Неw Гуиде то Ратионал Ливинг (1975)
  5. ^ Sposobnost za ljubav i rad - O.L.I. Psihodinamska Integrativna Psihoterapija. Архивирано из оригинала на датум 18. 01. 2014. Приступљено 02. 02. 2014. 

Спољашњи извори[уреди | уреди извор]