Тулгрен-Берлезов апарат
Тулгрен-Берлезов апарат (такође познат и као Тулгренов апарат или Берлезов апарат) се користи за сакупљање ситнијих инсеката и других зглавкара који насељавају земљиште или шумску стељу. Ова метода може бити корисна и за прикупљање инсеката из других станишта, као што су корење биљака, кора дрвећа, бусење маховина, труле гљиве, гнезда птица, сисара и социјалних инсеката. Применом овог апарата могу се издвојити бескрилни инсекти, ситније врсте крилатих инсеката (ларве или адултне јединке), али и други ситнији зглавкари као што су стоноге, паукови, косци, шкорпије, лажне шкорпије, крпељи и др.
Основне компоненте апаратуре[уреди | уреди извор]
Апарат се састоји од металне консктрукције цилиндричног облика која се левкасто сужава при дну. На граници између цилиндричног и левкастог региона налази се сито, чија величина окаца зависи од типа земљишта, као и величине организама које желимо да сакупљамо. На решетку се равномерно распореди уситњени узорак стеље, земљишта и др., а изнад се налази поклопац са инсталираном сијалицом, која служи као извор светлости и топлоте. Горњи део узорка услед топлотног дејства постаје сув па се организми померају ка ситу, при чему пропадају кроз њега и упадају у посуду са фиксативом.[1]
Као фиксатив се најчешће користи 70-80% раствор етанола коме се додаје 5% глицерина, који је слабо испарљив и који ће спречити распадање инсеката у случају да етанол испари.
Поклопац изнад светлосног извора има вишеструку функцију, појачава ефекат топлоте, спречава инсекте који скачу или лете да побегну из левка, а спречава и друге инсекте из спољашње средине да се хране организмима из узорка.
Дужина излагања светлу зависи од степена влажности узорка. Сијалица од 40-100W се оставља укључена више сати, најчешће 24х, док се узорак сасвим не осуши, односно док из њега не изађу сви организми.
Уколико се Тулгрен-Берлезов апарат користи на терену где не постоји приступ електричној енергији, могуће је употребити и Сунце као извор светлости и топлоте.[1]
Примена хемијских репелената[уреди | уреди извор]
Уместо извора светлости и топлоте могуће је користити различите хемијске супстанце смештене испод поклопца. Најчешће коришћени хемијски репеленти за инсекте су нафталин и хлоропикрин, лако испарљиве супстанце помоћу којих је могуће екстраховати већину организама за свега пар сати. Како испарљивост супстанци зависи од температуре, најбољи резултати се постижу када је спољашња температура висока.
Поред нафталина и хлоропикрина у употреби је и терпентин, посебно за екстракцију инсеката који живе у цветовима биљака, порама гљива и другим сличним скровитим местима.
Такође, мешањем узорка са 25% раствором магнезијум-сулфата могућа је ефикасна екстракција присутних организама.[1]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Томановић, Жељко; Живић, Ивана; Петровић, Анђељко (2018). Ентомолошки практикум. Београд: Универзитет у Београду- Биолошки факултет. стр. 46—48. ИСБН 978-86-7078-149-8.