Виртуелни приватни сервер
Виртуални приватни сервер (ВПС) је једна од многих виртуалних машина које се покрећу на једном рачунару. Обично их користе Интернет хостинг сервиси. Иако ВПС покреће софтвер на истом физичком рачунару као и друге корисничке виртуалне машине, он је у многим аспектима функционалности исти као и одвојени физички рачунар. ВПС је посвећен индивидуалним корисничким потребама, има приватност одвојеног физичког рачунара и може бити конфигурисан да покреће серверски софтвер.
Виртуализција[уреди | уреди извор]
Концепт иза сервера виртуализације је специфичан пример истог концепта који је водио развоју тиме-схаринга (дељење времена) и мултипрограмирања. Генерално, клијентски корисници настоје да траже компјутерске ресурсе по тренутној моди, захтевајући што брже одговоре на захтеве, али онда проводе доста времена без икакве активности док испитују резултате. Током ових неактивних периода, компјутерски ресурси могу бити искоришћени да обрађују захтеве других клијената. Овај модел доприноси ефикаснијем коришћењу компјутерских ресурса, смањујући време неактивности система, без обзира на корисничке навике. Такође, допушта корисницима да деле ресурсе, чувају фајлове на хард диску или користе штампач.
Виртуализација проширује основни концепт компјутера као целине. У традиционалном моделу, оперативни систем дели приступ ресурсима, али још увек је ту само једна машина која се дели. У виртуалном серверском моделу, уместо тога, виртуализациони софтвер ствара илузију више од једног рачунара, хард диска, штампача итд. Иако су ресурси још увек дељени, као и код тиме-схаринг модела, виртуализација обезбеђује виши ниво сигурности као и индивидуални виртуални сервери изоловани једни од других. Сваки виртуални сервер може да покреће свој потпуно развијени оперативни систем и може бити рестартован независно. Ово је важно јер дозвољава да се разни послови извршавају помоћу наслеђених апликација на старијим верзијама оперативних система, на истом серверу као и новије апликације.
Дељење једног сервера, тако да се третира као више сервера је дуго била пракса на мејнфрејм рачунарима и мид-ранге рачунарима, као што је ИБМ АС/400. То је постало заступљеније са развојем виртуализационог софтвера и технологија за микрорачунаре.
Физички сервер обично покреће хипервизор, који има задатак да креира, ослобађа и управља ресурсима „гостујућег“ оперативног система или виртуалним машинама. Ови оперативни ситеми су алоцирани да деле ресурсе физичког сервера, обично на начин на који гост није свестан иједног другог физичког ресурса осим оних алоцираних од стране хипервизора.
Гостујући систем може бити потпуно виртуализован, паравиртуализован или комбинација то двоје (хибрид).
У потпуно виртуализованом окружењу, гост је приказан емулацијом или виртуализационим скупом хардвера и није свестан да овај хардвер није стриктно физички. У овом случају, хипервизор мора да преведе, мапира и конвертује захтеве гостујућег система у одговарајуће изворне захтеве на хосту, што резултује значајним губицима. Скоро сви системи могу бити виртуализовани коришћењем овог метода, јер не захтева модификацију оперативног система. Како год, виртуализација коју подржава ЦПУ је неопходна за већину хипервизора који изводе потпуну виртуализацију.
У паравиртуализованом окружењу, гост је свестан хипервизора и спаја се директно са системским ресурсима хоста. У овом окружењу, хипервизор имплементира контролу приступа у реалном времену и алокацију ресурса. Ово резултује готово природним извршавањем, јер гост види исти хардвер као и хост, и на тај начин природно комуницира са њим. УНИX-лике системи, као што је Линуx, неке варијанте БСД-а, План 9 и ОпенСоларис-а тренутно подржавају овај метод виртуализације. Како год, инсталирање оперативних система као паравиртуализованих гостију захтева више знања о оперативним системима како би они користили специјална језгра и уређаје.
Неки примери паравиртуализовано-способних хипервизора су Xен, Виртуоззо, Всервер и ОпенВЗ (који је опен соурце и развојна верзија Параллелс Виртуоззо Цонтаинерс).
Хибридна паравиртуализација (делимична паравиртуализација) је потпуна виртуализација, али у њој гост користи паравиртуализоване драјвере за кључне компоненте као што су мрежа и У/I. Ово резултује значајним побољшањем У/I перформанси. Због тога, ово је често решење за оперативне системе који не могу бити модификовани (из више разлога) да подрже паравиртуализацију.
Како ВПС покреће своју копију оперативног система, корисници имају суперусер-левел приступа тој инстанци оперативног система и могу да инсталирају скоро сваки софтвер који се покреће на том ОС-у. Неки софтвер не ради добро у виртуализованом окружењу, као што су сами виртуализатори. Неки ВПС провајдери постављају даља ограничења, али она су генерално слаба у поређењу са онима у дељеним хостинг окружењима. Због броја виртуализованих клијената који се обично покрећу на једној машини, ВПС генерално има ограничено процесорско време, РАМ меморију и простор на диску
Хостинг[уреди | уреди извор]
Број компанија које нуде виртуални приватни сервер хостинг или виртуални наменски сервер хостинг као проширење за Веб хостинг сервисе, све више расте. Постоји неколико питања која треба размотрити када се лиценцира заштићени софтвер у више-власничком виртуалном окружењу.
Хостинг без управљања је препуштен кориснику да сам одржава свој сервер.
Хостинг без мерења протока генерално нуди неограничену количину података која се преноси линијама фиксираног опсега. Обично, овај хостинг нуди брзине од 10 Мбит/с, 100 Мбит/с или 1000 Мбит/с (чак и до 10Гбит/с). Ово значи да корисник теоретски може да користи 3.33~ ТБ на 10 Мбит/с, 33~ ТБ на 100 Мбит/с и 333~ ТБ на 1000 Мбит/с података месечно (иако су у пракси ове вредности доста мање).
Цлоуд сервер[уреди | уреди извор]
ВПС који је динамички (мада, то може бити промењено током извршавања), често се назива цлоуд сервером. Кључни аргументи за ово су:
- додатни хардверски ресурси се могу додати током извршавања (ЦПУ, РАМ)
- сервер може бити премештен на други хардвер док је активан
Некада се назива и Виртуални наменски сервер.