Зингшпил

Зингшпил (нем. Singspiel „igra sa pevanjem“; od нем. singen „pevati“ + нем. Spiel „игра“) је музички и драмски жанр уобичајен у Немачкој и Аустрији у другој половини 18. века и почетком 19. века; представа са музичким бројевима или опера са разговорним дијалозима (уместо рецитатива), углавном комичног садржаја. Неки стручњаци сматрају да је зингшпил био жанровски претеча модернијих водвиља и мјузикла.

Историја[уреди | уреди извор]

У Немачкој се концепт зингшпила користи од 16. века за означавање сценских мадригала, као и црквених, дворских и других наступа са музиком. У северној Немачкој, жанр Зингшпиел је обликовала енглеска „баладна опера“, посебно Просјачка опера. Његовим почетком се сматра постављање немачке адаптације „баладне опере“ „Ђаво на слободи“ по балади Чарлса Кофија „Буди у невољи!“ („Тхе Девил то Паy“, 1731) на музику композитора I. Штандфуса (1752).

Музика зингшпила је једноставна, осмишљена за популарност, тесно повезана са народном музичком културом. Заузима главно место у представи, али се може квантитативно ограничити (у Моцартовом зингшпилу „Директор позоришта” поред увертире налазе се само 4 музичка броја). Садржај зингшпила повезан је са малограђанском драмом. Грађене су на свакодневним, „прозаичним” заплетима, али су укључивале и елементе бајковитости, идиличности, ироније. Неки зингшпилови били су прожети критичким односом према стварности, демократске тенденције су им биле инхерентне. Зингшпилови су апсорбовали традицију италијанске, француске, енглеске комичне опере.

Класични представници зингшпила – Моцартова „Отмица из сараја“,(Дие Ентфухрунг аус дем Сераил), 1782; „Директор позоришта“, 1786 одликују се продубљеним темама, компликованим музичком драматургијом. Превазилазећи жанровску скученост, Моцарт претвара зингшпил у нову врсту комичне опере (Чаробна фрула, 1791).

Други популарни аутори зингшпила били су I. Стандфусс („Ђаво на слободи“, 1752), Антонио Салиери („Црнци“, 1804), К. Диттерсдорф („Доктор и апотекар“ , 1786), Ф. Цауер (са својом чувеном зингшпиел опером Дева Дунава, која је обишла готово све музичке сцене Европе у првим годинама 19. века, и други. У књижевном развоју зингшпила учествовао је Јохан Волфганг Гете, који је писао текстове за Сингшпил „Ервин и Елмира“ композиторке грофице Ане Амалие од Баден-Дурлацха. Познати су и сингспиел са либретом на данском од Ђузепеа Сартија.

Са развојем романтизма у музици и ширењем италијанске опере, интересовање за зингшпил опада. Током прве половине 19. века, зингшпил и сродни облици (лидершпил -леадерспиел и други примери ране комичне опере) коначно нестају.

Литература[уреди | уреди извор]

Сцхлеттерер Н. М. Дас деутсцхе Сингспиел вон сеинен ерстен Анфäнген бис ауф дие неуесте Зеит. Аугсбург, 1863.
Цалмус Г. Дие ерстен деутсцхен Сингспиеле вон Стандфуß унд Хиллер. Леипзиг, 1908.
Мосер Х. Ј. Гесцхицхте дер деутсцхен Мусик, Бд 1-3, В.- Стуттгарт, 1928-30.
Ломтев Д. Г. «Оба Фра Дьяволо»: венский зингшпиль по-петербургски//Музыковедение, 2010, № 4, с. 14–19.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[хттпс://wеб.арцхиве.орг/wеб/20220703105818/хттпс://www.вуцковиц.рс/блог/587-опера-као-моцартова-страст Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јул 2022) Опера као Моцартова страст] Архивирано на сајту Wayback Machine (2022-07-3)
Народни комад са певањем Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јул 2022) Архивирано на сајту Wayback Machine (2022-07-4)
Новости
А Хисторy оф Мозарт’с Магиц Флуте
Гиусеппе Сарти анд Италиан Опера
Хисторy оф Воцал Мусиц
Оутлине оф Wестерн Мусиц Хисторy

Медији везани за чланак Зингшпил на Викимедијиној остави