Jednodržavno rešenje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Jednodržavno rešenje (Rešenje jedne države) je predloženi pristup rešavanju izraelsko-palestinskog sukoba, prema kojem bi se uspostavila jedna država između reke Jordan i Mediterana. Zagovornici ovog rešenja zalažu se za jedinstvenu državu u Izraelu, Zapadnoj obali i Pojasu Gaze.[1][2] Termin realnost jedne države opisuje verovanje da je trenutna situacija u Izraelu/Palestini de fakto jedna država.[traži se izvor] Ponekad se naziva i dvonacionalna država, zbog nade da će ta država biti domovina i za Jevreje i za Palestince.[3]

Predloženi su različiti modeli za implementaciju rešenja sa jednom državom.[4] Jedan takav model je unitarna država, koja bi se sastojala od jedinstvene vlade na celoj teritoriji sa državljanstvom i jednakim pravima za sve stanovnike, bez obzira na njihovu etničku pripadnost ili veru,[4] slično Mandatarnoj Palestini. Neki Izraelci zagovaraju verziju ovog modela u kojoj će Izrael anektirati Zapadnu obalu, ali ne i pojas Gaze i ostati jevrejska i demokratska država sa većom arapskom manjinom.[5] Drugi model poziva Izrael da anektira Zapadnu obalu i stvori autonomni region za tamošnje Palestince.[4] Treća verzija bi uključivala stvaranje savezne države sa centralnom vladom i federativnim okruzima, od kojih bi neki bili jevrejski, a drugi palestinski.[5][6] Četvrti model, opisan u Zemlji za sve, uključuje izraelsko-palestinsku konfederaciju, de fakto rešenje sa dve države gde obe nezavisne države dele ovlašćenja u nekim oblastima, a Izraelci i Palestinci imaju pravo boravka u nacijama drugih.[7][8]

Iako se sve više raspravlja u akademskim krugovima, rešenje sa jednom državom ostalo je van dometa zvaničnih napora da se reši sukob, gde je zatamnjeno rešenjem sa dve države. Prema najnovijem istraživanju Palestine/Israel Pulse iz 2023. godine, podrška demokratskom rešenju sa jednom državom iznosi 23% među Palestincima i 20% među izraelskim Jevrejima. Nejednako nedemokratsko rešenje jedne države i dalje je popularnije među obema populacijama, koje podržava 30% Palestinaca i 37% izraelskih Jevreja.[9]

Pregled[uredi | uredi izvor]

Mapa Izraela koja prikazuje Zapadnu obalu, pojas Gaze i Golansku visoravan

„Rešenje jedne države“ se odnosi na rešavanje izraelsko-palestinskog sukoba kroz stvaranje unitarne, federalne ili konfederativne izraelsko-palestinske države, koja bi obuhvatala čitavu sadašnju teritoriju Izraela, Zapadnu obalu uključujući istočni Jerusalim, a možda i Pojasa Gaze i Golanske visoravni.

U zavisnosti od različitih tačaka gledišta, jednodržavno rešenje izraelsko-palestinskog sukoba predstavlja se kao situacija u kojoj bi Izrael naizgled izgubio karakter jevrejske države, a Palestinci ne bi uspeli da ostvare svoju nacionalnu nezavisnost u okviru dve države, rešenje dve države[10] ili, alternativno, kao najbolji, najpravedniji i jedini način da se reši izraelsko-palestinski sukob.

Podrška rešenju sa jednom državom raste jer Palestinci, frustrirani nedostatkom napretka u pregovorima koji imaju za cilj uspostavljanje rešenja sa dve države, sve više vide rešenje sa jednom državom kao alternativni put napred.[11][12] Godine 2016. tadašnji SAD Potpredsednik Džo Bajden je rekao da je zbog širenja naselja najverovatniji ishod eventualna „realnost jedne države“.[13]

U istraživanju eksperata za Bliski istok iz 2021. godine, 59 odsto je opisalo trenutnu situaciju kao „realnost jedne države koja je slična aparthejdu“, a dodatnih 7 odsto „realnost jedne države sa nejednakošću, ali nije slična aparthejdu“. Ako se ne postigne rešenje sa dve države, 77 odsto predviđa „realnost jedne države srodnu aparthejdu“, a 17 procenata „realnost jedne države sa sve većom nejednakošću, ali ne srodnu aparthejdu“; samo 1 procenat smatra da je verovatna dvonacionalna država sa jednakim pravima za sve stanovnike. 52 odsto kaže da rešenje sa dve države više nije moguće.[14]

Istorijska pozadina[uredi | uredi izvor]

Antika do Prvog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Područje između Sredozemnog mora i reke Jordan kontrolisale su različite nacionalne grupe tokom istorije. Brojne grupe, uključujući Hananejce, Izraelce (koji su kasnije postali Jevreji),[15] Vavilonce, Persijance, Grke, Jevreje, Rimljane, Vizantijce, Omajade, Abaside, Turke Seldžuke, krstaše, Mameluke, Osmanlije, Britance Izraelci, Jordanci i Egipćani su u jednom ili drugom trenutku kontrolisali region. Od 1516. do završetka Prvog svetskog rata, region je bio pod kontrolom Osmanskog carstva.[16]

Osmanska i kasnije britanska kontrola[uredi | uredi izvor]

Kako su članice UN glasale o podeli Palestine 1947
  Za
  Uzdržani
  Protiv
  Odutni

Od 1915. do 1916. godine, britanski visoki komesar u Egiptu, ser Henri Mekmahon, dopisivao se pismima sa Sejidom Huseinom bin Alijem, ocem panarabizma. Ova pisma su kasnije poznata kao Husein-McMahon prepiska. Mekmahon je obećao Huseinu i njegovim arapskim sledbenicima teritoriju Osmanskog carstva u zamenu za pomoć u proterivanju Turaka Osmanlija. Husein je tumačio ova pisma kao obećanje regiona Palestine Arapima. MekMahon i Bela knjiga Čerčila su tvrdili da je Palestina bila isključena iz teritorijalnih obećanja,[17] ali zapisnici sa sastanka Istočnog komiteta kabineta održanog 5. decembra 1918. godine potvrdili su da je Palestina bila deo oblasti koja je obećana Huseinu 1915. [18]

1916. Britanija i Francuska potpisale su sporazum Sajks-Piko, kojim su kolonije Osmanskog carstva podeljene između njih. Prema ovom sporazumu, region Palestine bi bio pod kontrolom Britanije.[19] U može pismu Artura Džejmsa Balfura lordu Rotšildu iz 1917. godine, poznatom kao Balfurova deklaracija, britanska vlada je obećala „uspostavljanje nacionalnog doma za jevrejski narod za zapadne države ugrozile građane u vreme Palestine“, ustavne države. đanska i verska prava postojećih nejevrejskih zajednica u Palestini“.[20]

Godine 1922. Liga naroda dala je Britaniji mandat za Palestinu. Kao i svi mandati Lige naroda, ovaj mandat je proizašao iz člana 22. Pakta Lige naroda, koji je pozivao na samoopredeljenje kolonija bivšeg Otomanskog carstva nakon prelaznog perioda kojim je upravljala svetska sila.[21] Palestinski mandat je priznao Balfurovu deklaraciju i zahtevao da obavezna vlada „olakšava imigraciju Jevreja“ dok istovremeno „osigurava da prava i položaj drugih delova stanovništva ne budu ugroženi“.[22]

Ogorčenost zbog cionističkih planova dovela je do izbijanja arapsko-jevrejskog nasilja u palestinskim nemirima 1920. Nasilje je ponovo izbilo sledeće godine tokom nemira u Jafi. Kao odgovor na ove nemire, Britanija je osnovala Hajkraftovu istražnu komisiju. Britanske Mandatarne vlasti iznele su predloge za uspostavljanje izabranog zakonodavnog veća u Palestini. Godine 1924. ovo pitanje je pokrenuto na konferenciji koju je održao Ahdut Ha'avodah u Ein Harodu. Šlomo Kaplanski, veteranski vođa Poalei Ziona, tvrdio je da je parlament, čak i sa arapskom većinom, put napred. David Ben-Gurion, novi vođa Jišuva, uspeo je da odbaci ideje Kaplanskog.[23] Nasilje je ponovo izbilo u vidu palestinskih nemira 1929. godine. Nakon nasilja, Britanci su vodili još jednu istražnu komisiju pod vodstvom ser Voltera Šoa. Izveštaj Šoove komisije, poznat kao Šoov izveštaj ili Komandni dokument br. 3530, pripisuje nasilje „dvostrukom strahu Arapa da bi imigracijom Jevreja i kupovinom zemlje mogli da budu lišeni sredstava za život i, vremenom, preći pod političku dominaciju Jevreja“.[24]

Nasilje je ponovo izbilo tokom arapske pobune u Palestini 1936–39. Britanci su osnovali Pilovu komisiju 1936–1937 kako bi stavili tačku na nasilje. Pilova komisija je zaključila da samo podela može da stane na kraj nasilju i predložila Pilov plan podele. Dok je jevrejska zajednica prihvatila koncept podele, nisu svi članovi podržali implementaciju koju je predložila Pilova komisija. Arapska zajednica je u potpunosti odbacila Peel plan podele, koji je uključivao transfer stanovništva, prvenstveno Arapa. Plan podele je napušten, a 1939. Britanija je objavila svoju Belu knjigu iz 1939. godine u kojoj je razjašnjavala svoj „nedvosmislen” stav da „nije deo [britanske] politike da Palestina treba da postane jevrejska država” i da „nezavisna država [Palestina ] treba da bude ona u kojoj Arapi i Jevreji dele vlast na takav način da se osigura da su suštinski interesi svake zajednice zaštićeni."

Bela knjiga iz 1939. je nastojala da udovolji arapskim zahtevima u vezi sa imigracijom Jevreja postavljanjem kvote od 10.000 jevrejskih imigranata godišnje u periodu od pet godina od 1939. do 1944. Takođe je zahtevala saglasnost Arapa za dalju imigraciju Jevreja. Jevrejska zajednica je videla Belu knjigu kao opoziv Balfurove deklaracije, a zbog progona Jevreja u Holokaustu, Jevreji su nastavili da ilegalno emigriraju u ono što je postalo poznato kao Alija Bet.[25]

Kontinuirano nasilje i veliki trošak Drugog svetskog rata naveli su Britaniju da preda pitanje Palestine Ujedinjenim nacijama 1947. U svojim debatama, UN su podelile svoje države članice u dva podkomiteta: jedan za rešavanje opcija za podelu, a drugi za rešite sve druge opcije. Drugi podkomitet, koji je uključivao sve članice arapskih i muslimanskih država, izdao je dugačak izveštaj u kojem se tvrdi da je podela nezakonita prema uslovima mandata i predlaže unitarnu demokratsku državu koja će jednako štititi prava svih građana.[26] Umesto toga, Generalna skupština je glasala za podelu i u Rezoluciji 181 Generalne skupštine UN preporučila je da se mandatna teritorija Palestine podeli na jevrejsku i arapsku državu. Jevrejska zajednica je prihvatila plan podele iz 1947. i proglasila nezavisnost kao Država Izrael 1948. Arapska zajednica je odbacila plan podele, a jedinice vojske iz pet arapskih zemalja – Libana, Sirije, Iraka, Transjordana i Egipta – doprinele su ujedinjena arapska vojska koja je pokušala da napadne tu teritoriju, što je rezultiralo arapsko-izraelskim ratom 1948.

Osnivanje Izraela[uredi | uredi izvor]

Arapsko-izraelski rat 1948. rezultirao je uspostavljanjem Izraela, kao i bekstvom ili proterivanjem preko 700.000 Palestinaca sa teritorije koja je postala Izrael. Tokom narednih godina, velika populacija Jevreja koji su živeli u arapskim nacijama (blizu 800.000) je napustila ili bila proterana iz svojih domova u onome što je postalo poznato kao egzodus modernih Jevreja i potom se preselio u novu Državu Izrael.

Do 1948. godine, nakon Holokausta, jevrejska podrška podeli i jevrejskoj državi postala je ogromna. Ipak, neki jevrejski glasovi i dalje su se zalagali za ujedinjenje. Međunarodni jevrejski radnički savez bio je protiv glasanja u UN o podeli Palestine i ponovo je potvrdio svoju podršku jedinstvenoj binacionalnoj državi koja bi garantovala jednaka nacionalna prava Jevrejima i Arapima i koja bi bila pod kontrolom supersila i UN. Druga svetska konferencija Međunarodnog jevrejskog saveza rada u Njujorku 1948. godine osudila je proglašenje jevrejske države, jer je tom odlukom Jevreji u Palestini bili izloženi opasnosti. Konferencija je bila za dvonacionalnu državu izgrađenu na bazi nacionalne jednakosti i demokratskog federalizma.[27]

Rešenje sa jednom državom i jednom nacijom gde bi Palestinci koji govore arapski usvojili izraelski identitet koji govore hebrejski (iako ne nužno jevrejsku religiju) zagovarao je u Izraelu hanaanski pokret iz 1940-ih i 1950-ih, kao i nedavno u Pokret angažmana koji je predvodio Cvi Misinai.

Palestinski pogledi na dvonacionalnu državu[uredi | uredi izvor]

Pre 1960-ih, među Palestincima nije bilo prihvaćeno rešenje za sukob u kojem bi Arapi i Jevreji delili dvonacionalnu državu. Jedino održivo rešenje sa palestinske tačke gledišta bila bi arapska država u kojoj bi evropski imigranti imali status drugog reda. Palestinska pozicija je evoluirala nakon pobede Izraela u Šestodnevnom ratu, kada više nije bilo realno očekivati da će vojno moćna i gusto naseljena jevrejska država nestati. Na kraju, palestinsko rukovodstvo je počelo koketirati sa idejom rešenja o dve države.[28] Godine 1979. Moše Dajan je tvrdio da palestinski lideri prihvataju rešenje jedne države.[traži se izvor] Prema anketi koju je sproveo Palestinski centar za javno mnjenje 2020. godine, oko 10% Palestinaca na Zapadnoj obali i u Gazi veruje da bi rad ka dvonacionalnoj državi trebalo da bude glavni prioritet u narednih pet godina.[29]

Debata o jednoj državi od 1999. godine[uredi | uredi izvor]

Anketa koju je 2010. sproveo Izraelski institut za demokratiju sugeriše da 15% desničarskih Jevreja Izraelaca i 16% levičarskih Jevreja Izraelaca podržava dvonacionalno državno rešenje u odnosu na rešenje za dve države zasnovano na redovima iz 1967. godine. Prema istoj anketi, 66% jevrejskih Izraelaca preferiralo je rešenje sa dve države.[30]

Neki portparoli izraelske vlade takođe su predložili da se oblasti Izraela sa palestinskom većinom, kao što je oblast oko Um el Fama, pripoje novoj palestinskoj državi. Kako bi ova mera trajno odsekla ove oblasti od ostatka izraelske teritorije, uključujući priobalne gradove i druge palestinske gradove i sela, Palestinci na to gledaju sa uzbunom. Mnogi palestinski građani Izraela bi stoga više voleli rešenje sa jednom državom jer bi im to omogućilo da zadrže svoje izraelsko državljanstvo.[31]

Neki izraelski Jevreji i Palestinci koji se protive rešenju sa jednom državom su ipak počeli da veruju da bi se to moglo i ostvariti.[10] Izraelski premijer Olmert je tvrdio, u intervjuu izraelskom dnevniku Ha'arec 2007. godine, da bi se bez sporazuma o dve države Izrael suočio sa „borbom za jednaka prava glasa u južnoafričkom stilu“ u kom slučaju bi „Izrael [bio] okončan“.[32] Ovo odražava komentare palestinskog premijera Ahmeda Kureija 2004. godine, koji je rekao da će, ako Izrael ne uspe da zaključi sporazum sa Palestincima, Palestinci težiti jedinstvenoj, dvonacionalnoj državi.[33] U novembru 2009. palestinski pregovarač Saeb Erekat predložio je usvajanje rešenja sa jednom državom ako Izrael ne zaustavi izgradnju naselja: „[Palestinci moraju] da ponovo fokusiraju svoju pažnju na rešenje jedne države gde muslimani, hrišćani i Jevreji mogu da žive kao jednaki. ... Veoma je ozbiljno. Ovo je trenutak istine za nas.“[34]

Podrška rešenju sa jednom državom raste jer Palestinci, frustrirani nedostatkom napretka u pregovorima koji imaju za cilj uspostavljanje rešenja sa dve države, sve više vide rešenje sa jednom državom kao alternativni put napred.[11][12] U aprilu 2016. tadašnje SAD Potpredsednik Džo Bajden rekao je da je zbog politike izraelskog premijera Benjamina Netanijahua o postojanom širenju naselja verovatan ishod konačna „realnost jedne države“ sa izraelskim Jevrejima koji više nisu u većini.[13]

Argumenti za i protiv[uredi | uredi izvor]

U korist[uredi | uredi izvor]

Danas među zagovornicima rešenja o jednoj državi su palestinski pisac Ali Abunimah, palestinski pisac i politikolog Abdalhadi Alijla, palestinsko-američki producent Džamal ​​Dajani, palestinski advokat Majkl Tarazi,[35] američko-izraelski antropolog Džef Halper, izraelski pisac Dan Gavron,[36] libansko-američka akademkinja Sari Makdisi,[37] i izraelski novinar Gideon Levi.[38][39] Ekspanzija pokreta izraelskih naseljenika, posebno na Zapadnoj obali, data je kao jedan od razloga za binacionalizam i povećanu neizvodljivost alternative dve države:

„Podrška jednoj državi teško da je radikalna ideja; to je jednostavno prepoznavanje neprijatne realnosti da Izrael i okupirane palestinske teritorije već funkcionišu kao jedna država. Oni dele iste vodonosne slojeve, istu mrežu autoputeva, istu električnu mrežu i iste međunarodne granice... Rešenje jedne države... niti uništava jevrejski karakter Svete zemlje niti negira jevrejsku istorijsku i versku vezanost (iako bi uništilo superiorni status Jevreja u toj državi). potvrđuje da Sveta zemlja ima jednak hrišćanski i muslimanski karakter. Za one koji veruju u jednakost, to je dobra stvar."[40]

Oni se zalažu za sekularnu i demokratsku državu uz istovremeno održavanje jevrejskog prisustva i kulture u regionu.[41] Oni priznaju da će ova alternativa dugoročno narušiti san o jevrejskoj nadmoći u smislu upravljanja.[41]

Hamas je s vremena na vreme odbacivao rešenje sa dve države, a ponekad je podržavao mogućnost rešenja sa dve države.[42][43] Naveden je suosnivač Hamasa Mahmud Al-Zahar koji je rekao da „nije isključio mogućnost da Jevreji, muslimani i hrišćani žive pod suverenitetom islamske države“.[44] Islamski džihad sa svoje strane odbacuje rešenje sa dve države. . Vođa Islamskog džihada Khalid al-Batsh izjavio je da se "ideja ne može prihvatiti i mi vjerujemo da je čitava Palestina arapska i islamska zemlja i da pripada palestinskoj naciji."[45]

Libijski lider Moamer el Gadafi je 2003. godine predložio rešenje sa jednom državom poznatom kao predlog Isratina.[1]

Levičari[uredi | uredi izvor]

Od 1999. obnovljeno je interesovanje za binacionalizam ili unitarnu demokratsku državu. Te godine je palestinski aktivista Edvard Said napisao: „Nakon 50 godina izraelske istorije, klasični cionizam nije pružio rešenje za palestinsko prisustvo. Stoga ne vidim drugi način osim da sada počnem da govorim o podeli zemlje koja je zbliži nas, podelivši to na istinski demokratski način sa jednakim pravima za sve građane.“[46]

Oktobra 2003. godine naučnik sa njujorškog univerziteta Toni Džat je u svom članku „Izrael: Alternativa” u Nev Iork Reviev of Books izneo svoje mišljenje, u kojem je tvrdio da je Izrael „anahronizam” u održavanju etničkog identiteta države i da je rešenje sa dve države suštinski osuđeno na propast i neizvodljivo.[47] Judtov članak je izazvao značajnu debatu u Velikoj Britaniji i SAD, a The Nev Iork Reviev of Books je dobijao više od 1.000 pisama nedeljno o ​​eseju. Mesec dana kasnije, politikolog Virdžinija Tili objavila je „Rešenje jedne države“ u Londonskom pregledu knjiga (za kojim je 2005. usledila knjiga sa istim naslovom), tvrdeći da su naselja na Zapadnoj obali onemogućila rešenje sa dve države i da međunarodna zajednica mora prihvatiti jednodržavno rešenje kao de facto stvarnost.[48][49]

Levičarski novinari iz Izraela, poput Haima Hanegbija i Danijela Gavrona, pozvali su javnost da se "suoči sa činjenicama" i prihvati dvonacionalno rešenje. Na palestinskoj strani digli su se slični glasovi. Izraelski premijer Olmert je tvrdio, u intervjuu izraelskom dnevniku Ha'arec 2007. godine, da bi se bez sporazuma o dve države Izrael suočio sa „borbom za jednaka prava glasa u južnoafričkom stilu“ u kom slučaju bi „Izrael [bio] okončan".[32]

Džon Miršajmer, kodirektor Programa za međunarodnu bezbednosnu politiku na Univerzitetu u Čikagu, kaže da je binacionalno rešenje postalo neizbežno. On je dalje tvrdio da dozvoljavajući izraelskim naseljima da spreče formiranje palestinske države, Sjedinjene Države su pomogle Izraelu da izvrši „nacionalno samoubistvo“ pošto će Palestinci biti većinska grupa u dvonacionalnoj državi.[50]

Rašid Halidi je 2011. godine napisao da je rešenje sa jednom državom već realnost, jer „postoji samo jedna država između reke Jordan i Mediterana, u kojoj postoje dva ili tri nivoa državljanstva ili nedržavljanstva unutar granica ta država koja ima potpunu kontrolu“. Halidi je dalje tvrdio da je „mirovni proces“ ugašen tekućom izgradnjom izraelskog naselja, i svako ko još veruje da bi to moglo da dovede do pravednog rešenja dve države trebalo bi da „pregleda glavu“.[51]

Profesor Ijan Lustik je 2013. godine napisao u Njujork tajmsu da je „fantazija“ o rešenju sa dve države sprečila ljude da rade na rešenjima koja bi zaista mogla da funkcionišu. Lustick je tvrdio da ljudi koji pretpostavljaju da će Izrael opstati kao cionistički projekat treba da razmotre koliko brzo su se rasplinule sovjetske, pahlavi-iranske, južnoafričke aparthejdske, iračke i jugoslovenske države. Lustick zaključuje da, iako možda neće nastati bez „bolnih zastoja“, rešenje sa jednom državom može biti put ka konačnoj nezavisnosti Palestine.[52]

Izraelska desnica[uredi | uredi izvor]

Područje C Zapadne obale, pod kontrolom Izraela, plavo i crveno, decembar 2011

Poslednjih godina, neki političari i politički komentatori koji predstavljaju desno krilo izraelske politike zagovarali su aneksiju Zapadne obale i davanje izraelskog državljanstva palestinskom stanovništvu Zapadne obale uz zadržavanje trenutnog statusa Izraela kao jevrejske države sa priznatim manjinama. Predlozi izraelske desnice za rešenje jedne države imaju tendenciju da izbegavaju zagovaranje aneksije Pojasa Gaze, zbog njegovog velikog i generalno neprijateljskog palestinskog stanovništva i njegovog statusa samoupravne teritorije bez ikakvih izraelskih naselja ili stalnog vojnog prisustva.[53] Neki izraelski političari, uključujući bivšeg ministra odbrane Mošea Arensa,[54] i bivšeg predsednika Ruvena Rivlina[55] i Urija Arijela[56], izrazili su podršku rešenju sa jednom državom, umesto da dele Zapadnu obalu u dve države.[57] Moše Dajan, na pozadini sporazuma iz Kemp Dejvida, smatrao je da je prilika za jednodržavno rešenje sa „liberalnom autonomijom“ za Arape i otvorenim granicama nadohvat ruke, ali je ipak protraćena.[58]

U 2013. godini, predstavnik Likuda Tzipi Hotovely je tvrdio da je Jordan prvobitno stvoren kao arapska država u britanskom mandatu Palestine i da Izrael treba da pripoji Zapadnu obalu kao istorijski deo zemlje Izrael.[59] Naftali Benet, premijer Izraela, uključen u mnoge koalicije predvođene Likudom, zalaže se za aneksiju zone C Zapadne obale. Zona C, dogovorena kao deo sporazuma iz Osla, obuhvata oko 60% zemlje Zapadne obale i trenutno je pod izraelskom vojnom kontrolom.[60]

U knjizi The Israeli Solution iz 2014. godine, kolumnistkinja The Jerusalem Post Caroline Glick osporila je statistiku popisa koju je dao Palestinski centralni biro za statistiku (PCBS) i tvrdila da je biro u velikoj mjeri prenaduvao palestinsko stanovništvo Zapadne obale za 1,34 miliona i da su PCBS statistika i predviđanja nepouzdani. Prema studiji Begin-Sadat Centra za strateške studije (BESA),[61] palestinsko stanovništvo Zapadne obale i Gaze iz 2004. iznosilo je 2,5 miliona, a ne 3,8 miliona koliko su Palestinci polagali. Prema Gliku, istraživanje PCBS-a iz 1997. godine, korišćeno kao osnova za kasnije studije, povećalo je brojke uključivanjem preko tri stotine hiljada Palestinaca koji žive u inostranstvu i dvostrukim prebrojavanjem preko dvesta hiljada Jerusalimskih Arapa koji su već bili uključeni u izraelsko istraživanje stanovništva. Dalje, Glik kaže da kasnija PCBS istraživanja odražavaju predviđanja PCBS istraživanja iz 1997. godine, izveštavajući o nerealizovanim prognozama rođenja, uključujući pretpostavke o velikoj palestinskoj imigraciji koja se nikada nije dogodila.

Na osnovu ove studije, Glik je tvrdio da bi aneksija Zapadne obale samo dodala 1,4 miliona Palestinaca populaciji Izraela. Ona je tvrdila da je rešenje jedne države sa jevrejskom većinom i političkim sistemom ukorenjenim u jevrejskim vrednostima najbolji način da se garantuje zaštita demokratskih vrednosti i prava svih manjina.[62]

Demografske statistike iz PCBS-a podržavaju Arnon Sofer i prilično su slične zvaničnim izraelskim podacima. Sergio DellaPergola navodi broj od 5.698.500 Arapa koji žive u Izraelu i na palestinskim teritorijama 2015. godine, dok je jezgro jevrejske populacije iznosilo 6.103.200.[63]

Protivnici[uredi | uredi izvor]

Jedan od stavova protivnika ovakvog rešenja tvrde da bi to učinilo izraelske Jevreje etničkom manjinom[64][65] u jedinoj jevrejskoj zemlji. Visoka ukupna stopa fertiliteta među Palestincima, praćena povratkom palestinskih izbeglica, brzo bi učinila Jevreje manjinom, smatra Sergio DellaPergola, izraelski demograf i statističar.[66]

Drugi protivnički stavovi su takođe tvrdili da Jevreji, kao i svaka druga nacija, imaju pravo na samoopredeljenje i da zbog i dalje postojećeg antisemitizma postoji potreba za jevrejskim nacionalnim domom.[67][68]

Institut Reut Group proširuje ove zabrinutosti mnogih izraelskih Jevreja i kaže da bi scenario sa jednom državom bez ikakvih institucionalnih garancija negirao status Izraela kao domovine za jevrejski narod.[10] Kada je predloženo kao političko rešenje od strane ne-Izraelaca, pretpostavka je da tu ideju verovatno iznose oni koji su politički motivisani da nanesu štetu Izraelu i, šire, izraelskim Jevrejima.[10] Oni tvrde da bi apsorpcija miliona Palestinaca, zajedno sa pravom na povratak palestinskih izbeglica, i generalno visokim natalitetom među Palestincima, brzo pretvorili Jevreje u etničku manjinu i eliminisali njihova prava na samoopredeljenje.[10]

Izraelski istoričar i političar Šlomo Ben-Ami, koji je bio ministar spoljnih poslova Izraela, odbacio je rešenje o jednoj državi kao „besmislicu o kuli od slonovače“ i rekao da ono stvara „situaciju u Južnoj Africi bez rešenja za Južnu Afriku“.[69]

U intervjuu sa Džefrijem Goldbergom, Husein Ibiš je tvrdio da nije realno da Izrael bude primoran da prihvati dvonacionalno rešenje sa punim pravom povratka izbeglica kroz međunarodni pritisak ili sankcije. Prema Ibišu, ako bi se jedno državno rešenje dogodilo, ono bi nastalo kao rezultat nastavka statusa kvo, a krajnji rezultat bi bio dugotrajan građanski rat, sa svakom intifadom nasilnijom od prethodne, a sukobom sve više i više religiozne prirode. Ibiš je spekulisao da bi u takvom scenariju mogao čak ići dalje od etnonacionalnog rata između Izraelaca i Palestinaca u verski rat između Jevreja i muslimana, pri čemu bi izraelski Jevreji završili pod opsadom i oslanjali se na svoje nuklearno oružje za zaštitu.[70]

Stav akademske zajednice[uredi | uredi izvor]

Neki naučnici su tvrdili da rešenje sa jednom državom podržavaju „anti-izraelski“ zagovornici.[71]

Naučnici Bliskog istoka, uključujući novog istoričara Benija Morisa, tvrde da rešenje sa jednom državom nije održivo zbog nespremnosti Arapa da prihvate jevrejsko nacionalno prisustvo na Bliskom istoku.[72] Moris je odbacio tvrdnje da bi dvonacionalna država bila sekularna demokratska država i tvrdi da bi to bila autoritarna, fundamentalistička država sa proganjanom jevrejskom manjinom, navodeći rasizam i progon sa kojima se manjine suočavaju širom arapskog i muslimanskog sveta, a posebno činjenica da su Jevreji u islamskim društvima istorijski tretirani kao građani drugog reda i izloženi pogromima i diskriminaciji. U svojoj knjizi Jedna država, dve države, napisao je „Koje je muslimansko arapsko društvo u modernom dobu tretiralo hrišćane, Jevreje, pagane, budiste i hinduiste sa tolerancijom i ravnopravno? Zašto bi neko verovao da bi se palestinski muslimani Arapi ponašali drugačije?" Ukazujući na konkretne primere nasilja palestinskih muslimana prema palestinskim hrišćanima, Moris piše da "zapadni liberali vole ili se pretvaraju da palestinske Arape, zapravo sve Arape, vide kao Skandinavce, i odbijaju prepoznati da su narodi, iz dobrih istorijskih, kulturnih i društvenih razloga, različiti i da se različito ponašaju u sličnim ili identičnim okolnostima." Moris primećuje razlike između izraelskog jevrejskog društva, koje je i dalje uglavnom zapadnjačko i sekularno, i palestinskog i izraelsko-arapskog društva društvo, koje je prema Morrisu sve više islamsko i fundamentalističko, sa sekularizmom u opadanju. On je takođe ukazao na Hamasovo preuzimanje Gaze 2007, tokom kojeg su zatvorenici Fataha upucani u kolena i izbačeni sa zgrada, kao i redovna ubistva žena iz časti. prožimaju palestinsko i izraelsko-arapsko društvo, kao dokaz da palestinski muslimani ne poštuju zapadne vrednosti. Stoga je tvrdio da su „namještaj i osnovne vrijednosti izraelskog jevrejskog društva i palestinskog muslimanskog društva toliko različiti i međusobno isključivi da viziju binacionalne državnosti čine održivom samo u najnepovezanijim i najnerealnijim umovima“.

Prema Morrisu, cilj „sekularne demokratske Palestine“ je izmišljen da bi se dopao Zapadnjacima, i dok nekolicina pristalica rešenja sa jednom državom može iskreno da veruje u takav ishod, realnost palestinskog društva znači da „fraza objektivno služi samo kao kamuflaža za cilj da država kojom dominiraju muslimanski Arapi zameni Izrael." Moris je tvrdio da bi, ukoliko bi se ikada pojavila dvonacionalna država, mnogi izraelski Jevreji verovatno emigrirali da pobegnu od „gušljivog mraka, netolerancije, autoritarnosti i izolovanosti arapskog sveta i njegovog tretmana prema manjinskom stanovništvu“, sa samo onima koji nisu u stanju da pronađu nove zemlje domaćine. da se presele, a ultra-ortodoksni Jevreji ostanu.[73]

Čak se tvrdilo da bi se Jevreji suočili sa pretnjom genocida. Pišući o Arutz Shevi, Stiven Plaut je rešenje sa jednom državom nazvao „rešenjem za Ruandu“ i napisao da bi implementacija rešenja jedne države u kojem bi palestinska većina vladala nad jevrejskom manjinom na kraju dovela do „novog Holokaust“.[74] Moris je tvrdio da, iako bi Palestinci imali malo moralnih inhibicija u pogledu uništavanja izraelsko-jevrejskog društva kroz masovno ubistvo ili proterivanje, strah od međunarodne intervencije bi verovatno sprečio takav ishod.[73]

Ogromna većina izraelskih Jevreja, kao i izraelski Druzi, neki izraelski beduini, mnogi izraelski Arapi hrišćani, pa čak i neki nebeduinski izraelski muslimanski Arapi, strahuju od posledica spajanja sa pretežno muslimanskim palestinskim stanovništvom na okupiranim teritorijama, koje oni doživljavaju kao više religiozni i konzervativni. Jedna anketa je pokazala da, u budućoj palestinskoj državi, 23% građana Palestinci žele samo građansko pravo, 35% želi i islamsko i građansko pravo, a 38% samo islamsko.[75] Ovaj negativan pogled na Palestince na Zapadnoj obali i u Gazi podstiče neke kritičare da tvrde da bi postojeći nivo prava i jednakosti za sve izraelske građane bili dovedeni u opasnost ujedinjenjem.[76] Beni Moris ponavlja ove tvrdnje, tvrdeći da su palestinski muslimani, koji bi postali vladajuća većina u svakoj takvoj državi, duboko religiozni i da nemaju nikakvu tradiciju demokratskog upravljanja.

Kao odgovor na zajednički argument koji navode zagovornici rešenja sa jednom državom da su izraelska naselja postala toliko ukorenjena na Zapadnoj obali da je palestinska država praktično nemoguća, naučnici kao što su Norman Finkelštajn i Noam Čomski usprotivili su se da je daleko nerealno da očekujte da će Izrael prihvatiti jednodržavno rešenje koje bi značilo kraj cionizma nego da očekuje da će razgraditi neka naselja. Nejtan Tral je tvrdio da bi Izrael mogao da sprovede jednostrano povlačenje u bilo kom trenutku po svom izboru i da činjenice na terenu sugerišu da je jedna država daleka mogućnost, pišući da:

Izraelci i Palestinci su sada dalje od jedne države nego što su bili u bilo kom trenutku od početka okupacije 1967. Zidovi i ograde odvajaju Izrael od Gaze i više od 90% Zapadne obale. Palestinci imaju kvazi-državu na okupiranim teritorijama, sa svojim parlamentom, sudovima, obaveštajnim službama i ministarstvom spoljnih poslova. Izraelci više ne kupuju u Nablusu i Gazi na način na koji su radili pre sporazuma iz Osla. Palestinci više ne putuju slobodno u Tel Aviv. A navodni razlog zbog kojeg se često tvrdi da je podela nemoguća – teškoća verovatnog preseljenja više od 150.000 doseljenika – je uveliko precenjen: tokom 1990-ih, Izrael je apsorbovao nekoliko puta više ruskih imigranata, od kojih je mnoge bilo teže integrisati nego doseljenici, koji već imaju posao u Izraelu, potpuno formirane mreže podrške porodice i poznavanje hebrejskog.[77]

Šaul Arieli je takođe tvrdio da preduzeće za naseljavanje nije uspelo da stvori odgovarajuće uslove da spreči stvaranje susedne palestinske države ili da sprovede aneksiju Zapadne obale. On je primetio da naseljenici čine samo 13,5% stanovništva Zapadne obale i da zauzimaju 4% njenog zemljišta, i da naselje nije uspelo da izgradi održivu lokalnu ekonomsku infrastrukturu. On je napomenuo da se samo oko 400 naseljeničkih domaćinstava bavi poljoprivredom, pri čemu količina poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu doseljenika čini samo 1,5% Zapadne obale. Pored toga, napisao je da postoje samo dve značajne industrijske zone u naseljima na Zapadnoj obali, sa ogromnom većinom tamošnjih radnika Palestincima, i da velika većina doseljenika živi u blizini granice, u oblastima koje Izrael može anektirati sa relativnim olakšanje teritorijalne razmene, uz istovremeno omogućavanje formiranja održive palestinske države. Prema Arieliju, 62% radne snage doseljenika putuje preko zelene linije do samog Izraela na posao, dok još 25% radi u visoko subvencionisanom obrazovnom sistemu u naseljima, a samo mali procenat radi u poljoprivredi i industriji. Oko polovine naselja ima manje od 1.000 stanovnika, a samo 15 ima više od 5.000 stanovnika. Prema Arieliju, pokret za naseljavanje nije uspeo da stvori činjenice na terenu koje sprečavaju povlačenje Izraela, i moguće je sprovesti razmenu zemlje koja bi videla da oko 80% doseljenika ostane na mestu, što bi zahtevalo evakuaciju samo oko 30.000 doseljenika domaćinstava, kako bi se uspostavila održiva i susedna palestinska država na Zapadnoj obali.[78][79][80]

Ovo mišljenje je ponovio Šeni Mor, koji je tvrdio da se 2020. geografska distribucija doseljenika na Zapadnoj obali nije materijalno promenila od 1993. i da je rešenje sa dve države zapravo izvodljivije sada nego što je bilo ranije. do raspleta izraelske i palestinske privrede 1990-ih. Prema Moru, skoro sav prirast stanovništva u naseljima između 2005. i 2020. bio je koncentrisan u haredi naseljima Beitar Illit i Modi'in Illit, zbog njihovog visokog nataliteta.[81]

Novinari[uredi | uredi izvor]

Jedan od glavnih argumenata protiv rešenja sa jednom državom je da bi to ugrozilo bezbednost jevrejske manjine, jer bi zahtevalo asimilaciju sa ekstremno neprijateljskom muslimanskom vladajućom većinom, za šta se kritičari plaše.[10] Konkretno, Džefri Goldberg ukazuje na intervju za Haarec iz 2000. sa Edvardom Saidom, koga opisuje kao „jednog od intelektualnih očeva jednog etatizma“. Na pitanje da li misli da će jevrejska manjina biti pravedno tretirana u dvonacionalnoj državi, Said je odgovorio da me to veoma brine. Pitanje kakva će biti sudbina Jevreja je veoma teško za mene. Ne znam."[82]

Zamišljajući šta bi moglo da nastane ujedinjenjem, neki kritičari[83] modela jedne države veruju da bi to umesto okončanja arapsko-izraelskog sukoba rezultiralo etničkim nasiljem velikih razmera i verovatno građanskim ratom, ukazujući na nasilje tokom britanskog mandata, kao na primer 1920, 1921, 1929 i 1936–39. Kritičari takođe navode dvonacionalne aranžmane u Jugoslaviji, Libanu, Bosni, Kipru i Pakistanu, koji su propao i rezultirao daljim unutrašnjim sukobima. Slične kritike se pojavljuju u Slučaju za mir.[84]

Levičarski izraelski novinar Amos Elon tvrdi da, iako je izraelska politika naseljavanja gurala stvari u pravcu rešenja sa jednom državom, ako se to ikada dogodi, „veća je verovatnoća da će krajnji rezultat podsećati na Zimbabve nego na Južnu Afriku nakon aparthejda“.[85]

Ponavljajući ova osećanja, palestinsko-američki novinar Rej Hananija napisao je da je ideja o jedinstvenoj državi u kojoj Jevreji, muslimani i hrišćani mogu da žive jedni pored drugih „u osnovi pogrešna“. Pored činjenice da Izrael to neće podržati, Hananija je primetio da arapski i muslimanski svet to ne praktikuju, napisavši „Gde tačno Jevreji i hrišćani žive u islamskom svetu danas rame uz rame sa jednakošću? Mi ne čak ni da žive rame uz rame sa jednakošću u palestinskoj dijaspori.“[86]

Nakon svake hipotetičke implementacije rešenja o jednoj državi, Geršom Gorenberg je napisao: „Palestinci će zahtevati vraćanje imovine izgubljene 1948. i možda obnovu uništenih sela. Osim povlačenja granica, praktično svako pitanje koje muči Izraelce – Palestinski mirovni pregovori će postati domaći problem koji će zapaliti novi politički entitet... Dve nacionalnosti koje su očajnički tražile politički okvir za kulturnu i društvenu nezavisnost borile bi se oko kontrole jezika, umetnosti, naziva ulica i škola. Gorenberg je pisao da bi u najboljem slučaju nova država bila paralizovana beskrajnim prepirkama, au najgorem slučaju stalne nesuglasice bi prerasle u nasilje.[82]

Gorenberg je napisao da bi pored mnogih problema sa rešenjem sa jednom državom opisanim gore, hipotetička država dospela u ekonomski kolaps, jer bi izraelska jevrejska inteligencija po svoj prilici emigrirala, pišući da „finansiranje razvoja u većinski palestinskim oblastima i dovođenje Palestinaca u izraelsku mrežu socijalne zaštite bi od Jevreja zahtevalo da plaćaju veće poreze ili primaju manje usluga. Ali motor izraelske ekonomije je visokotehnološka, potpuno prenosiva industrija. I pojedinci i kompanije će otići." Kao rezultat, nova binacionalna država bi bila finansijski osakaćena.[82]

Javno mišljenje[uredi | uredi izvor]

Demonstracije protiv izraelske aneksije Zapadne obale, Rabin trg, Tel Aviv-Jafo, 6. juna 2020.

Istraživanje sa više opcija koje je sproveo Near East Consulting (NEC) u novembru 2007. pokazalo je da je dvonacionalna država manje popularna od „dve države za dvoje ljudi“ ili „palestinske države na celoj istorijskoj Palestini“ sa samo 13,4% ispitanika podržavajući dvonacionalno rešenje.[87] Međutim, u februaru 2007. godine, NEC je otkrio da je oko 70% palestinskih ispitanika podržalo ideju kada su dobili pravi izbor da podrže ili da se suprotstave „rešenju jedne države u istorijskoj Palestini gde muslimani, hrišćani i Jevreji imaju jednaka prava i odgovornosti“.[88]

U martu 2010. godine, istraživanje Palestinskog centra za istraživanje politike i istraživanja i Hari S. Trumana Istraživačkog instituta za unapređenje mira na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu pokazalo je da je podrška Palestinaca porasla na 29 procenata.[89]

U aprilu 2010, anketa Jerusalimskog medijskog i komunikacionog centra takođe je pokazala da je palestinska podrška „dvonacionalnom“ rešenju skočila sa 20,6 odsto u junu 2009. na 33,8 odsto.[90] Ako se ova podrška dvonacionalnoj državi kombinuje sa nalazom da 9,8 procenata palestinskih ispitanika favorizuje „palestinsku državu“ u „celoj istorijskoj Palestini“, ova anketa sugeriše o jednakoj palestinskoj podršci za rešenje dve države i za rešenje jednu državu sredinom 2010. godine.[89][90]

U 2011. godini, anketa Stenlija Grinberga i Palestinskog centra za javno mnjenje i sponzorisana od strane Izraelskog projekta otkrila je da 61% Palestinaca odbija rešenje dve države, dok je 34% reklo da ga prihvata.[91] 66% je reklo da bi stvarni cilj Palestinaca trebalo da bude da počnu sa rešenjem o dve države, ali da onda pređu na to da sve bude jedna palestinska država.

Pogledi na trenutnu situaciju[uredi | uredi izvor]

U istraživanju eksperata za Bliski istok iz 2021. godine, 59 odsto je opisalo trenutnu situaciju kao „realnost jedne države slična aparthejdu“.[14]

Položaj drugih zemalja[uredi | uredi izvor]

Iran podržava rešenje sa jednom državom u kome Palestina postaje jedina legitimna vlada Izraela.[92]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Qadaffi, Muammar (21. 1. 2009). „The One-State Solution”Slobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. The New York Times. str. A33. Arhivirano iz originala 14. 5. 2013. g. Pristupljeno 22. 1. 2009. 
  2. ^ Friedson, Felice (21. 7. 2010). „One-state or two-state solution”. The Jerusalem Post (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-05-21. 
  3. ^ Remnick, David (2014-11-10). „The One-State Reality”. The New Yorker (na jeziku: engleski). ISSN 0028-792X. Pristupljeno 2023-05-21. 
  4. ^ a b v Sharvit Baruch, Pnina (2021). „Resolving the Israeli–Palestinian Conflict: The Viability of One-State Models”. www.inss.org.il (Memorandum No. 217 izd.). INSS. Pristupljeno 2022-06-06. 
  5. ^ a b Al Shawaf, Rayyan (3. 4. 2014). „Caroline Glick's one-state solution for Israel-Palestine asks all the wrong questions”. The National. 
  6. ^ „The Federation Plan: The Founding Document”. www.federation.org.il. Pristupljeno 2022-06-06. 
  7. ^ „A Land For All | ארץ לכולם”. 19. 4. 2019. 
  8. ^ Scheindlin, Dahlia (2018). „An Israeli-Palestinian Confederation Can Work”. Foreign Policy (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-06-06. 
  9. ^ azza (2023-01-24). „Palestinian-Israeli Pulse”. www.pcpsr.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-12-11. 
  10. ^ a b v g d đ „One state threat”. Reut Institute. 2004. Arhivirano iz originala 30. 06. 2017. g. Pristupljeno 25. 1. 2011. 
  11. ^ a b Shabi, Rachel (2012-10-23). „The death of the Israel-Palestine two-state solution brings fresh hope”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 2023-05-21. 
  12. ^ a b Poort, David (26. 1. 2011). „The threat of a one-state solution”. Al Jazeera (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-05-21. 
  13. ^ a b Lederman, Josh (19. 4. 2016). „Biden: 'Overwhelming frustration' with Israeli gov't”. Denver Post. Associated Press. Arhivirano iz originala 20. 04. 2016. g. Pristupljeno 20. 4. 2016. 
  14. ^ a b Telhami, Marc Lynch and Shibley (19. 2. 2021). „Biden says he will listen to experts. Here is what scholars of the Middle East think.”. Brookings. Pristupljeno 19. 3. 2022. 
  15. ^ "Jew." Encyclopedia Britannica. 30 July 2019. 5 August 2019.
  16. ^ Ismail, Rashid. „Palestine”. Encyclopedia Britannica. Pristupljeno 12. 4. 2016. 
  17. ^ "The Jewish National Home in ...." Google Books. 4 May 2022.
  18. ^ UK National Archives, PRO CAB 27/24, reprinted in 'Palestine Papers, 1917–1922', by Doreen Ingrams, George Braziller Edition, 1973, page 48.
  19. ^ „The Sykes-Picot Agreement: 1916”. The Avalon Project: Documents in Law, History and Diplomacy. Pristupljeno 2016-04-12. 
  20. ^ „Balfour Declaration 1917”. The Avalon Project: Documents in Law, History and Diplomacy. Pristupljeno 2016-04-12. 
  21. ^ „The Covenant of the League of Nations”. The Avalon Project: Documents in Law, History and Diplomacy. Pristupljeno 2016-04-12. 
  22. ^ „The Palestine Mandate”. The Avalon Project: Documents in Law, History and Diplomacy. Pristupljeno 2016-04-12. 
  23. ^ Teveth, Shabtai (1985). Ben-Gurion and the Palestinian Arabs: From Peace to War. Oxford University Press. str. 66–70. ISBN 0-19-503562-3. 
  24. ^ „Mandate for Palestine - Minutes of the Permanent Mandates Commission/LoN 17th (Extraordinary) session (21 June 1930)”. Arhivirano iz originala 8. 5. 2008. g. Pristupljeno 9. 2. 2016. 
  25. ^ „British White Paper of 1939”. The Avalon Project: Documents in Law, History and Diplomacy. Pristupljeno 2016-04-12. 
  26. ^ A/AC. 14/32 and Add. I of 11 November 1947. See full text in Walid Khalidi, From Haven to Conquest: Readings in Zionism and the Palestine Problem until 1948 (Washington: Institute for Palestine Studies, 1987), #63 "Binationalism Not Partition", pp. 645–701.
  27. ^ Grabsky, August (10. 8. 2005). „The Anti-Zionism of the Bund (1947–1972)”. Workers' Liberty. Pristupljeno 2009-11-10. 
  28. ^ „A history of conflict between opposing ideals - Le Monde diplomatique - English edition”. Mondediplo.com. 2010-09-30. Pristupljeno 2016-04-12. 
  29. ^ Pollock, David. "Palestinian Majority Rejects Two-State Solution, But Backs Tactical Compromises." The Washington Institute for Near East Policy. 25 February 2020. 9 June 2021.
  30. ^ „The Peace Index: March 2010”. The Israel Democracy Institute. Pristupljeno 4. 2. 2012. 
  31. ^ „Palestinians in Israel” (PDF). The Future Vision of the Palestinian Arabs in Israel. Reut Institute. 2006. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 08. 2011. g. Pristupljeno 25. 1. 2011. 
  32. ^ a b Ravid, Barak (2007-11-29). „Olmert to Haaretz: Two-state solution, or Israel is done for”. Haaretz. Arhivirano iz originala 2017-06-06. g. Pristupljeno 2017-06-06. 
  33. ^ „Palestinian PM's 'one state' call”. BBC News. 9. 1. 2004. Pristupljeno 5. 5. 2010. 
  34. ^ Mohammed Assadi (4. 11. 2009). „Palestinian state may have to be abandoned – Erekat”. Reuters. Pristupljeno 25. 1. 2011. 
  35. ^ „Two Peoples, One State - Nations & States - Global Policy Forum”. Arhivirano iz originala 20. 10. 2008. g. Pristupljeno 17. 10. 2009. 
  36. ^ Hirschberg, Peter (16. 12. 2003). „One state awakening”. Arhivirano iz originala 7. 3. 2008. g. Pristupljeno 17. 10. 2009. 
  37. ^ Makdisi, Saree (11. 5. 2008). „Forget the two-state solution”. Los Angeles Times. Pristupljeno 5. 5. 2010. 
  38. ^ Gideon Levy (2. 2. 2014). „Who's afraid of a binational state?”. Haaretz. Pristupljeno 17. 9. 2014. 
  39. ^ Al Gathafi, Muammar (2003). „White Book (ISRATIN)”. Arhivirano iz originala 2008-04-15. g. Pristupljeno 2008-04-16. 
  40. ^ Michael Tarazi (4. 10. 2004). „Two Peoples, One State”. The New York Times. Pristupljeno 25. 1. 2011. 
  41. ^ a b „Haifa Declaration” (PDF). Arab Center for Applied Social Research. 2007. Arhivirano iz originala (PDF) 3. 3. 2011. g. Pristupljeno 25. 1. 2011. 
  42. ^ „Hamas: We Won't Accept Two-state Solution”. Haaretz (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-05-21. 
  43. ^ Segev, Yoav (22. 9. 2009). „Haniyeh to UN chief: Hamas accepts Palestinian state in '67 borders”. Haaretz. Pristupljeno 25. 2. 2012. 
  44. ^ „Hamas leader urges int'l community to respect Palestinian people's choice”. Xinhua. 2. 4. 2006. Arhivirano iz originala 5. 8. 2014. g. Pristupljeno 17. 12. 2013. 
  45. ^ „"Islamic Jihad Leader Rejects Two-State Solution to Israeli-Palestinian Conflict,"”. Pristupljeno 17. 12. 2013.  IMRA (May 16, 2011)
  46. ^ Edward Said, "Truth and Reconciliation," Al-Ahram Weekly, 14 January 1999
  47. ^ Judt, Tony (23. 10. 2003). „Israel: The Alternative” (na jeziku: engleski). ISSN 0028-7504. Pristupljeno 2023-05-21. 
  48. ^ Tilley, Virginia (6. 11. 2003). „The One-State Solution”. London Review of Books. 25 (21). Pristupljeno 16. 10. 2016. 
  49. ^ Virginia Tilley (2005). The One-State Solution. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-03449-9. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 24. 01. 2024. 
  50. ^ „Dead Peace Process Could be "National Suicide" for Israel - IPS ipsnews.net”. Arhivirano iz originala 17. 2. 2011. g. Pristupljeno 6. 2. 2011. 
  51. ^ Leading Palestinian intellectual: We already have a one-state solution (Haaretz, Dec. 5th, 2011)
  52. ^ Lustick, Ian S. (2013-09-14). „Two-State Illusion”Neophodna slobodna registracija. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 22. 1. 2016. g. Pristupljeno 2023-05-21. 
  53. ^ Glick, Caroline B. (2014). The Israeli solution: a one-state plan for peace in the Middle East. New York: Crown forum. str. 133–135. ISBN 978-0-385-34806-5. 
  54. ^ Strenger, Carlo (18. 6. 2010). „Strenger than Fiction / Israel should consider a one-state solution”. Haaretz. Pristupljeno 5. 2. 2014. 
  55. ^ Ahren, Raphael (16. 7. 2012). „The newly confident Israeli proponents of a one-state solution”. The Times of Israel. Pristupljeno 5. 2. 2014. 
  56. ^ „New housing minister rejects settlement freeze as 'dreadful' idea”. Times Of Israel. 17. 3. 2013. Pristupljeno 19. 3. 2013. 
  57. ^ Zrahiya, Zvi (2010). „Israel official: Accepting Palestinians into Israel better than two states”. TheMarker. Pristupljeno 12. 2. 2011. 
  58. ^ „Moshe Dayan Discusses His Plan for a Transition to Real Peace and Why 'a Cucumber Is a Cucumber'”. NY Times. 28. 10. 1979. Arhivirano iz originala 25. 1. 2023. g. 
  59. ^ Harkov, Lahav (2013-08-28). „Hotovely laments Likud 'schizophrenia' on two states”. The Jerusalem Post. Pristupljeno 2016-04-12. 
  60. ^ Bennett, Naftali (5. 11. 2014). „for Israel Two-State is No Solution”. The New York Times. Arhivirano iz originala 29. 1. 2021. g. Pristupljeno 2016-04-12. 
  61. ^ „The Million Person Gap: The Arab Population in the West Bank and Gaza” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 23. 12. 2015. 
  62. ^ Glick, Caroline. The Israeli Solution: A One-State Plan for Peace in the Middle East. New York: Crown Forum, 2014. pp. 124–33, 155–63.
  63. ^ Miller, Elhanan (5. 1. 2015). „Right-wing annexation drive fueled by false demographics, experts say”. Times of Israel. 
  64. ^ a b Shenhav, 2006, p. 191.
  65. ^ „Harvard hosting confab on one-state solution | JTA - Jewish & Israel News”. Arhivirano iz originala 1. 3. 2012. g. Pristupljeno 18. 3. 2012. 
  66. ^ Sergio DellaPergola. „Demography in Israel/Palestine: Trends, Prospects, Policy Implications” (PDF). Shalom Hartman Institute. Arhivirano iz originala 22. 4. 2016. g. Pristupljeno 22. 4. 2016. [nejasno — razgovor]
  67. ^ Eli E. Hertz. „Mandate For Palestine - The Legal Aspects of Jewish Rights”. Mythsandfacts.com. Pristupljeno 2016-04-12. 
  68. ^ Prof. Ruth Gavison. „The Right of Jews to Statehood” (PDF). Jcpa.org. Pristupljeno 2016-04-12. 
  69. ^ Tarnopolsky, Noga (3. 8. 2020). „Peter Beinart ignores an inconvenient truth: Israelis and Palestinians haven't given up on a two-state solution”. 
  70. ^ Goldberg, Jeffrey (3. 11. 2009). „Hussein Ibish on the Fantasy World of One-Staters”. The Atlantic. 
  71. ^ "Anti-Israel Activity on Campus, 2011–2012: An ADL Annual Review." Anti-Defamation League. 26 October 2012. Accessed 12 December 2012.
  72. ^ Goldberg, Jeffrey (2009-05-21). „No Common Ground”Slobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 3. 4. 2022. g. Pristupljeno 2023-05-21. 
  73. ^ a b Morris, Benny: One State, Two States: Resolving the Israel/Palestine Conflict
  74. ^ Steven Plaut, „"One State Solution vs Two-State Solution?,"”. Pristupljeno 17. 12. 2013.  Arutz Sheva (3/3/2008)
  75. ^ „Palestinian Center for Research & Cultural Dialogue”. Arhivirano iz originala 27. 7. 2011. g. Pristupljeno 4. 1. 2011. 
  76. ^ Hanania, Ray (20. 6. 1995). „One-state solution a pipedream”. Ynetnews. Pristupljeno 12. 4. 2016. 
  77. ^ Thrall, Nathan (16. 5. 2017). „Israel-Palestine: the real reason there's still no peace”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Pristupljeno 22. 12. 2019. 
  78. ^ „Look at the figures: Israel's settlement enterprise has failed”. Haaretz. 
  79. ^ „Some inconvenient facts for one-state advocates”. 
  80. ^ Arieli, Shaul (26. 2. 2018). „The Israeli Settlement Movement Is Failing”. The Forward. 
  81. ^ Mor, Shany (17. 9. 2020). „Peter Beinart's Grotesque Utopia”. en.idi.org.il (na jeziku: hebrejski). Pristupljeno 2023-05-21. 
  82. ^ a b v Goldberg, Jeffrey (2012-02-28). „Anti-Israel One-State Plan Gets Harvard Outlet: Jeffrey Goldberg”. Bloomberg.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-05-21. 
  83. ^ „A Destructive "Solution"”. Harvard Political Review. 28. 2. 2012. Arhivirano iz originala 3. 3. 2012. g. Pristupljeno 12. 4. 2016. 
  84. ^ Dershowitz, Alan Morton (2006-04-01). „The case for peace: how the Arab-Israeli conflict can be resolved”. Choice Reviews Online. 43 (8): 43—4915—43—4915. ISSN 0009-4978. doi:10.5860/choice.43-4915. 
  85. ^ Bartov, Omer; Walzer, Michael; Foxman, Abraham H.; Judt, Tony; Elon, Amos (4. 12. 2003). „An Alternative Future: An Exchange by Amos Elon”. The New York Review of Books. Pristupljeno 2016-04-12. 
  86. ^ Hanania, Ray (19. 11. 2006). „One-state solution a pipedream”. Ynetnews. 
  87. ^ „NEC poll”. NEC General Monthly Survey. Near East Consulting. 2007. Pristupljeno 25. 1. 2011. 
  88. ^ „NEC poll 2”. NEC General Monthly Survey. Near East Consulting. 2007. Pristupljeno 25. 1. 2011. 
  89. ^ a b Joffe-Walt, Benjamin (22. 3. 2010). „Palestinians increasingly back 1-state”. The Jerusalem Post. Pristupljeno 3. 9. 2011. 
  90. ^ a b „Jerusalem Media Poll”. Poll No. 70, April 2010 - Governance and US policy. Jerusalem Media and Communications Centre. 2010. Pristupljeno 25. 1. 2011. 
  91. ^ Hoffman, Gil (2011-07-15). „6 in 10 Palestinians reject 2-state solution, survey finds”. Jerusalem Post. Pristupljeno 2016-04-12. 
  92. ^ „Iran rejects two-state solution for Palestine”. www.aljazeera.com. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Једнодржавно_решење&oldid=27723545”